Beograd iz letećeg objektiva Zorana Mesarovića
Nostalgija za Beogradom, učinila je da ovaj umetnik kako sam kaže “gotovo opsesivno” počne da fotografiše svoj grad. Pogledajte rezultate!
Fotograf Zoran Mesarović rođen je početkom 70ih godina prošlog veka u Beogradu. Prvi deo svog života je proveo u njemu, da bi u svojim ranim tridesetim dobio priliku da iskusi kako se živi i na drugim prostorima. Proveo je neko vreme u Barseloni, Rimu i Zagrebu, da bi se pre oko pet godina vratio svom rodnom gradu. Ističe da misli da je njegovo gotovo opsesivno fotografisanje Beograda, po njegovom povratku, uzrokovano baš tim odsustvom. Nedostajao mu je. Onakav kakav je bio u njegovom srcu sve to vreme, ali ne i neminovno kakav je on stvarno.
Početak ljubavi prema fotografiji
Fotografija je bila prisutna u Zoranovom životu od samog početka, kako kroz porodičnu fotografiju, tako i kroz video snimke, koje je Zoranov otac pravio svojom Super 8 kamerom. U vreme kada je rođen, televizija je doživljavala svoje blistave trenutke, produkcijske i tehnološke u vidu prelaska sa crno bele transmisije na u boji.
“Sećam se dana kada sam ugledao boju na ekranu i sećam se da sam osetio neviđeno uzbuđenje zbog toga. Jednostavno, slike su ulazile u moj dom mnogo jasnije od tog trenutka. Deo mene koji je bio zadužen za prijem sveta kroz slike koje je napravio neko drugi je jednostavno eksplodirao od zadovoljstva i od tog trenutka sam želeo da se i ja bavim nečim što će mi omogućiti da i ja zaustavljam trenutke onako kako ih ja doživljavam i eventualno ih podelim sa ljudima koje bi to možda zanimalo.” – kaže Mesarović za naš portal.
Priznaje da nije bio previše zaljubljen u hemijski proces originalne fotografije i nadao se brzom razvoju digitalne fotografije što se nekako potrefilo sa njegovim ulaskom u „ozbiljnije“ životno doba. Ista stvar je i sa dron fotografijom.
Maštao sam o nekoj spravi koja će mi omogućiti da pojurim i ukrotim neki ugao koji do tada niko nije.
“Često sam maštao o tamo nekoj spravi koja će mi omogućiti da pojurim i ukrotim neki ugao koji do tada niko nije. Znači, neka leteća mašina koja će na sebi imati fotoaparat.”, govori Zoran.
Početkom druge dekade ovog veka sramežljivo su počeli da se pojavljuju dronovi koji su bili sve boljih karakteristika, a sve pristupačnije cene i on je to posmatrao sa žarom i čekajući da se stvari polako iskristališu. “To se u jednom momentu i dogodilo te sam ja hrabro zakoračio u sledeću avanturu „leteće“ fotografije.”, priseća se Mesarović.
Odabir teme i pristup
Kako Zoran objašnjava, sam proces odabira teme odnosno objekta fotografije, u njegovom slučaju, vrlo često dolazi iz sfere podsvesnog. Dešava se da nekada planira dugo ali više u smislu da ostavi prostora nekom pozadinskom, nesvesnom razmišljanju da se bavi potencijalnom temom i kada to sazri u njemu, onda se uputi do objekta i pokuša da ga vidi sa zemlje kao da zapravo lebdi oko njega, kako bi pronašao najzanimljiviji ugao. Katkad prvo i ode na mesto koje bi želeo da fotografiše i onda naiđe na neki potpuno neočekivani i za njega nepredviđeni ugao druge zgrade ili pojave i tu se prijatno iznenadi. Ističe da su mu takve situacije najdraže.
“Planiranje fotografije iz vazduha je jednostavno neizbežno i podeljeno je u dva segmenta. Prvi je naravno tehničke prirode jer oprema se mora temeljno proveriti, sve što prkosi gravitaciji mora sići dole, voljno ili u vidu nekontrolisanog pada. Pritom, moraju se obezbediti sve neophodne dozvole od nadležnih službi i taj proces podrazumeva da se letovi isplaniraju unapred koliko god je to moguće i prijave se.“ – kaže ovaj iskusni fotograf.
Inspiracija za fotografisanje zgrada
Kako kaže Mesarović, zgrade se kao tema nameću same po sebi, jer gradovi su sačinjeni od ljudi koji su njihov duh, ali naravno i zgrada u kojima ti ljudi rade sve to što rade kako bi stvorili i održali karakteristiku grada u kojem žive. Kaže da zgrade posmatra kao neodvojivi deo ljudskog u rigidnoj formi, jer neko je ulio dušu u cement i od toga napravio nešto što je okamenjena misao u vremenu. Smatra da postoje razne misli, pa samim tim i razne zgrade, prelepe i ne baš toliko lepe, ali svaka ima neku ideju iza sebe koju je neko želeo da saopšti svetu. Zoran ističe da posebno oseća potrebu da beleži promenu svog rodnog grada u ovom trenutku jer se ruši i gradi, kako mu se nekada čini, u istom danu.
