Portal Gradnja krunisao je takmičenje za izbor najboljih kuća u Srbiji svečanom dodelom nagrada i organizacijom panela na kojem je istaknuto da nam sredina može biti lepša ako decu od malih nogu učimo da vrednuju prostor.
Velika sala hotela Mona Plaza u Beogradu bila je mala da 7. marta 2024. godine primi sve one koji su bili zainteresovani za isprate svečanu dodelu nagrada za Kuću godine. Ovo takmičenje portal Gradnja.rs organizuje ne samo u cilju promocije dobrih autora, već i kako bi se kvalitetna arhitektura približila širem auditorijumu.
Redakcija portala selektovala je 16 projekata kuća iz Srbije i ponudila ih publici i stručnom žiriju na evaluaciju. U glasanju koje je trajalo mesec dana i na kojem je pristiglo skoro 2.500 glasova, nagrađena je kuća na Popovici po projektu Ilje i Igora Mikitišina. S druge strane, stručni žiri na čelu sa Dr Nebojšom Anteševićem odlučio je da je Kuća godine ona koju je projektovao Dejan Miljković na Senjaku.
Našim laureatima uručene su Zlatne mistrije, a na ovaj oblik nagrade odlučili smo se jer dobro izvedenih kuća nema bez dobre saradnje sa majstorima na gradilištu. Majstori imaju svoje, a sada ih imaju i arhitekte… i to zlatne.
Srodni članci na portalu Gradnja:
Pobednički rad profesora Miljkovića izdvojilo se od ostalih predloga po nečemu što do sada nije bilo tako zastupljeno.
Na početku večeri dodeljene su Plakete svim učesnicima na takmičenju za Kuću godine, a to su MOBA Studio, Remorker Architects, A3 Architects, Arhitektura Buđevac, Arde Line + Polyarch, Pujo Architects, Studio 13, Invest Projekt, WDA, Inka Studio, Modena Art Studio, VLDMR Biro, AVL i Biro VIA.
Najzanimljiviji deo večeri bio je panel na kojem je Dr Nebojša Antešević, predsednik žirija, za početak istakao da su i ovog puta u konkurenciji za Kuću godine bile realizacije iz različitih delova Srbije, oličene u različitom karakteru, različitoj kvadraturi, veličini prostora, pa i samom načinu korišćenja prostora.
„Mislim da je kriterijum, pogotovo u ovakvoj situaciji, kada imamo jednu tipologiju ali u vrlo različitim kontekstima, programima i meri, u stvari bilo testiranje ideje. To je ono što je pobednički rad profesora Miljkovića izdvojilo od ostalih predloga, što ne znači da su drugi pritom manje bitni, već govorim o načinu koji se možda, u odnosu na našu sredinu, izdvojio po nečemu što do sada nije bilo tako zastupljeno“, naveo je Antešević.
Ako se mi na početku ne složimo i ne postoji jedno uzajamno poverenje u neki dalji rad – od toga nema ništa.
Na početku svog obraćanja, arhitekta Dejan Miljković je istakao da je na projektu za Kuću na Senjaku imao retko dobru saradnju s investitorom, čemu verovatno ide u prilog i činjenica da je investitor već imao iskustva u građenju, te je, na neki način, mogao da predoseti šta ga čeka.
„Kada radite stambeni prostor za nekoga trebalo bi, pre svega, da poznajete neke njegove životne navike. Da vidite da li se uopšte razumete“, rekao je Miljković i dodao:
„Moj princip je da kroz neki dijalog u početku malo razgovaramo o svemu, da se priča od jedne do druge teme, da bi prosto, ne samo vi kao projektanti, nego i investitor shvatio da li je moguća dalja saradnja. Ako se mi na početku ne složimo i ne postoji jedno uzajamno poverenje u neki dalji rad – od toga nema ništa“.
Dejan Miljković naveo je i da bi u slučaju suštinskog neslaganja projekat odbili, jer smatra da je takav gest pošten i prema investitoru i prema sopstvenom projektantskom radu jer, kako je istakao, „za voz koji krene u pogrešnom pravcu sve su stanice pogrešne“.
Arhitekte bi trebalo da se stave i u poziciju onog ko investira novac i razmišlja o svakom evru koji treba da uloži bilo koji rad.
