Kako sačuvati vinska sela Srbije: Pet do dvanaest za spasavanje našeg arhitektonskog nasleđa

Danas, kada su „sve videli“, turisti su sve više skloni da istraže manje poznata mesta u potrazi za autentičnim iskustvima lokalne kulture. A kako zaista doživeti tu kulturu, ako ne kroz njenu arhitekturu?

Razvojem avio-saobraćaja od Drugog svetskog rata naovamo, a naročito nastankom niskobudžetnih aviokompanija i širenjem mreža autoputeva i brzih pruga, svako mesto na planeti postalo je dostupnije nego što je ikada bilo. Moja mama je često govorila: „Zašto putuješ, kada sve to možeš videti na TV ili u knjigama?“. Bila je stara škola, putnika iz fotelje koji se eventualno „namuče“ da odu do mora jednom godišnje.

Ali, današnji ljudi su drugačiji. U potrazi za iskustvima koja nisu štancovana i paket aranžmanska, u stanju su da odu na daleka ili opskurna mesta, “van utabanog puta”, kako je glasila jedna od sekcija u vodiču Lonely Planet. Savršene fotografije, instragramična mesta, prilika da se osvoje novi pratioci, sve to nagoni ljude da se zavuku na mesta koja uopšte nisu mejnstrim.

Tu arhitektura i nasleđe igra ogromnu ulogu, koji svi koriste. A tu i mi dolazimo u priču. Ali… da li zaista?

Pročitajte još na Gradnja.rs:

• Kako sačuvati nacionalno nasleđe u vihoru rata?

Zemlja vina u Baranji

Nedaleko od srpske i hrvatske granice, u mađarskoj Baranji, nalazi se selo koje Srbi i Hrvati nazivaju Viljan, od originalnog nemačkog Weiland (Vajland), dok su Mađari to malo permutovali u Vilanj (Villány).

Selo je originalno bilo dominantno nemačko, sa mađarskom, srpskom i hrvatskom manjinom, ali su Nemci prognani posle Drugog svetskog rata u Austriju i Nemačku, dok su prognani Mađari iz Čehoslovačke naseljeni u njihove kuće. Dakle, slična priča kao sa vojvođanskim kolonističkim selima…

Ali, ovde dolazimo do etimologije sela koja sve objašnjava: originalno se selo zvalo Weinland, odnosno „Zemlja vina“, što je postalo Weiland. Sve u svemu, ovo je mesto u Mađarskoj gde se gaji dobro vino.

Doduše, ima takvim mesta mnogo, kao i u Srbiji, ali ono što je ovde prepoznatljivo je da je ova regija južno od Pečuja takva da ima najviše sunčanih sati godišnje u celoj zemlji i ima submediteransku klimu, za razliku od ostatka Mađarske koja ima kontinentalnu klimu. Zbog toga se ovde prave odlična crna vina, a sela obiluju vinskim podrumima, vinskim kućama, vinarijama i restoranima.

Zakonski je zabranjeno da se stare kuće diraju na bilo koji način, tako da je Viljan mesto koje ima i savršeno očuvanu arhitekturu Panonije.

I ovde dolazi na tapet arhitektura – naime, zakonski je zabranjeno da se stare kuće diraju na bilo koji način, tako da je Viljan mesto koje, iako ima svega par hiljada žitelja i par ulica, ima i savršeno očuvanu arhitekturu Panonije, i u širem smislu, Vojvodine, jer je Baranja jedna od četiri tradicionalne vojvođanske regije, pa svi govore i mađarski i srpsko-hrvatski (tamo se to naziva uglavnom „južnoslovenski“), i nemački.

Sve su kuće tradicionalno bele i uglavnom niske za prostranim podrumima (vinskim), a u skoro svakoj se nalazi restoran i vinarija, i one su u nizu. Tu je i Muzej vina, a retke su one kuće koje imaju ikakvu spratnost, ali se među njima izdvaja Kuća vina Halaši.

U pitanju je najmonumentalnija u nizu u glavnoj ulici, i ima prostrano dvorište i veliki restoran i podrume, zapravo uopšte nije stara, već je u pitanju nadogradnja, urađena po principima „Arhitektonskog ustanka“ – i deluje toliko organski utkana u selo da se i ne posumnja da je reč o novotariji.

Naravno, u bilo koje doba godine, pa čak i u hladnom februaru, kada smo mi posetili ovo mesto, gostiju ne manjka. Selo je pešačka zona, tako da je se svi uparkiraju na prostrani parking van sela, i onda kreće winery crawling, ako ga možemo tako nazvati.

Pivnice/Pimnice istočne Srbije

Svi smo čuli za Rajačke pivnice ili pimnice, selo koje nije ni služilo za življenje već su kuće bile stovarišta vina. Ima dva imena jer je reč pivnica (nema veze sa pivom, nego sa skladištenjem nečega za piće) mutirala u pimnica, pa neko kaže ovako, neko onako. Turistička organizacija Srbije insistira na V, pa ćemo i mi nastaviti tako.

