Zlatiborizacija: Kritični simulakrum
Urbani ambijent Zlatibora nastaje po idejama neukih, sujetnih investitora, dok su arhitekte iskorišćene samo kao izvršioci ideja – piše istoričar umetnosti Marko Stojanović.
Nakon višedecenijske dominacije arhitekture moderne, naročito posleratne, dolazi na izvestan način do „pobune“ arhitekata i buđenja novih arhitektonskih. izraza. To su u svojim teorijskim pregledima najbolje prikazali arhitekte – teoretičari/kritičari Čarls Dženks i Kenet Frempton. U svojoj knjizi Moderna arhitektura – kritička istorija, Frempton definiše pojam kritički regionalizam. Ovu pojavu opisuje manje kao lokalni stil nastao međudelovanjem klime, kulture, mita i zanatstva, već više kao produkt regionalnih škola arhitekture. Kritički regionalizam, nastao tokom 60-ih i 70-ih godina 20. veka, bio je odgovor na zamorno ponavljanje i širenje ideja pročišćene, izvorne internacionalne moderne, od koje se još ranije udaljavaju i njeni idejni tvorci i stavljanje akcenta na regionalne autorske izraze.
Nešto kasnije, početkom 80-ih godina, izlazi fenomenalno književno ostvarenje Simulakrumi i simulacija, francuskog sociologa, filozofa i kulturnog teoretičara Žana Budrijara, u kojoj se autor bavi odnosima između društva, realnosti i simbola i kako su isti oblikovali američku naciju. Centralni junak njegovog dela je Diznilend, američki prototip svih kasnijih zabavnih parkova, kao savršeni model isprepletanih različitih simulakruma. Simulakrum nastaje kada se neki prirodni ambijent ili arhitektonska celina prenesu u okvire nekog tematskog parka. To se može izvesti verodostojno, kao na primer Etno selo Sirogojno, koje je ujedno i muzej na otvorenom, ali i u izmišljenom, fantastičnom formatu, kao na primer Etno selo Stanišići, koje se nalazi na granici kiča.
Zlatiborski investitori počeli su neplanski da zatrpavaju ovu planinu objektima koji pokušavaju da imitiraju kopaonički šmek.
Urbani ambijent Zlatibora može se podvesti pod obe pojave, ali na jedan potpuno vulgaran način jer nastaje po idejama neukih, sujetnih investitora, dok su arhitekte (ako su uopšte i prisutne) tu iskorišćene kao izvršioci ideja, to jest, kao prosti crtači.
Tara, Stara planina, Jastrebac, Čemernik, Goč, Golija, Fruška gora… samo su neke od planina koje mogu doživeti sličnu sudbinu u slučaju izostanka planske izgradnje.
Zašto kritički regionalizam? Regionalizam je dodatno obogatio internacionalnu modernu uvodeći u njen jezik elemente lokalnih izraza, čime se uspešno razbijala „bela kutija“. Planinska arhitektura bila je naročito pogodna za eksperimentisanje. Međutim, ovde je na delu nevešto kopiranje arhitekture planinskih domova, vikendica i hotela, sa svojim specifičnim izrazom, a koji je odlično prikazan na delima hotelskih kompleksa Grand i Konaci na Kopaoniku. I dok je pre skoro 30 godina izgrađeno nekoliko hotelskih kompleksa s motivima planinskih koliba, zlatiborski investitori su počeli neplanski da zatrpavaju ovu planinu objektima koji pokušavaju da imitiraju kopaonički šmek.
Zašto simulakrum? Zato što se sve pojave na Zlatiboru mogu posmatrati kao jedan neuspeli zabavni park, s mnoštvom neumesno izgrađenih kafana, hotela, apartmana i vila, koje odišu kičom, a svojom gustinom upropašćavaju prirodni i urbani ambijent. Pokušaj simuliranja planinskog načina života doveden je do apsurda otvaranjem noćnih klubova, barova i drugog sličnog sadržaja, izgrađenog za potrebe političara i biznismena koji su najviđenija klijentela na Zlatiboru. Za prosečnog čoveka dovoljna je i vikendica čiji se krovovi gotovo dodiruju s komšijskim…
Možda je za ovu pojavu potrebno skovati novi termin… Ali umesto kritički, dati mu naziv kritični simulakrum. Simulira se planinsko selo, to jest, odmaralište, a količina urbane devastiranosti govori da je situacija baš kritična. Postoji više planinskih odmarališta kojima preti ova svojevrsna zlatiborizacija. Tara, Stara planina, Jastrebac, Čemernik, Goč, Golija, Fruška gora… samo su neke od planina koje mogu doživeti sličnu sudbinu u slučaju procvata turizma i izostanka planske i ograničene izgradnje stambenih i ugostiteljskih objekata. Cilj je da naša planinska odmarališta budu uređena sa stilom i da na njihovom planiranju i projektovanju rade urbanisti i arhitekte, a ne da nastaju proizvoljno, kao Kaluđerica – gde je svaki komad prazne livade poziv za podizanje zamka.
Foto: Branislav Savić
Istina.
Stojanoviću, okani se pisanja o arhitekturi kad se u arhitekturu ne razumeš. Ovaj tekst se predstavlja kao stručna kritika, a zapravo je potpuno laičko stanovište. Jedan ovakav esej trebalo bi da ukazuje na nove probleme, da nudi rešenja, da otvara vidike, a ne de prežvakava nešto što i vrapci znaju. Bez supstance i bez veze.
Istorija arhitekture i istorija umetnosti su dve sestre bliznakinje i medjusobno se postuju, tako da ovaj covek sa neverovatnom preciznoscu opisuje pogubnu pojavu kaja je pogodila Zlatibor. Resenje se krije u svakom slovu ovog teksta a poenta je da se mora postovati struka i nauka a ne zelja korumpiranih politicara (10% po m2) i njihovih bahatih “investitora”, peraca prljavih para(mafijasa). Autor je najkompetetniji da pise na ovu temu a i jasno je kome moze ovaj tekst da smeta!
Ja bih samo dodala da se potpuno slazem sa Markovim tekstom. Naime, provela sam na Zlatiboru par dana u toku februara, ove godine. Dozivela sam potpuni sok kada sam videla sta se sve izgradilo u prethodnom periodu. Toliko je novih stambenih zgrada i hotela zapoceto da je Zlatibor od jednog divnog planinskog odmaralista postao urbana dzungla. Ne umem da objasnim koji je to gradjevinski stil, ali sve izgleda prilicno neplanski, bez smisla i logike natrpano…uzasno…Nisam sigurna da pojedinci mogu da rese ovaj problem…ko je dozvolio ovakvu gradnju…