Osećam potrebu da to zabeležim kako zbog sebe, tako i zbog sledećih generacija. Nisam jedini u tome i to je dobro.
Prema Zoranovom dosadašnjem radu ispostavilo se da je svaka zgrada izazov na svoj način, a neretko se dešava da je veći izazov okruženje same zgrade nego ona sama – bar u slučaju dron fotografije. Dešavalo se da ljudi oko tih zgrada, zbog njihove radoznalosti, pa i zbog nepoverenja, pomisle da li je u toku zaista legalna radnja li možda pak neka špijunaža.
Najveći izazovi
Kao najveći dosadašnji izazov navodi zgrade Kapetan-Mišinog zdanja i Bajrakli džamije u Beogradu. Kapetan-Mišino zdanje, kao jedna od najmonumentalnijih zgrada starog kova, koja se nalazi tik uz veoma prometnu ulicu u Beogradu, a uz to ima okolno rastinje koje ne dozvoljava laku poziciju drona, bila je nezgodna za fotografisanje. Ipak, kako nam kaže srećom da je radio na projektu fotografisanja zadužbina Univerziteta u Beogradu, te je imao dosta vremena da se bavim tom zgradom kako spolja, tako i iznutra.
Vrlo retko zgrade građene u ovom trenutku izazovu u meni neku emociju koju izazivaju one iz prošlosti.
Bajrakli džamija mu je bila izazov zbog samog oblika građevine ali i zbog prilično nepristupačnog terena, kako iz vazduha tako i sa zemlje. Ipak, uspeo je da je fotografiše iz uglova za koje misli da niko do sada nije uradio, te je veoma zadovoljan onim što je tog dana uspeo da zabeleži.
“Zanimljive su mi zgrade iz vremena iza nas, ali i ove koje nastaju danas. Iako, ako bih morao da biram između te dve grupe, ipak bih izabrao istorijske zgrade, jer smatram da je vreme iza nas nosilo neko drugo poimanje aktuelnog trenutka koji će jednog dana postati budućnost, gradilo se da bude ugodno oku u svakom trenutku, uz nadu da će generacije koje dolaze znati da to cene i održavaju. Vrlo retko zgrade građene u ovom trenutku izazovu u meni neku emociju koju izazivaju one iz prošlosti i zbog toga sam ponekad u najmanju ruku, tužan. To verovatno ima veze i sa mojim godinama i šta one čine da se moj pogled na vreme u tom smeru i okrene. Nekako počnete više da cenite prošlost jer je možda bolje razumete ili tako vam bude lakše.” – kaže Mesarović za naš portal.
Od drona do telefona
Zoran nam kaže da je oprema ili alat važan u svakom zanatu, a u fotografiji je čak od posebnog značaja jer direktno utiče na izraz i na tu kako je naziva “autorsku glazuru”. Objašnjava nam da od opreme koristi razne tipove foto-aparata i jedan dron u koji je zaljubljen već izvesno vreme, što će verovatno prestati sa izlaskom novog jer će, nada se, biti u stanju da bolje zabeleži ono o čemu mašta.
Najbolji foto-aparat je onaj koji ima uz sebe, a to je baš objektiv njegovog telefona.
“Noćna fotografija, pre zalaska i nakon zalaska sunca je ono gde ja vidim dokaz civilizacije, jer svetlost u toku dana je zagarantovana (bar još neko vreme), ali veštačko osvetljenje je kada grad postaje živi organizam koji ima dokaz za to jer rad i planiranje daju veštačko osvetljenje. Upale mu se vene i arterije i magija počinje.”- kaže Zoran i dodaje da je ipak najbolji foto-aparat onaj koji ima uz sebe, najčešće, a to je baš objektiv njegovog telefona. Smatra da oni postaju sve bolji i bolji i da mogu postati glavni deo opreme u budućnosti.
Slučajnost ili promišljenost
U Zoranovom radu fotografije nekada nastaju slučajno i to je, kako kaže, bila češća pojava na početku njegovog bavljenja ovim poslom, što smatra prirodnim. Kako je tokom godina prikupljao više znanja i iskustava, iznenađenja su postajala sve ređa a ono što je želeo da dokumentuje je i uspevao u većem obimu. “Svaki novi dan je novo usvojeno znanje i dodatak sposobnostima.”, dodaje Zoran.
Najdraža fotografija mi je sledeća koju ću napraviti i koja će mi oduzimati dah do opet sledeće.
Kada smo ga za kraj pitali koja mu je najdraža fotografija do sada, Zoran nam je rekao: ”Najdraža fotografija mi je sledeća koju ću napraviti i koja će mi oduzimati dah do opet sledeće. To je jedan vid zavisnosti koji mogu razumeti svi koji se bave nekim pozivom u kojem ulažete sve što ste naučili do tada kako biste videli da sve što ste znali do tog trenutka nema nikakav značaj u poređenju s onim što znate od tog trenutka.” – zaključuje Zoran Mesarović.
Kad ste već ovde…
