Zašto (skupi) hoteli u Beogradu niču kao pečurke posle kiše?
„Klasični“ turisti, koji zaista obilaze muzeje i znamenitosti, nemaju baš duboke džepove za odsedanje u hotelima s pet zvezdica koji se u prestonici izgrade barem jednom godišnje.
Pre nešto više od dve godine, u Politici je objavljen jedan odličan tekst na temu beogradskih hotela, čiji je autor koleginica arhitekta Dalia Dukanac. Bilo mi je drago što se još neki arhitekta ne bavi arhitekturom isključivo iz estetsko-projektantskog već i iz sociološkog ugla, ali već tada sam primetio da u tekstu nedostaju neke informacije, odnosno, da je autorka pomalo pristrasna u formiranju svoje slike o ovom narastajućem fenomenu. Ovom prilikom bih želeo dopunim njen tekst nekim dodatnim informacijama koje će možda malo promeniti konačnu sliku ove pojave.
Zašto bi oni gledali naše izložbe, muzeje, koncerte, kada sve to, samo na mnogo višem nivou, imaju u svojim matičnim državama?
Podaci koje je koleginica tada iznela su i dalje na snazi, a tiču se strukture gostiju i ponude koju im Beograd pruža. U pitanju je generalna karakterizacija naše prestonice, kao grada koji nudi dobru, ali jeftinu zabavu, hranu i piće i, naravno, žene. Međutim, gosti koji potražuju tu vrstu sadržaja, u tekstu su navedeni kao nepostojeći ili neko ko se tek očekuje. Na žalost po jedne, a na radost po druge, tih gostiju ima sve više i oni u Beogradu dolaze zbog posla, a jeftin provod dolazi pride. Istražujući ovaj fenomen, došao sam do informacija od samih hotelijera, da je poslovni turizam u sve većem procvatu.
Prihvatljive zvezdice i zabava
Dakle, poslovni ljudi dolaze na sastanke, konferencije, odsedaju na nekoliko dana u hotelima od 4 ili 5 zvezdica, koji su veoma prihvatljivi za njihove budžete, a usput uživaju u dobroj hrani i piću, posećuju splavove i klubove, a poslovnu pratnju ne moraju da traže po agencijama jer se dovoljan broj njih spremnih na taj vid „saradnje“ već uveliko kreće po mestima za noćni izlazak.
Što se tiče drugog vida zabave, to jest, sadržaja koji se nudi u Beogradu, on je u većoj meri nezanimljiv poslovnim turistima. Jednostavno, zašto bi oni gledali naše izložbe, muzeje, koncerte, kada sve to, samo na mnogo višem nivou, imaju u svojim matičnim državama. Nije baš pohvalno što ovu činjenicu izgovara jedan istoričar umetnosti, ali to je realnost koje moramo biti svesni. Ovaj kulturni sadržaj namenjen je „klasičnim“ turistima, a među njima su najbrojniji penzioneri i omladina, koji nemaju baš duboke džepove za odsedanje u skupim hotelima (više su u igri hosteli i stan-na-dan) ili jednostavno noće na svojim kruzerima, gde dobijaju „all inclusive“ uslugu.
Stan na dan za „klasične“ turiste
Turisti koji su u manjini, koji imaju viši standard, a koji dolaze da vide Beograd i njegove kulturno-istorijske znamenitosti, obično odsedaju u manjim, takozvanim butik hotelima, koji poseduju neku intimniju atmosferu, dok po ceni i usluzi zadovoljavaju njihove potrebe. Veći hoteli, koji su građeni pre više decenija, za potrebe turizma nekadašnje Jugoslavije, ali i neki od novijih, svoje budžete popunjavaju rentiranjem svojim konferencijskih sala ili manjih prostora za tim bildinge, radne ručkove ili veće poslovne sastanke i prezentacije.
Time dobijamo odgovor na pitanje koje mnogi postavljaju, a tiče se održivosti hotelske usluge u gradu koji svake godine dobije gotovo jedan novi prestižni hotel od 5 zvezdica i nekoliko onih koji su za jednu kategoriju niži.
Lokacija značajnija od arhitekture
Ulazeći i razgledajući više novootvorenih hotela, primetio sam jednu zanimljivu pojavu – da njihovo poslovanje ne zavisi toliko od njihove arhitekture/enterijera već isključivo od usluge i lokacije na kojoj se hotel nalazi. Arhitektura zgrade može biti više nego prosečna, sa fasadom od odavno prevaziđenih materijala, a nameštaj u enterijeru jeftin ili kičast, ako je lokacija zadovoljavajuća, sve može da prođe. Najpoželjnije su one u starom centru grada, gde se hoteli useljavaju u predratne, rekonstruisane zgrade, ali i one uz auto-put, to est, na Novom Beogradu i naravno uvek je najveći problem parkiranje, koji svaki hotel rešava na svoj način.
Koliko je posao investiranja u hotelski sektor primamljiv, govore činjenice o imenima vlasnika nekoliko hotela samo na potezu Slavija-Trg Republike. Pre nekoliko meseci, svoja vrata je otvorio i hotel Hilton, internacionalni brend, čiji ulazak na naše tržište se iščekivao od početka 90-ih, ali su značajno zastupljeni i domaći investitori. Hotel Moskvu je pre skoro 15 godina kupio biznismen Mile Dragić, dok je pe koju godinu, samo dvadesetak metara dalje, hotel Zepter otvorio i biznismen istog prezimena. Do sredine godine najavljuje se otvaranje dugo išćekivanog hotela Beograd centar na samom Trgu Republike, u koji investira biznismen Petar Matijević.
