Zašto je Endiju Vorholu tako dosadno u Beogradu?

Vorhol se celoga života borio protiv dosadne realistične umetnosti, a eto dobija tipičan realistični spomenik, piše istoričar umetnosti Marko Stojanović.

Javna skulptura u prostoru, koja ima ulogu memorisanja lika i dela pojedinca ili uspomenu na neki važan događaj, naziva se spomenik. Tokom druge polovine 19. veka, ugledajući se na Ruse, Srbi spomenik nazivaju još i “pamjatnik”. U to vreme kreće izgradnja srpskog nacionalnog identiteta, pa samim tim i procvat javnog skulptoralnog izraza, kojim započinje memorisanje uspomene na neke značajne događaje ili znamenite ličnosti iz nacionalne istorije. Kada je reč o spomenicima koji čuvaju uspomenu na neku bitku, osvajanje ili oslobođenje nekog grada, likovni izraz spomenika se kroz istoriju menjao. Od klasicizma do moderne, stilovi su se menjali u zavisnosti od epohe u kojoj nastaju. Kada je reč o spomenicima koji memorišu lik i delo pojedinca, izgleda da se tu ne možemo pomeriti od realizma, to jest, njegove uspešne ili neuspešne varijante. Mali iskorak je napravljen od kraja 50-ih do početka 90-ih godina, ali se sve ponovo vratilo na realnu skulpturu, bilo da je u pitanju bista ili puna figura.

Kada je reč o spomenicima koji memorišu lik i delo pojedinca, izgleda da se tu ne možemo pomeriti od realizma, to jest, njegove uspešne ili neuspešne varijante.

Tokom desetak godina vladavine „demokratske političke struje“ Beograd nije ukrašen većim brojem realističnih skulptura. Da li je u pitanju beg od ovog likovnog izraza, a nemogućnost promovisanja nekog drugog, to nam nije poznato.

Nalet realističnih skulptura može se vezati za vladavinu „naprednjačke političke struje“, kao i za značajniji uticaj Ruske Federacije u Srbiji. Najpre je 2009. godine izvedena statua ruskog pisca Aleksandra Sergejeviča Puškina, delo ruskog vajara Nikolaja Kuznjecova Murmoskog, a zatim 2014. godine i spomenik ruskom caru Nikolaju II Romanovu, delo ruskog vajara Andreja Kovaljčuka i akademika Genadija Pravotorova. Ove ruske skulpture krasi besprekorni realizam i svaki drugi vid eksplicitnosti u detaljima, poput pera za pisanje koje drži Puškin ili raznih vladarskih insignija i simbola moći koji se nalaze na kompoziciji cara Nikolaja. Takođe, pozicija careve statue ne aludira samo na položaj nekadašnjeg Ruskog poslanstva u Kraljevini Srbiji, već svojom blizinom Palati Narodne skupštine, Palati Skupštine grada Beograda i Palata u kojoj je sedište predsednika Republike Srbije, šalje mnogo dublju političku poruku.

Posebno je 2016. godinu obeležila delatnost podizanja realističnih spomenika javnim ličnostima. Najpre je novi Cvetni trg (arhitekta Ksenija Bulatović) obogaćen skulpturom pisca Borislava Pekića. Skulptura je delo vajara Zorana Ivanovića, autora odličnih spomenika Branislavu Nušiću (1993) i Nikoli Pašiću (1998). Pekićevu skulptura je dobro modelovana, ali je krasi jedan značajni nedostatak i jedan paradoks. Nedostatak se ogleda u nepostojanju naočara, po kojima je lik Pekića svima prepoznatljiv, a paradoks da je Pekiću kao osnivaču i članu Demokratske stranke, spomenik podigla njena suparnička Srpska napredna stranka. Poručioci spomenika su to jasno objasnili – “imali ste dovoljno vremena, zašto je niste i sami podigli?” Vlast je ovim činom pokušala da izrazi svoje demokratske stavove, a grad Beograd konačno dobio dostojan spomenik jednom od najvećih srpskih pisaca druge polovine 20. veka.

Naredni spomenik posvećen je Nikoli Tesli i podignut je pored Narodne biblioteke na Svetosavskom platou. Delo je vajara Nikole Jankovića i predstavlja repliku spomenika koji je pre tri godine otkriven ispred Tesline laboratorije u Vardenklifu pored Njujorka. Ovo nešto veće poprsje deluje zadovoljavajuće. Možda se kao nedostaci mogu navesti neskladan oblik i veličina ruku u odnosu na telo, ali i pored ovih zamerki, spomenik je pravo remek-delo u odnosu na onaj karikaturalni koji je postavljen pored istoimenog aerodroma, delo vajarke Drinke Radovanović (2006). Naravno, skoro se neće pojaviti skulptura koja će moći da parira Teslinom spomeniku koji je izvajao Frano Kršanić, postavljen ispred zgrade Tehničkih fakulteta.

Nakon iskazivanja prisustva Rusije i njenog kulturno-istorijskog nasleđa, kao i zahvalnosti prema nacionalnim herojima nauke i književnosti, na red je došlo iskazivanje prisustva Zapada, to jest SAD-a. Kada se kaže Amerika, koje reči obično padaju na pamet? Koka-kola, džins, rok muzika, Holivud… Postoji ličnost u američkoj istoriji koja je objedinila sve ove pojmove i bukvalno izmislila pop-kulturu, a to je Endi Vorhol. On nema gotovo nikavke veze s Evropom (njegovo porodično poreklo je iz današnje Slovačke), a još manje sa Srbijom, ali je postavljanje njegove skulpture na nekom javnom mestu u Beogradu odličan način da se prenese poruka građanima da je i Amerika prisutna. Popularna kultura/umetnost gotovo i da ne postoji u Rusiji, pa oni svoje prisustvo iskazuju kroz oružanu moć, imperijalno-sovjetsko nasleđe i duhovnost pravoslavlja, dok je Američko prisustvo sazdano isključivo od popularne kulture, “američkog sna” i tek u poslednjem planu oružane moći.

Postavljanje Vorholove skulpture na javnom mestu u Beogradu odličan način da se prenese poruka građanima da je i Amerika prisutna na ovom podneblju.

Vorholovo delo je snažno uticalo na naše društvo. Njegove flašice Koka-kole, konzerve Kembel supe ili slike Merlin Monro posebno su oblikovale kulturno-umetničku scenu sveta, ali Vorhol je nakon tolike slave dobio samo četiri spomenika. Jedan je u Njujorku, drugi u Bratislavi, ali i jedan koji su svi zaboravili, u jednom malom mestu po imenu Medzilaborce, na granici Slovačke i Poljske. Kada se pogleda spomenik koji će biti postavljen u Beogradu, nekako ne iskazuje ličnost samog Vorhola, kao što to rade ostali. Svaki je poseban i na duhovit ili ekcentričan način opisuje umetnika, što i jeste uloga samog spomenika. Vorhol se celoga života borio protiv dosadne realistične umetnosti, koja prikazuje uobičajene motive iz našeg života, a eto dobija tipičan realistični spomenik, bez neke snažnije naznake da je reč o jednoj nesvakidašnjoj ličnosti. Ovaj naš je pomalo disproporcionalan i statičan, što nikako ne odgovara Vorholovom identitetu. Lepo je što Beograd dobija na internacionalnosti, ali mislim da je oprobani recept realistične skulpture u ovom slučaju pomalo promašio poentu.

Naslovna fotografija: Beoinfo