Kako je Vilnjus prešao reku i šta se može naučiti iz njihovog primera

Novi distrikt za novo doba, novi centar za novi novac, nove zgrade za nove ljude ili – kako se organski, ali „uz malu pomoć nadležnih“, stvara grad.

Zanimljivo je zaviriti u knjige starostavne i videti koji je narod u Evropi poslednji primio hrišćanstvo. I iznenaditi se da su to bili – Litvanci.

U svojim „zelenim šumama“ („žalgiris“) imali su svoje „svete lugove“ i religiju sličnu Starim Slovenima, napravili tolerantnu kneževinu gde je svako bio dobrodošao, da bi primili hrišćanstvo tek u 15. veku.

Paradoksalno je da su Litvanci primili hrišćanstvo tek za koju desetinu godina pre Indijanaca i crnih robova u Americi i na Karibima. A onda su postali vatreni katolici i oblikovali svoje gradove prema novoj veri, pa tako i Vilnjus, svoju prestonicu.

Kasnije je došao socijalizam, koji je trajao 60-ak godina, a onda tranzicija i slobodnolutajući kapital koji traži oplodnju putem zidanja kvadrata i biznis distrikata. Ali, i ovde se desilo ono što je obeležilo susednu Varšavu – neko je mudro zaključio da je grad već dovoljno stradao pod nacistima, koji su uništili delove jevrejskog nasleđa (komunisti nisu dirali ama baš ništa u istorijskom centru), i – za nove milione kvadrata odredio je ledinu preko reke. Na neki način, „Novi Beograd“ na vilnjuski način.

A ovo je priča o njemu – Vilnjusu i Novom Centru Grada (Naujasis miesto centras – čak je prilično i razumljivo), koje smo posetili dvaput, 2010. i nedavno. Naravno, nepotrebno je reći i koji je nadimak ovog kvarta. Još ne pogađate? Pa, Vilnius City!

Pročitajte još na Gradnja.rs:

• Kako sačuvati nacionalno nasleđe u vihoru rata?

U regionu Šnipiškes preko reke Vilije (Neris) bilo je svega par istorijskih zgrada i sjajna ravničarska travnata podloga da se gradi do mile volje.

Nepotrebno je reći da je ovaj kraj Evrope nedovoljno istražena turistička destinacija u našim krajevima, što je krajnje nepravedno jer predstavlja esenciju Evrope, i to mešavinu srednjovekovne i barokne tradicije, u Starom gradu.

Na sve to se nastavlja drugi sloj, socijalistički, mudro postavljen van istorijskih jezgara gradova, a ne kao u Srbiji, gde su stara jezgra gradova uništavana besomučno od severa do juga, od Novog Sada do Niša.

A kako je novi kapital tražio novu estetiku i nove zgrade, gradski oci su tokom devedesetih, posle nezavisnosti, dodelile ovom sloju region Šnipiškes preko reke Vilije (Neris) gde je bilo svega par istorijskih zgrada i sjajna ravničarska travnata podloga da se gradi do mile volje.

Počeci i realizacija

Zanimljivo je da je na engleskom ovaj kvart nazvan Central Business District (skraćeno CBD) i da je ovo jedan od najbrže rastućih kvartova grada jer je, iako je bio izgrađen sa veoma malom gustinom, ovaj kvart „namenski čuvan“ da bude to što jeste još mnogo ranije.

Naime, počeci “Vilnius Cityja” datiraju iz 1963. godine, kada je sovjetski Hotel Inturist planiran baš na ovom mestu, za potrebe dolazaka međunarodnih turista u sklopu “prve perestrojke” i otvaranja pod Nikitom Hruščovim. Izgradnja hotela od 20 spratova počela je 1966. godine. 1967. godine projekat je izmenjen i planirano je ukupno 22 sprata.

Mnogi građevinski projekti u vreme SSSR realizovani su uz podršku gradske uprave Vilnjusa. Ideja ovog projekta bila je zasnovana na činjenici da nijedna istorijski vredna građevina nije morala da bude srušena. Pored toga, ovde je već postojala veoma dobra saobraćajna infrastruktura koju je samo trebalo modernizovati i integrisati. Zbog toga je ovaj „prazan plac” u socijalizmu pomno čuvan.

Pa ipak, prve građevinske aktivnosti na budućoj lokaciji Vilniusa Cityja su, ipak, počele sredinom 1990-ih, zbog krize u koju je SSSR upao, kao i Jugoslavija, tokom 80-ih godina. Prvi projekat poslovne kule izveden je 2002. godine, a to je jedna od prvih građevina koja je tu nikla.

Ona je istovremeno i najviša u Litvaniji, a to je Toranj Evropa ili Europos bokštas – koja ne samo da je najviša u Litvaniji nego i u tri pribaltičke zemlje (neki se „upecaju“ pa kažu da je „najviša na Baltiku“, ali ta titula ipak pripada kuli Lahta u Sankt-Peterburgu).

Tornjevi i centar mladih

Toranj Evropa je visok dobrih 148 m a za njegov modernistički dizajn zaslužan je arhitektonski biro iz Vilnjusa pod engleskim imenom Audrius Ambrasas Architects Company, a radove je izvela firma AB Hanner.

Ideja je bila da se toranj završi do 1. maja 2004, kada je Litvanija, sa još 9 zemalja, ušla u EU, i to se i desilo, ali kako su Litvanci veoma osetljivi na svoje arhitektonsko nasleđe, postojala je velika zabrinutost i otpor da će ovolika „grdosija“ nalik na uspravljenu olovku, loše izgledati u sveukupnom „skajlajnu“ Vilnjusa, kojeg je činio uglavnom Stari grad.

