Ljudi bez imena: Zbog čega su arhitekte nevidljive za ostatak javnosti?
Sagledavamo razloge zbog kojih su arhitekte kao pojedinci, ali i kao struka – nevidljivi van stručnih krugova. I ostaće nevidljivi ako njihova imena i dela nastave da se dezavuišu.
Ako biste izašli na ulicu i sproveli anketu „Koliko poznajete naše znamenite ličnosti?“ i tražili od ljudi da nabroje pet poznatih muzičara, glumaca, sportista, slikara, pisaca, pesnika, generala, itd., većina bi uspela to da uradi. Međutim, ako biste ih pitali da nabroje pet poznatih arhitekata (živih ili mrtvih), shvatili biste da je problem više nego ozbiljan.
Većina bi znala za Brašovana, Krasnova (nije domaći, ali je ovde ostavio veliki broj dela), Bogdana Bogdanovića (zato što je bio gradonačelnik) i… to bi bilo to! Možda bi neko izustio još Mitrović, pa čak i da ne zna koji (Mihajlo, Branislav ili Jovan), mogli bi da priznamo.
Ali tu staje svako poznavanje ove branše od strane šireg kruga ljudi, čak možda i intelektualne elite. U čemu je problem? Zbog čega arhitekte ne postoje za druge ljude? Zašto ljudi ne znaju njihova imena ili njihova dela? Zbog čega su arhitekte nevidljive za ostatak javnosti?
Pročitajte još na Gradnja.rs:
Renesansa Metropola bez autora rekonstrukcije
Već duže od deset godina pokušavam da dam odgovor na to pitanje, ali i da kroz svoje tekstove, izložbe i druge aktivnosti u medijima, neprekidno radim na povećanju vidljivosti arhitekata – njihovih imena i dela. Ne mora uvek ni ime pojedinaca, već ime biroa, jer sada mnoga značajna ostvarenja ne potpisuje jedan arhitekta, već ceo tim, ali ni imena biroa se ne pojavljuju u javnosti.
Baš pre desetak godina saznao sam zašto mediji ne stavljaju imena arhitekata i biroa u novine ili tv emisije, a razlog je krajnje bizaran. Kada sam 2012. godine u Politici pročitao članak „Renesansa hotela Metropol palas“, odmah sam očima potražio imena arhitekata. Naravno, ime autora su napisali, arhitekta Dragiša Brašovan, ali ime arhitekte ili biroa koji su potpisali rekonstrukciju nisam mogao da nađem.
Nisam bio lenj i okrenuo sam telefon i tražio sastanak sa glavnim urednikom ili njegovim zamenikom, koji mi je zakazan za sutrašnji dan. Narednog dana, jedan ljubazni gospodin me je dočekao u zgradi Politike i samo potvrdio njihovu grešku, uz napomenu da se to neće ponavljati.
Pa dobro, ne morate im navoditi imena biroa, ali zašto im se barem ime ne spomene?
Čim sam se vratio kući, pozvala me je novinarka koja je pisala tekst, sa pitanjem zašto sam kritikovao njen rad i žalio se urednicima. Kada sam joj rekao da tekst nije profesionalan jer nigde nema imena autora rekonstrukcije, najpre mi se pravdala da nije mogla da dođe do istog, ali je na kraju razgovora priznala pravi razlog – da su napisali ime arhitekte ili biroa, to bi onda bio PR (reklamni tekst) za tog arhitektu ili taj biro.
„Da li to znači da arhitekta mora da umre, kako bi mu mediji naveli ime, jer mrtvom arhitekti ništa ne znači reklama jer od iste nema zaradu? Da li je moguće da kojekakvim slikarima, pesnicima i drugim umetnicima mediji navode imena, samo zato što znaju da oni nemaju firme i unosne projekte, pa svakako njihovo reklamiranje ne spada u komercijalne tekstove? Pa dobro, ne morate im navoditi imena biroa, ali zašto im se bar ime ne spomene?“.
Nisam dobio nikakav konstruktivni odgovor. Bio sam fasciniran razmišljanjem novinara i generalnim stavom medija! Svako ko ima firmu, tj. ima velike projekte, poput arhitekata (nije neki ubogi umetnik), ne sme biti spomenut u javnosti jer bi to značilo da će dobiti besplatnu reklamu. Veoma neprofesionalno!