Pitanje održivosti
Koji je to broj hotela, manjih ili većih, sa 4 i 5 zvezdica, koji će biti izgrađen, a koji svojim funkcionisanjem može biti održiv u Beogradu? To je pitanje koje se može postaviti i za izgradnju tržnih centara, koji su takođe u ekspanziji. Eksperti kažu do još uvek nismo dosegli tu finansijsko-sociološku granicu i da u našem gradu postoji dovoljno prostora za novo investiranje u ovom sektoru. Da li su ovo istinita istraživanja ili agencije za poslovnu analizu tržišta pomalo preuveličavaju podatke u cilju pridobijanja klijenata za investiranje u ovom sektoru, od kojeg i oni sami imaju procentualnu dobit?
Kad ste već ovde…
Standardni Marko Stojanović, bla bla truć truć, tri strane teksta bez ijednog konkretnog stava ili bilo kakve svrhe, ali ovog puta idemo korak dalje i nazivamo arhitekte „kolegama“. Gospodine Stojanoviću, Vi niste arhitekta i štaviše Vaše poznavanje arhitekture je na potpuno laičkom nivou. Molim Vas, ne mešajte se više gde Vam nije mesto. I ja bih voleo da budem pilot pa ne otimam komande pravom pilotu kad uđem u avion…
E pa Arhitekta, obično se ne pravdam ljudima koje ne poznajem, tj. koji se ne predstavljaju punim imenom i prezimenom, ali ovaj put ću to uraditi. Kao prvo, pokušajte da pronađete neki od mojih naučnih radova, na temu arhitekture i istorije arhitekture, pa se uverite koliko sam kompetentan da pišem o toj materiji. Tekstovi koji se objavljuju na portalu gradnja.rs nisu koncipirani da se ja ovde raspisujem i koristim naučni aparat, koji više od pola čitaoca ne bi razumelo. Što se tiče mog obrazovanja, srednja arhitektonska škola, istorija umetnosti, učešće u nekoliko timova na konkursima i više poslova opremanja i saradnje na projektima mnogih objekata mojih kolega i prijatelja arhitekata, čini me više nego kompetentnim da govorim i pišem na ovu temu. Možda nisam projektovao ni jedan hotel, ali ovde nije ni reč o projektovanju nekog hotela, niti o kritici njihove arhitekture, već o jednoj sociološkoj pojavi, koja dotiče i projektovanje, tj. otvaranje novih hotela. Tu dolazimo i do kritike, što je mislim najbolnija tačka mnogih arhitekata. Većina vas bi volela da se ja svrstam među ovih nekoliko konstantnih kritičara „pljuvača“, kojima gotovo ni jedna stvar, koja se izvodi u poslednjih 10 godina, ne odgovara i za sve ne da imaju neki negativnu kritiku, već nacrnje komentare. Da li je to do njihove ljubomore, sujete ili isuviše idealizirajućeg ukusa, to je već za diskusiju, ali njihovo pljuvanje godi široj publici, koja takođe jedva čeka da nagrdi nešto što se pojavljuje na našoj arhitektonskoj sceni, bilo ono privatno ili državno. Arhitekte pljuju jer oni nisu dobili posao projektovanja, a drugi ljudi pljuju jer ne mogu u nekoj zgradi da kupe ili iznajme stan ili poslovni prostor, dok u hotelima ne mogu da odsedaju, a u tržnim centrima da kupuju. Dakle, ako se i Vi svrstavate u neku od ovih kategorija, ne mogu Vam pomoći. Po meni, nije sve negativno, niti toliko loše koliko neki žele da predstave arhitekturu u Srbiji, samo je prilagođeno nekim političkim, ekonomskim i sociološkim standardima u kojima se naše društvo već neko vreme nalazi. Nije više Krlajevina niti SFR Jugoslavija, pa ni arhitektura ne može biti tako uspešna. Ovo je naša realnost, drugu trenutno nemamo, a za neku bolju možemo zajedno da se borimo. Voleo bih da vidim šta ste Vi postigli u Vašem životu i karijeri, a za mene je lako – samo ukucajte moje ime i prezime, pa zatim „arhitektura“ ili „dizajn“, pa će Vam izaći šta sam radio u poslednjih 6 godina.
Eto ga opet. Umesto da odgovori konkretno, okreće temu i brani se od kritika koje niko nije izneo, a uopšte se ne dotiče onoga što jeste izneto. Dakle, gospodine Stojanoviću, ako zaista smatrate da je srednja arhitektonska škola i mesto u nekoliko konkursnih timova dovoljno da sebe nazovete arhitektom, to sasvim dovoljno govori o vašoj ekspertizi da uopšte pojmite šta to zvanje nosi sa sobom. U najboljem slučaju biste mogli nekog tehničara da nazivate kolegom, a nas inženjere prestanite da vređate svojim apsolutnim nepoznavanjem najosnovnijih koncepata i pojmova o arhitekturi koje sa toliko nadmenosti branite. Takve sveznalice kao što ste Vi od kojih prava struka ne može da dođe do reči su najveći krivac za Beograd na vodi, gondole na Kalemegdanu, uništenje arheološkog nasleđa u Rajićevoj i sve negativne pojave u domaćoj arhitekturi u poslednjih 30 godina, jer umesto da radite ono za šta ste zaista stručni (ako tako nešto i postoji) Vi se uporno gurate u tuđe ekspertize i laktanjem ste od sebe stvorili nešto što laici smatraju za autoritet. I umesto da se zapitate šta to radite pogrešno i da se edukujete u oblasti za koju ste se opredelili, Vaš stav je da ste apsolutno savršeni u tome što radite i da nijedna kritika Vašeg rada nije na mestu. I to govori više nego celokupan Vaš opus u poslednjih šest godina, koji je po kvantitetu skoro pa impresivan, ali mu se sa strane kvaliteta može štošta dodati.