No, stvari su se popravile kada je Toranj Evropa prestao biti jedini toranj na horizontu, i više nije bilo opasnosti da se o njemu pričaju vicevi nalik na legendarni beogradski o Spajdermenu i „Beograđanki“.

Kroz Šnipiškes je probijen Prospekt Ustava koji je vremenom postao avenija na kojoj su se načičkale poslovne zgrade, ali i zdanje Viljnuske gradske administracije.

Dodajmo i da je asimetrična zgrada poznata po vidikovcu na 114 m visine. Da sve bude smešnije, 2006. se Alen Rober, poznat kao „Ljudski Spajdermen“ popeo na zgradu koristeći istočnu fasadu. Verovatno je pomislio, kao u vicu „Hmmm, a gde ću sad?“

Kroz Šnipiškes je probijen Prospekt Ustava (Konstitucijos prospektas), koji je vremenom postao avenija na kojoj su se načičkale poslovne zgrade, ali i zdanje Viljnuske gradske administracije, takođe neomodernističko zdanje iz 2004. sa tada revolucionarnim natpisom na fasadi www.vilnius.lt (da, internet je tada bio nov i supermoderan).

Tu su našle sebi mesto i zgrade eminentnih arhitektonskih biroa, kao što su Daniel Libeskind, Lund + Slaatto Arkitekter, RSHP i već spomenuti lokalci Audrius Ambrasas, a firme koje su se smestile ovde su, između ostalih Nasdaq, Revolut, Swedbank (izuzetno zanimljiva zgrada iz 2021. godine), te SEB Group, Luminor Bank, Unity Technologies, Huawei, Yara International, i Johnson & Johnson.

Digitalni nomadi  izabrali su Vilnjus kao svoj grad zbog manjih troškova, a žive u nekom od stanova upravo u ovom kvartu, koji se profilisao i kao veoma živahan.

Mnogi mladi i stručni ljudi su se iz Evrope doselili baš ovde, i zaposlili u ovom distriktu, a takođe i digitalni nomadi, koji su iznikli u velikom broju tokom i posle pandemije, izabrali su Vilnjus kao svoj grad zbog manjih troškova, a žive u nekom od stanova upravo u ovom kvartu, koji se profilisao i kao veoma živahan.

Čak je 480.000 kvadrata sagrađeno u 21. veku u CBD-u do 2020, a broj se približio milionu kvadrata tokom i naročito nakon pandemije, kada je nastupio novi građevinski „bum“ u Šnipiškesu. Naročito su se banke zainteresovale za ovaj distrikt, te otud i nadimak „Vilnius City“, kao paralela sa onim londonskim.

Hej, mostovi na Viliji…

Naravno, da bi se do ovog kvarta došlo, prvo su nastali mostovi. Jedan od najzanimljvijih je pešački Beli most (Baltasis tiltas – pogađate da je „balta“ – belo, pa je Baltičko more, zapravo Belo more) koji se kao strela pruža preko reke, i potiče iz 1996. – projekat Algimatasa Nasvitisa.

On povezuje Naujamestis („Novo mesto“ tj. Novi Grad) i Šnipiškes, kao i drugi, Zeleni most (Žaliasis tiltas), koji je nekada, u svojoj originalnoj formi, bio i najstariji u gradu (16. vek) i bio zelene boje, te otud i ime. Odakle mu boja, nije izvesno, ali današnju modernu verziju mosta ukrašava zelena svetlost noću, te je on sada i formalno i faktički – zelen.

Novi gradonačelnik iz nacionalističke desnice Remigius Šimašius uklonio je statue uklonivši status prethodne zaštite i sada je most „go“.

Za ovaj most se vezuje jedna tužna scena – naime, kada smo prvi put posetili most, na njemu su stajale četiri kompozicije u stilu sovjetskog realizma, iz 1952. godine – „Studentska omladina“, „“Na straži mira“), „Poljoprivreda“ te „Industrija i građevina“.

Kako je sve u istočnoj Evropi predmet političkih sporenja, gradonačelnik Arturas Zuokas, lider Liberalno-centrističke partije, smatrao je, razumno, da su te statue odraz epohe i zaštitni znak grada, ali je 2016. novi gradonačelnik iz nacionalističke desnice Remigius Šimašius uklonio statue uklonivši status prethodne zaštite i sada je most „go“ (smatrajući ih „simbolom okupacije“).

Srećom, slike koje smo napravili 2010. odražavaju svu lepotu Vilnjusa koja će se možda ponovo obnoviti, budući da su statue u muzeju. Sva tri istorijska sloja grada su u jednom kadru – barokna crkva, socrealističke statue i novi, tada u povoju, Vilnius City. Organski rast.

Još jedan „bingo“

Sve u svemu, opet jedan „bingo“ – kao u La Défenseu u Parizu, odakle smo gledali gomilu prenosa sa Olimpijskih igara. Novi distrikt za novo doba, novi centar za novi novac, nove zgrade za nove ljude. Tako se organski, ali „uz malu pomoć nadležnih“, stvara grad.

Ako neko veruje u „razum kapitala“, neka samo ukuca „Detroit nekad i sada“ ili „Kanzas Siti nekad i sad“ i videće da kapital, ako se urbanizam pomno ne planira i nasleđe strogo ne zaštiti, samo teži svojoj oplodnji, makar i srušio ceo grad.

Tako da, evo još jedne „studije slučaja“ za naše urbaniste… jedino kada bi oni zaista i počeli da proučavaju tuđa iskustva, a ne da slede investitorski urbanizam i da mu se klanjaju kao „Zlatnom teletu“.