Ako su „Beograđanka“ i hotel „Metropol“ mogli da zadrže svoju prepoznatljivu fasadu, ne vidim zašto i zgrada „Politike“ ne bi mogla da bude rekonstruisana tako da zadrži svoj izvorni izgled.
Još jedna važna zgrada u Beogradu, ponovo je promenila svog vlasnika. U pitanju je zgrada „Politike“, koja je od januara 2006. godine, nakon naplate dugovanja, pripala Komercijalnoj banci, a koja je sada prodata privrednom društvu M29. Vlasnik ovog društva ujedno je kroz svoju kompaniju Media 026 vlasnik i 50% udela u kompaniji „Politika novine i magazin“, pa se može reći da se zgrada na neki način ponovo vratila pod vlasništvo starog novinskog lista.
Međutim, čim dođe do privatizacije nekog objekta, koji je nekada bio u vlasništvu društvenog/državnog sektora, a onda privatizovan, pokreće se pitanje dalje sudbine ovog objekta. Da li će biti sačuvan i pravilno rekonstruisan ili bi mogao biti srušen, kako bi se na njegovom mestu gradila neka nova poslovna zgrada? U svetlu aktuelnih dešavanja sa kompleksom Generalštaba, ali i istorijata lokacije na kojoj je izgrađena zgrada „Politike“, sve se može uzeti u obzir.
Pročitajte još na Gradnja.rs:
Istorijat lokacije
Stara zgrada novinskog lista „Politika“ izgrađena je 1922. godine po projektima arhitekte Milana Sekulića. Zgrada i dalje postoji, ali se „Politika“ 1968. godine uselila u novu višespratnu zgradu, čiji su autori arhitekte Uglješa Bogunović i Slobodan Janjić. Međutim, mnogi ne znaju da se na mestu nove višespratnice nalazila stara zgrade Druge (ženske) beogradske gimnazije, koja je izgrađena još 1910. godine po projektima arhitekte Dragutina Đorđevića.
Ovo monumentalno zdanje oblikovano je u duhu tada vladujućeg akademizma i secesije i bila je jedna od najlepših zgrada Beograda na samom početku 20. veka. Doživela je oštećenja tokom Aprilskog rata i bombardovanja 1941. godine, ali je uspešno obnovljena 1947. godine i nastavila je sa radom kao Druga beogradska gimnazija. Nije pouzdano jasno zbog čega država odlučuje da sruši potpuno funkcionalnu zgradu, da bi na njeno mesto postavila novu, koja je mogla biti podignuta i na nekoj drugoj lokaciji.
Arhitekta prof. Aleksej Brkić zgradu poredi sa tada najmodernijim soliterima u jednom od privrednih centara SAD-a, grada Pitsburga – poslovnicama kompanije Alcoa i U. S. Steel.
Odgovor najverovatnije leži u genius loci, tj. duha mesta ove lokacije, koja se vezuje za nastanak i razvoj novinskog lista „Politika“, a koji posle Drugog svetskog rata postaje daleko važniji i od zgrade jedne gimnazije. Ovim se teško može opravdati rušenje onakve arhitektonske lepotice, ali očigledno su politički interesi često iznad estetskih i kulturno-istorijskih vrednosti arhitektonske baštine.
Sa druge strane, Beograd 1968. godine dobija još jedno genijalno arhitektonsko ostvarenje posleratne moderne, koje se po svojim arhitektonskim karakteristikama ugleda na prestižna svetska ostvarenja tog perioda. Arhitekta prof. Aleksej Brkić zgradu poredi sa tada najmodernijim soliterima u jednom od privrednih centara SAD-a, grada Pitsburga – poslovnicama kompanije Alcoa i U. S. Steel.
To nam govori da tadašnja Socijalistička Jugoslavija, po kvalitetima autorske arhitekture, nimalo nije zaostajala za kapitalističkim Zapadom. Naravno, arhitekte Bogunović i Janjić nisu ostali samo na monolitnoj formi arhitekture i jednozvučju čelika i aluminijuma kao dominantnog materijala. Sa svojim osećajem za masu, opredeljuju se za strukturnu dekompoziciju totala, razdelivši zgradu na više plan paralelnih ravni i visinskih horizonata.
Sa svojim osećajem za masu, Bogunović i Janjić se opredeljuju za strukturnu dekompoziciju totala, razdelivši zgradu na više plan paralelnih ravni i visinskih horizonata.
Bočni korpusi su visinski odgovorili na postojeće zgrade predratne arhitekture, a kao glavni fasadni materijal uzimaju kamen (pomalo kao omaž deceniju ranije nastalom Dobrovićevom Generalštabu), dok se centralni korpus dominantno uzdiže sa svojom prepoznatljivom aluminijumskom fasadom.
Za razliku od tada već ustaljene staklene zid-zavese, koju domaće arhitekte tada uveliko koriste na mnogim beogradskim ostvarenjima, autori se opredeljuju za trodimenzionalno oblikovane aluminijumske parapetne ploče, koje se svojom plitko utisnutom strukturom vešto poigravaju sa arhitektonskim masama, razbijajući monolitnost forme i kontrirajući bočnim kamenim fasadama.
Zajedno sa Poslovnim blokom iz iste 1968. godine, arhitekte Uroša Martinovića, i godinu dana mlađom zgradom „SDK“, arhitekte Petra Vulovića, zgrada „Politike“ spada u rang najviših dometa posleratne autorske moderne, pravcu koji svojom ekspresivnošću fasadne forme, funkcionalnim prostornim strukturama i upotrebom inovativnih materijala, ukazuje na privrednu snagu i kulturni razvoj Socijalističke Jugoslavije. Periodu kada društvena pozicija i stručni autoritet jednog arhitekte nikada nisu dovođeni u pitanje.
Ne moramo praviti greške, koje su u više navrata, u nekoliko vremenskih intervala, pravili naši prethodnici.
Naravno, postavlja se pitanje da li će novi vlasnik krenuti putem koji su krenuli i novi vlasnici „Beograđanke“, koji su na odličan način pristupili rekonstrukciji postojeće arhitekture ili će tražiti da se zadrži postojeća konstruktivna struktura, a fasadna platna zamene drugim formama i materijalima.
Ako su spomenuta „Beograđanka“, arhitekte Pešića, (rekonstrukcija po projektu biroa Remorker), ali i deceniju stariji hotel „Metropol“, arhitekte Brašovana (rekonstrukcija po projektu biroa Domaa) mogli da zadrže svoju prepoznatljivu fasadu, ne vidim zašto i zgrada „Politike“ ne bi mogla da bude rekonstruisana tako da zadrži svoj izvorni izgled.
Jer ne mora uvek nova da poništava i ruši staru epohu. Ne moramo praviti greške, koje su u više navrata, u nekoliko vremenskih intervala, pravili naši prethodnici. Novi vlasnik je izjavio da želi da uloži u obnovu, ali za sada ne znamo šta ona podrazumeva.