„Kakva imena, dosta im je što im se zgrade zidaju, pa za života dobijaju spomenike u gradu!“
Inače, autor rekonstrukcije bio je biro Domaa, na čelu sa arhitektom Miodragom Trpkovićem. Ali to nije bio vrhunac. Na jednoj Facebook grupi, koja se bavi objavljivanjem starih slika i fotografija Beograda, dobio sam primedbu što kačim slike i tekstove u kojima navodim imena arhitekata. Kada sam odgovorio da su autori svih tih zgrada odavno mrtvi, bio sam bez reči izbačen iz grupe.
Dakle, malo je što žive arhitekte ne smeju biti potpisane, preminule takođe predstavljaju problem. Kada sam ovaj slučaj ispričao jednom poznaniku dobio sam sledeći odgovor: „Kakva imena, dosta im je što im se zgrade zidaju, pa za života dobijaju spomenike u gradu!“ Dakle, sujeta „običnog“ čoveka prema arhitekti koji svojim delima ostavlja trag u prostoru.
Posleratna nezainteresovanost pomogla u stvaranju anonimnosti i nevidljivosti
U jednom od prethodnih tekstova, koji se odnosi na samopromociju arhitektonske struke, naveo sam podatke da su arhitekte posle Drugog svetskog rata razvile dovoljno veliko stručno polje delovanja, da im promocija u javnosti nije ni bila potrebna.
Postojalo je više javnih konkursa tokom godine, na teritoriji bivše Jugoslavije, kao i 5-6 stručnih časopisa u kojima su objavljivani projekti, pa je cela struka bila u toku sa svim dešavanjima, ali to ne znači da je ostatak javnosti imao uvida u imena koja potpisuju znamenite zgrade.
Taj trend je trajao sve do 90-ih i početka 2000-ih (bezmalo pola veka), kada arhitekte uviđaju da su potpuno skrajnute od javnosti i da nemaju nikakav autoritet kod političara i investitora, ali da im je anonimnost uticala i na snagu esnafa, tj. struke. Toliko da je postalo potpuno normalno da se prenese vest da je neka zgrada izgrađena, ali da uopšte nije potrebno napisati ko je zgradu projektovao.
Zamislite da se u novinama ili nekoj zbirci pesama objavi pesma Desanke Maksimović ili Petra Petrovića Njegoša, ali bez njihovih imena ispod pesme. Isto se može reći i sa objavom neke poznate slike, ali da u potpisu ne stoji da je njen autor Paja Jovanović ili Petar Lubarda. Ili možda scena iz nekog filma ili predstave, bez imena glumaca u kadru i imena reditelja.
Veza sa politikom jedina šansa za posmrtno skretanje pažnje
Imena arhitekata bivaju spomenuta u medijima jedino kada neko od njih premine, ali i tada tek poneki dobije zasluženi spomen. Nažalost, u medijima se pojave oni autori koji su bili nosioci političkih funkcija ili su bili bliski sa političkim vrhom države ili grada.
Koliko je meni poznato, mediji su preneli vest kada su preminule arhitekte prof. Spasoje Krunić (bio na republičkoj i gradskoj funkciji SR Jugoslavije), Đorđe Bobić (gradski arhitekta) i Stojan Maksimović (autor Sava centra, bio blizak gradskim funkcionerima SFR Jugoslavije).
Svima drugima se ponegde spomene ime, poput Branislava Jovina (autor projekta metroa) ili prof. Darka Marušića (koautor naselja Cerak Vinogradi) ili Mihajla Mitrovića (autor Geneks kula).
Ako okačite sliku BIGZ-a, napište da je autor arhitekta Dragiša Brašovan, ako ste okačili sliku kula Geneks, stavite da je autor arhitekta Mihajlo Mitrović.
Iz svih nabrojanih razloga, arhitekte su kao pojedinci, ali i kao struka – nevidljivi. I ostaće nevidljivi ako njihova imena i dela nastave da se dezavuišu. Kako bi se prekinulo sa ovom negativnom praksom, najpre mediji moraju da počnu da navode njihova imena ili imena njihovih biroa, ali ne samo u slučajevima kada je delo nekog mrtvog arhitekte ugroženo ili srušeno (Nikola Dobrović, Generalštab; Milorad Pantović, Sajam), već i kada se neki novi, značajniji objekat izgradi i svečano otvori.
