Prvonagrađeno rešenje iz madridskog biroa Fenwick Iribarren Architects inspirisano je oblikom starog železničkog točka, na osnovu kojeg su autori radijalno segmentirali prostor trga.
Izložba arhitektonsko-urbanističkih radova koji su pristigli na internacionalni konkurs za Savski trg u Beogradu otvorena je (i zatvorena) u utorak 5. februara. Možda se ovo ne može baš nazvati izložbom, već više kraćim prezentovanjem radova i obraćanjem gradske uprave i predsednika žirija, jer je celokupna postavka kroz par sati već bila uklonjena. Razlog ovako kratkog izlaganja radova nije nam tačno poznat (možda je u pitanju bezbednosni faktor jer je u pitanju palata Gradske skupštine), tek cela situacija je (negativno) iznenadila učesnike, stručnjake, ali i sve druge koji su želeli da pogledaju konkursne radove.
Kako gotovo ni jedan medij nije podrobnije prikazao „izložbu“, sve se završilo na par slika prvonagrađenog rešenja i jednog rendera, koji je na društvenim mrežama objavio gradski urbanista Milutin Folić, na osnovu kojih je javnost pokušala da iskaže stručnu kritiku. Ovom prilikom objavljujemo slike i koncept prvonagrađenog rešenja, ali i neke druge radove koji su ostali zapaženi na postavci.
Pobedničko rešenje karakteriše koncept „trga unutar trga“ kojim se stvara neka vrstu pešačke urbane pozornice.
Prvonagrađeno rešenje španskih kolega iz madridskog biroa Fenwick Iribarren Architects, predstavio je predsednik žirija slovenački arhitekta Janez Koželj. Koncept projekta je inspirisan oblikom starog železničkog točka, na osnovu kojeg su autori radijalno segmentirali prostor trga.
Elementi pobedičkog rešenja
Arhitekta Koželj je istakao tri osnovna elementa projekta. Za početak tu je povezivanje starog i novog urbanog tkiva grada Beograda, gde se misli na zgrade iz međuratnog perioda, koje sa jugoistočne strane okružuju trg i nove zgrade Beograda na vodi, čija izgradnja je u toku i koje će zatvarati prostor s druge strane zgrade stare Železničke stanice. Kao drugi element navedeno je dobro integrisanje svih oblika saobraćaja i pešačkih zona, a kao treći i možda najzanimljiviji element naveden je koncept „trga unutar trga“. Ovo se odnosi na prostrani parter, neku vrstu pešačke urbane pozornice, koja će se prostirati od ulaza u Železničku stanicu/budući Muzej Nemanjića do spomenika Stefanu Nemanji.
Apsurd: Šine presecaju nešto što bi trebalo da predstavlja pešačku zonu ispred spomenika.
Kod prvonagrađenog rešenja, ali i kod još nekih radova, primećuje se stepenasto grupisanje drveća, žbunja i travnatih površina, koje se postepeno upuštaju svakim prstenom koji je bliži spomeniku, a razmatrano je i parkovsko uređenje ulica i mikroprostora koji se nalaze u neposrednoj blizini Savskog trga.
Međutim, mogli smo primetiti i jedan potpuno apsurdni pristup rešavanja tramvajskog saobraćaja, pa tako kod svih ovih rešenja šine presecaju nešto što bi trebalo da predstavlja pešačku zonu ispred spomenika. Na taj način kretanje pešaka i sagledavanje spomenika biće otežano tranzitom tramvaja, koji će na taj način i konstantno zaklanjati spomenik. Rešenje koje je veoma jednostavno, a koje se zapaža tek kod nekolicine radova, jeste trasirati tramvajske šine kroz prstenastu zonu drumskog saobraćaja, koja prolazi duž oboda (polu)kruga.
Bojkot domaće scene?
Generalno, konkurs je pokazao izvesne simptome bojkota domaće arhitektonske scene. Iako je sa pristiglih 25 radova konkurs generalno uspešan, na prikazanoj postavci nije zapaženo nijedno glasovito arhitektonsko ime iz Srbije ili regiona. Skreće se pažnja na jedan od otkupa, Studio ARSA iz Novog Pazara, kao i dva tima koji su konstantni na svim konkursima u Srbiji – arhitekte Đorđe Mandrapa i Marko Bilbija iz Beograda i arhitekata Ilja i Igor Mikitišin, Nemanje Dačića, Rajka Anđelića i Miloša Pašića iz Novog Sada.
Arsićevo rešenje inspirisano osnovom Studeničkog manastira
Ako nešto znače „glasovi publike“ autoru ovog teksta se najviše dojmio rad arhitekte prof. Petra Arsića. Ako se prisetimo, Arsić se našao u timu čije rešenje za spomenik Stefanu Nemanji je pobedio na takođe internacionalnom konkursu, gde se doprinos ovog beogradskog arhitekte ogledao u predlogu za rešenje okoline spomenika, to jest, neku vrstu preliminarnog urbanističkog predloga. Međutim, grad je prihvatio isključivo spomeničko rešenje, pa je Arsić odlučio da ponovo okuša sreću na konkursu. Iako je sa prvobitnim predlogom praktično trasirao ideju mnogih učesnika sadašnjeg konkursa, Arsić je odlučio da ode još dalje, ulazeći u dubinu konteksta spomenika i budućeg muzeja.
Inspiraciju je pronašao u osnovi Studeničkog manastira, čiji zidovi, konaci i druge zgrade, u osnovi okružuju zgradu budućeg Muzeja Nemanjića. Osnova glavne Bogorodičine crkve zauzela je centralno mesto, u samoj osnovi spomenika, dok su u okolini trga, takođe u osnovima vidljive i druge manje crkve Manastira Studenice (Kraljeva crkva, Nikoljača itd.). Možda će neko reći da je ovo isuviše asocijativan koncept, to jest, da se prostor trga isuviše vezuje za temu spomenika i zgrade, koja možda i ne postane Muzej Nemanjića, već možda jedan od prostora Istorijskog muzeja Srbije.
Gradska uprava je najavila rok izrade spomenika za kraj leta, koji bi već na jesen bio postavljen na rekonstruisanom trgu.
Kad smo već ovde…
