Zašto sam natakario rimskog orla na kapiju svog skromnog doma

U novoj rubrici „Srpska neimarština“ svoj prvi tekst donosi nam Mladen Borocki.

Rimski legionarski orao, ili „aquilla“ predstavljao je znak moći i snage nekada velike i slavne imperije. Bila je velika čast i odgovornost brinuti se i nositi orla legije, a njegov gubitak značio je strašnu sramotu.

Rimljani su orla isticali gotovo svuda, po principu – gde god nađeš zgodno mesto…

Mi smo ga, pak, do sredine 90-ih godina viđali samo u stripovima o Asteriksu, a onda je ptičurina, uz još poneke egzotične životinje atipične za naše podneblje, počela da se nadvija iznad svake druge dvorišne kapije prigradskih novosadskih naselja.

Orlovi na dverima

Jeste nas naš svestrani predsednik naučio da je na tlu naše zemlje rođeno čak 17 rimskih imperatora (oprostiće mi predsednik ako sam malko omanuo brojku. Uostalom, podsetiće nas on na taj podatak opet), ali čisto sumnjam da su vlasnici novopečenih orlova, kolikogod su stari Rimljani vodili raskalašan način života, potomci istih. Pre bih rekao da je u pitanju neki ređi oblik zoofilije, ili narodski rečeno ku*čenje.

Zbog svoje urođene znatiželje i konstantne potrebe za dozom riskantnog adrenalina, pošao sam putem kojim ređe (čitaj nikada) idem.

Pokucao sam na jedne takve dveri koje je krasila zlokobna orlušina, kako bih saznao o čemu se tu tačno radi.

Ding-dong!

Činilo se kao da kamena ptica gleda pravo u mene, što je nelagodu koju sam i ovako osećao samo pojačavalo. I sam skamenjen, čekao sam tako čitavu večnost, pa pozvonio ponovo, pošto sam jasno čuo ljudske zvuke kako dopiru iz dvorišta. Konačno, kapija se odvorila, a predamnom je stajao domaćin, glava i brada (više brada) kuće.

„Dobar dan, gospodine. Zovem se Mladen i radim kao novinar“, izustio sam po automatizmu.

„Šta hoćeš?!“, oglasio se i domaćin za čije sam ime ostao uskraćen, te ću ga nadalje oslovljavati sa Oktavijan.

„Znate, ja bih samo da vas upitam par rečenica o vašim orlovima“, pokušao sam da ga odobrovoljim i uverim da me, iako sam stigmatizovan kao novinar, ne zanima njegova politička/verska/nacionalna pripadnost. Zapravo, zanimala me je njegova nacionalnost, tj. da nije možda stari Rimljanin po poreklu.

„Šta s’njima? Neću da ti ih prodam!“, i dalje je delovao neumoljivo i nespremno na saradnju.

Uh, čini mi se da ovo nikuda ne vodi… Ali logično, Oktavijan i ja pričamo različitim jezicima.

„Ma nije to, mene samo zanima da mi ukratko ispričate odakle vam ideja da kapiju ukrasite rimskim legionarskim orlovima, ko ih je napravio i kada?“

Ma kakvi crni rimski?! Bila mi žena jednom u Rimu, ali ovi nisu odatle. Ove je pravio Đuro iz Veternika!

Kao što sam i pretpostavljao, orlovi nisu bili delo veštog antičkog majstora vajarstva, već jednog manje veštog, savremenog „umetnika“ iz Veternika. Ipak, prvi put od početka razgovora uspeo sam da mu izmamim osmeh na lice. Ili su Đuro i Oktavijan stari pajtaši, ili su moja naizgled besmislena pitanja počela da ga zabavljaju.

Pokušao sam zatim od domaćina da izvučem informaciju zašto baš orlovi i da li iza tog izbora postoji bilo kakva suvisla priča. Po sredi je bio stari srpski običaj – prebijanje dugova.

Da ti kažem, Đuro mi je ostao kratak neke novce, a ovi mu oduvek stoje u garaži. Meni su nekako bili baš lepi, a sad sam ih i zavoleo.

Jednom rečju, na kapiju su umesto orlova mogli zasesti i hindu slonovi, samo da je bila drugačija situacija.

Osokoljen (vrlo prikladan termin za ovaj tekst) njegovim osmehom na pomenu druga Đura i sada već potpuno siguran da je naš razgovor osuđen na fijasko, odlučio sam da stvari okrenem na šalu. Za ozbiljnu konverzaciju očigledno nismo kadri…

„Nego, kažite mi, orlovi odlično izgledaju, čime ih hranite? Je l’ koristite koncentrat?“

Oktavijanovo lice je od blaženog smeška gotovo momentalno poprimilo onaj izraz sa kojim me je i dočekao pred kapijom.

„Mali, jel ti to mene zafrkavaš?! A i još uvek mi nisi rekao za koje ti to novine radiš?“

Retorika po kojoj se na pitanje odgovara pitanjem uvek me je pomalo plašila, pa mi je ovo bio jasan znak da hvatam maglu dok još nisam raščerupan. Ljubazno sam se zahvalio, lagano okrenuo oko svoje ose i zdao u beg. Još neko vreme sam osećao imperatorov strogi pogled na svom odlazećem potiljku, a laknulo mi je tek nekih dvadesetak metara dalje, kada sam čuo da su se vrata kapije sa treskom zatvorila.

I eto tako, nadao sam se da ću iz ovog druženja izaći nešto pametniji, ali surova je istina da sam samo dodatno zatupeo, kao i da i dalje znam manje o rimskim carevima od doktora predsednika. Ništa, više sreće drugom prilikom, do nekog drugog domaćeg imperatora.

Baš su šašavi ti Rimljani, ili Sono Pazzi Questi Romani, kako bi rekao moj omiljeni junak Obeliks.

Mladen Borocki