Ono što je tipično za Rajačke pivnice je to što je to jedan od retkih kompleksa koji nam daje prozor u ono kako je Centralna Srbija izgledala pre modernizacije, odnosno, ugrubo rečeno, pre kraja Drugog svetskog rata. Pivnice su dakle, kućice koje su namenski građene van sela u kojima su ljudi živeli, a opet, blizu vinograda.

Uglavnom su prizemne kuće sa etažom ispod zemlje. Građene su od posebnog kamena što obezbeđuje uslove i izolaciju potrebne za proizvodnju i očuvanje vina. Građene su počev od 18. veka i predstavljaju pravi vremeplov u srpsku i vlašku kulturu ove regije.

Život se vratio, turisti su se vratili, a gradnja je ograničena na restauraciju. I po prvi put se i stanovnici vraćaju. Makar delimično.

Ono što primećujemo da je dobro kod Rajačkih pivnica je da je to, za razliku od ostalih sela gde žive ljudi – jedino ostalo netaknuto. Stiče se utisak da su pivnice ostale pošteđene samo zato što su ih lokalci tretirali kao skladišta. Srećom. Što je jedna posebna civilizacijska katastrofa, budući da se u brdima Španije ili Italije, pa i obližnje Bugarske, ovakvih sela „za ljude“ može naći čitavo mnoštvo.

Ali, sada su i Rajačke i Rogljevačke pivnice postale zaštićeno kulturno dobro, koje se razvija kao skup vinarija i restorana, i kandidat je za upis na listu Svetske baštine UNESCO-a. Život se vratio, turisti su se vratili, a gradnja je ograničena na restauraciju. I po prvi put se i stanovnici vraćaju. Makar delimično. A sa njima i turisti, jer se organizuju i veselja i svečanosti, pa i svadbe „iz bajke“.

I pored degradiranja usled zapuštenosti, Štubičke pivnice su zadržale značajne arhitektonsko-likovne vrednosti.

Tužniju sudbinu, ali potencijalno veoma svetlu, imaju Štubičke pivnice. Služile su svojim vlasnicima i kao konačište kada bi pazarnim danom krenuli u Negotin da obave nužne poslove. Po pamćenju lokalnih meštana, bilo ih je oko 400, od kojih neke u vlasništvu Jeseničana i Šarkamenčana, da bi se polovinom ovog veka svele na 260, a do naših dana očuvalo svega 39.

Za razliku od reprezentativnih, zidanih pivnica Rajca i Rogljeva, Štubičke su građene kao prizemne drvene zgrade sa tremom, koje su gotovo nestale, i spratne sa doksatom, u kojih su podrumi zidani lomljenim kamenom, a spratni stambeni deo od čatme sa krovom pokrivenim ćeramidom.

I pored degradiranja usled zapuštenosti, ova celina je zadržala značajne arhitektonsko-likovne vrednosti. Štubičke pivnice su prostorna kulturno-istorijska celina 1982. godine upisana u centralni registar Srbije kao nepokretno kulturno dobro od izuzetnog značaja.

Sada je na nama da ovo oživimo, na način na koji je to već rađeno na drugim mestima – u spominjanim Italiji, Španiji, ali i u Istri, kao i u Rajačkim i Rogljevačkim pivnicama, ili dosta severnijem Viljanu.

Fruška gora kao vinska oaza

Džentrifikacija ima raznih – kao i ljudi koji  ih sprovode. Neke su takve da unište krhko nasleđe koje im je prethodilo, a one mudre su suprotne tome – one sačuvaju i utkaju nasleđe u modernost.

Fruška gora ili Vršačko gorje su odlične destinacije u kojima ima prilično mnogo zapuštenih kuća, pa i uspavanih sela odakle se ljudi iseljavaju. A primenom iskustava iz bečkog Grinziga, ili Viljana u Mađarskoj, ili mnogih drugih regija po svetu.

Nagli porast vinarstva i interesa za vinarstvo posle perioda socijalističkog vinarstva (kvantitet pre kvaliteta) uslovio je i gradnju brojnih vinskih kuća, što je posebno vidljivo u Slankamenu i Karlovcima, ali prostora za formiranje arhitektonskih i kulturnih celina ima mnogo više, i ne samo tu.

Pet do dvanaest je na našem satu za revitalizaciju arhitektonskog i kulturnog nasleđa Srbije.

Srbija nije čuvala svoje dragulje i postala je zemlja koju turisti samo „preskoče“ na putu do zanimljivijih zemalja u susedstvu, koje su sačuvale svoju arhitekturu i ambijentalne celine. A danas, kada su svi videli sve, spremni su da se otisnu i na manje izvikana mesta da bi uživali u lokalnoj kulturi. A kako da uživaju u lokalnoj kulturi ako ne uživaju u lokalnoj arhitekturi?

Možda je, figurativno govoreći, 23.55h na našem satu za revitalizaciju arhitektonskog i kulturnog nasleđa. Pet do dvanaest.