Zašto je film Brutalista brutalan za gledanje

Sa odnosom između arhitekte i investitora kao okosnicom, film govori o sudaru dve kulture, dve religije, dva načina razmišljanja i življenja, koje rastrzavaju glavnog lika i dovode ga do samih granica ljudske izdržljivosti.

Za početak, „Brutalista“ traje tri i po sata i to je prva brutalnost ako želite da film pogledate u bioskopu. Možda zato i nije dobio Oskara za najbolji film u protekloj godini, jer je radnja, iako uzbudljiva, napeta, možda i nepotrebno razvučena na tu minutažu. Ali možda je to i poenta filma.

U poslednjih nekoliko godina, pojavio se trend među režiserima i producentima da se snimaju filmovi od 150 minuta pa na više, što otežava njihovo gledanje u bioskopskim dvoranama i ostvarenja odmah predodređuje za gledanje u kućnoj varijanti. Uglavnom, ovo je jedina negativna strana filma, pa možemo da se posvetimo onim pozitivnim.

Pročitajte još na Gradnja.rs:

• Kako arhitektura Rija priča priču o represiji u Oskarom nagrađenom filmu I’m Still Here

Fiktivni arhitekta Lazlo Tot

Možete da nabrojite na prste jedne ruke igrane filmove koji obrađuju tematiku života i rada arhitekte. I tu ne govorimo o dokumentarnim filmovima, već o filmovima sa fiktivnim likovima arhitekata, gde se prikazuje njihovo viđenje realnosti, uslovljeno borbom za ostvarenje sopstvenih kreativnih ciljeva.

Film „Brutalista“ je takođe ostvarenje koje obrađuje život i delo fiktivnog arhitekte. Da, ne morate da tražite po enciklopedijama, u istoriji nije postojao mađarski arhitekta Lazlo Tot, koji je radio u Bauhausu i koji je nakon Drugog svetskog rata emigrirao u SAD.

Scenarista je za potrebe razvoja svoje ideje spojio nekoliko istorijskih ličnosti, a kako se znalo da je dobar deo profesora i studenata na Bauhausu bio poreklom iz istočne Evrope i da je među njima bio izvestan broj Jevreja, lik Lazla Tota je izronio na svetlost dana.

Brodi je bez problema mogao da se uživi u ulogu jer je praktično igrao svoje pretke, što se vidi po njegovom odličnom mađarskom naglasku.

Naravno, kada želite da uloga Jevrejina koji je preživeo Holokaust deluje autentično, dodatnu težinu može doneti glumac koji ima lično porodično iskustvo povezano s tom temom. U slučaju Adrijena Brodija, koji se već dokazao u „Pijanisti“, to iskustvo je lično i generacijski prisutno – otac mu je poljski Jevrejin, majka Mađarica, a baka po majci mađarska Jevrejka.

Brodi je bez problema mogao da se uživi u ulogu jer je praktično igrao svoje pretke, što se vidi po njegovom odličnom mađarskom naglasku. I da, Brodi je jedini glumac koji je za dve glavne uloge u filmovima sa tematikom Holokausta – „Pijanista“ i „Brutalista“, dobio po Oskara za najbolju mušku ulogu. Po meni, potpuno opravdano!

Brutalistička arhitektura se, naravno, pojavljuje u određenom broju scena, ali fokus je zapravo na brutalnom životu i iskušenjima samog arhitekte Tota.

Film „Brutalista“ je ponajmanje film o brutalističkoj arhitekturi. Ona se, naravno, pojavljuje u određenom broju scena, ali fokus je zapravo na brutalnom životu i iskušenjima samog arhitekte Tota. Možda se okolnosti menjaju, tehnologija napreduje, ali problemi arhitektonske struke su gotovo nepromenjeni već vekovima.

Naročito odnos između arhitekte i investitora, koji čini okosnicu celog filma. Ovo je posebno važno za mlađe kolege, koji su i dalje na studijama ili su od skoro u poslu privatne prakse, da pogledaju kako izgleda sarađivati sa nekim investitorom, koji ima sve mogućnosti da vas izvuče iz blata i postavi na pijedestal kreativnosti, ali i sebičnost, tvrdičluk i elitističku perverziju da vam potpuno uništi život.

Ovo je film o sudaru dve kulture, dve religije, dva načina razmišljanja i življenja, koje rastrzavaju glavnog lika i dovode ga do samih granica ljudske izdržljivosti. Poruka da je nastanak neke građevine podjednako mukotrpan kao i rađanje deteta, ali i da ovaj teški, krajnje brutalni proces rađanja arhitektonske kreacije može koštati podjednako života arhitektu i investitora.

Da ne bismo otkrivali previše, ostavimo samoj publici da pogleda i proceni koliko je ova analiza tačna.

Produkcija na zavidnom nivou

Što se tiče tehničkih karakteristika, produkcija filma je zaista na zavidnom nivou. Fotografija je genijalna, bilo da gledate scene još uvek nedovršene betonske strukture i karakteristični, gotovo andovski prodor svetlosti u određene delove hrama, bilo da pred vama „pukne“ pogled na herojski pejzaž masivnih kamenoloma u Karari.

Muzika koja se pojavljuje u filmu ide od veselih melodija posleratnog džeza, preko setnih klavirskih deonica, pa sve do krešenda fuzije klasičnog orkestra i trubačkih džez solaža. Ovo dodatno naglašava težinu haosa i sudara emocija u glavi i životnim okolnostima samog arhitekte.

Film je krajnje brutalan za gledanje i sve su preporuke da se isti pogleda, ali ne u bioskopima već u kućnoj atmosferi. Inače, ova analiza je nastala nakon predloga jedne naše čitateljke, koja je predložila da se pozabavimo nekom aktuelnom tematikom i nešto kažemo o ovom filmskom ostvarenju i na tome smo joj zahvalni.