Nadovezavši se na temu, arhitekta Ilja Mikitišin složio se sa svojim prethodnikom u mišljenju da je najteži zadatak arhitekte da kreira prostor u kom će boraviti neko drugi, te da je stoga od izuzetne važnosti da li se razumete s klijentom, odnosno da li neke prve i osnovne stvari idu u dobrom pravcu.
„Dalje nastavljati neku saradnju, a da početnog suglasja nema, to je jako teško“, istakao je jedan od autora nagrađenog objekta na Popovici kod Novog Sada, dodavši da je investitor Kuće godine 2023. po izboru publike imao vrlo jasnu viziju onoga što želi.
„Posao je bio vrlo zanimljiv samo iz jednog aspekta, a to je da je on bio izazov. To je prosto bila kuća koja ni na šta ne liči, sa pozicijom koju ne znam ni kako da opišem, a sa željom investitora da je zadrži. Razgovori su zaista bili najteži“, istakao je Mikitišin.
Tako se, dodao je, došlo do odluke da se koliko-toliko napravi neki kompromis, odnosno da nešto od postojećeg ipak ostane jer, kako naglašava, arhitekte bi trebalo da se stave i u poziciju onog ko investira novac i razmišlja o svakom evru koji treba da uloži bilo koji rad.
Problem je što mi nemamo masovnost kvalitetne arhitekture. Ono što nama treba jeste ujednačen dobar prosek arhitekture.
Na opasku moderatora Igora Conića da ogroman broj kuća u Srbiji ne liči mnogo na objekte koji su se našli u izboru za nagradu Zlatna Mistrija, Nebojša Antešević rekao je da je u poslednjih tridesetak godina građena sredina u Srbiji možda i trajno devastirana, dodavši da bi, pored arhitekata, i investitori i širi korisnički auditorijum trebalo da imaju svest o kvalitetnoj arhitekturi.
„Problem je što mi nemamo masovnost kvalitetne arhitekture. Ono što nama treba jeste ujednačen dobar prosek arhitekture” – istakao je Antešević.
Dejan Miljković je konstatovao da se današnji Beograd rapidno širi, da se donose novi urbanistički planovi, dok pritom usitnjene male strukture ili nestaju ili se izmeštaju dalje od centra.
„Koliko god je to nekom u početku bilo čudno, jer niko nije znao šta se tu dešava, da li je to neka ogromna trafo-stanica ili neki supermarket, kasnije sam primetio da ljudi zastaju i gledaju sa nekim odobravanjem jer nisu uošte očekivali neki takav objekat u tom delu grada, mada se par kuća ispod nalazi jedan reprezentativni objekat postmodernističke arhitekture, arhitekte Mustafe Musića,“ naveo je Miljković.
Problem je što decu, ne učimo kako da imaju pravi pristup da shvate vrednost i vrednovanje i prostora.
Ilja Mikitišin je istakao da se svest o važnosti arhirekture i izgrađene sredine ne može podići drugačije nego kroz edukaciju šire populacije, navodeći da u našoj sredini i dalje opstaje već ustaljeni manir nebrige o prostoru, odnosno – nemanja odnosa prema prostoru.
Dodao je da mi kao društvo moramo da se suočimo sa pravom istinom, a to je da decu, još od ranog doba odrastanja, ne učimo kako da imaju pravi pristup da shvate vrednost i vrednovanje prostora, što kasnije dovodi „čudnih“ klijenata ili zahteva.
„Sećam se, u vreme kada sam počinjao studije, prvog predavanja danas pokojnog Borka Novakovića, koji je rekao: ’Čoveka je lakše ubiti kućom nego topom’. Bio sam mlad, osamnaest godina, nisam razumeo. Ali što sam stariji sve više sam apsolutno uveren u to da bilo gde da se nalazimo u prostoru, bio on otvoren, zatvoren ili delimično ovakav ili onakav, taj prostor ima uticaj na naše živote i samim tim i na naše mentalno zdravlje“, rekao je Mikitišin i nastavio:
„Ako tu decu učimo od malih nogu da žive u nekom fenomenalnom prostoru – dizajniranom, čistom, svedenom, nordijskog stila – vidite da su ta društva malo drugačija, jer i tolerancija i sve ostalo dolazi upravo iz tog doba“.
Organizaciju događaja podržale su kompanije Wienerberger, Mara Home, EuroDOM, Alumil, Impact Accoustic, Hörmann, JAF, Pinoles, TECE i TeamCAD.
Foto-galerija dobitnika plakete
Foto-galerija sa događaja