Zatim, svi drugi koji objavljuju slike u javnosti i na društvenim mrežama, ispod kojih potpisuju imena slikara, vajara, pesnika, modnih dizajnera, glumaca ili naučnika, neka počnu da pišu imena onih koji su projektovali zgrade na slikama koje su okačene.
Ako ste okačili sliku Pobednika, napišite da je autor vajar Ivan Meštrović, ako ste okačili sliku Hrama Sv. Save, napišite da su autori arhitekte Bogdan Nestorović i Aleksandar Deroko, ako okačite sliku BIGZ-a, napište da je autor arhitekta Dragiša Brašovan, ako ste okačili sliku kula Geneks, stavite da je autor arhitekta Mihajlo Mitrović.
Za početak, ako ste javna medijska ličnost, pre iznošenja informacija proverite ko je autor kog dela.
Da nam se ne ponavljaju gafovi, poput skorašnjeg od strane Nebojše Krstića, bivšeg muzičara, sadašnjeg političkog analitičara i člana Upravnog odbora RTS-a, koji je Međunarodni dan spomenika i lokaliteta, koji se obeležava 18. aprila, čestitao okačivši sliku spomenika na Sutjesci, uz prateći komentar:
„Jedan od najodvratnijih monstruma Bogdana Bogdanovića, projektovanih kako ne bi simbolisao ništa i kako ne bi o istoriji rekao bilo šta ljudsko i istinito.“
Nećemo ulaziti u političku diskusiju o istorijskim činjenicama ove bitke iz Drugog svetskog rata, niti o umetničkim vrednostima ovog spomenika, ali za početak, ako ste javna medijska ličnost, pre iznošenja informacija, proverite ko je autor kog dela. Inače, autor ovog dela nije arhitekta Bogdan Bogdanović, već vajar Miodrag Živković.
Ovakva fasada Hrama od strane Pešića je prilično loša u odnosu na delikatnost koju su osmislili Deroko i Nestorović. Od izbora kamena koji izgleda kao kućne bične pločice do odsustva detalja na zvonicima, izbačene planirane sokle itd.
Neo-vizantijski stil je već redukovan i suptilan, planiran za 20 vek, i kad izbaciš i to malo detalja ostaje velika praznina i samo silueta koja je dobra. Moglo je biti duplo bolje da su se držali detalja originala.
Ko ima novca zna ko je arhitekta, svi investitori koji grade znaju ko su im arhitekte i ko potpisuje. Obican narod ne zna jer nema dodira sa strukom, kupuju kvadrate i sobe i nije im vazno da li je Pera ili Mika arhitekta projekta.
Novinare takodje ne zanima, njih zanima objekat i ko je izvodio radove jer su u izvodjenju novci i skandali.
Arhitekte ako zele da im se ime zna nek se jave novinama, mogu i da plate za clanak u nekoliko novinskih listova (placena reklama jelte pa ce ih novine pomenuti i sve najlepse napisati).
Kod umetnine se uostalom zna jedan autor, jako retko veci broj autora, dok je u arhitekturi broj autora uvek veci, red bi bio da se zna i projekat konstrukcije, i masinskih instalacija ali bi to bilo previse imena da narod popamti, velike projekte potpisuje nekad i desetak ljudi, a nepotpisanih saradnika imate triput toliko, zato imate sajmove i skupove gde se sve zna, i znaju oni koji treba da znaju
Odličan tekst! Bravo. Autori članaka bi trebali znati da je njihova zakonska obaveza da navedu ime autora dela uvek! Osim toga, za korišćenje autorskog dela na bilo koji način u komercijalne svrhe, arhitekta kao autor, ili naslednici autorskih prava, imaju pravo na novčanu nadoknadu. Tako da budite srećni što su arhitekte široke ruke i tolerantni ljudi, inače bi tužbe pljuštale na sve strane! I smešna je izjava da arhitekta dobija besplatnu reklamu, da li zaista mislite da je nekome ko je sagradio tako impozantno delo treba bilo čija reklama!? Poštujte samo zakon, radi vas, da ne biste plaćali za neodgovorno ponašanje prema delima arhitekture i stvaraocima.