Sudbina Vile Šmit: Atak na vrbašku secesiju

Rušiti ovakav biser i zaštitni znak grada je upravo zločin i prema Vrbasu, Vojvodini i Srbiji, zločin prema kulturi, arhitekturi i zdravom razumu.

Vrbas nije jedan od onih vojvođanskih gradova koji može da se podiči savršeno očuvanim baroknim ili klasicističkim gradskim jezgrom – nažalost, mnoge zgrade su u vremenu socijalizma zamenjene funkcionalnim zgradama bez previše estetike.

Ali, Vrbas je grad u kome je moguće naći secesijske bisere koje su gradili imućni pojedinci neposredno pre Prvog svetskog (tada Velikog) rata. Jedan od njih – Vila Šmit – je sada u opasnosti. Pogledajmo priču o vrbaškoj secesiji i mogućem tragičnom kraju najlepše secesijske zgrade ovog centralnobačkog grada.

Vrbas je najintenzivnije krenuo da se gradi tokom druge faze Industrijske revolucije, kada je u južnoj Ugarskoj prepoznat potencijal za poljoprivredu, i počela su se zgrtati enormna bogatstva – od 1890. do 1918. a to je baš vreme kada se u Austro-Ugarskoj formira secesija kao umetnički pokret, u dva zasebna pravca – bečka secesija i ugarska secesija.

Iako je primarni centar ugarske secesije kod nas bila i ostala Subotica, i gradovi kao Novi Sad, Bačka Palanka i Vrbas su doživeli da vide svoje secesijske bisere.

Pročitajte još na Gradnja.rs:

• Uskrsnuće Palate Dunđerski u Zrenjaninu – samo još da joj se nađe svrha

Vila Tabori

Đula Tabori dodaje na klasicističko zdanje pre svega elemente secesije u okvirima prozora i dograđuje jedan aneks nalik na „kulu” sa tipičnim secesijskim krovom.

Počnimo sa jednom koja je zakonski zaštićena i za koju se ne moramo toliko brinuti. Vila Tabori ili Dvorac Tabori, kako je nazivaju često, nije čisto secesijsko zdanje, već je dvorac, koji je već postojao, početkom 20. veka otkupio bogati Đula Tabori, koji se bavio ugostiteljstvom, voćarstvom, vinogradarstvom i trgovinom žitaricama.

Taborijevi naravno, ostaju u posedu vile do 1944. kada je vila nacionalizovana, a početkom 20. veka u doba secesije, Đula Tabori dodaje na klasicističko zdanje pre svega elemente secesije u okvirima prozora („debeli” beli okviri na narandžastoj fasadi), i dograđuje jedan aneks nalik na „kulu” sa tipičnim secesijskim krovom.

Zašto ne moramo brinuti za nju?

Danas je Vila Tabori u vlasništvu JP Vrbas Gas, i budući da je preduzeće dobrostojeće, temeljno je renoviralo objekat koji je u vrlo dobrom stanju.

Tomanova vila

Centralni deo fasade ima motive lala, a lukovi trema i oni iznad nekih prozora su ukrašeni pločicama čuvene pečujske fabrike Žolnai.

Vrbas je iz nekog razloga ostao veran nazivima ulica iz bivše Jugoslavije, u glavnoj ulici koja nosi naziv Maršala Tita nalazi se Tomanova vila, koju je budimpeštanski arhitekta projektovao za jevrejsku porodicu Toman (koja se bavila proizvodnjom žitarica) koja je želela „kuću na glavnom šoru po poslednjoj peštanskoj modi“.

Okružena je kapijama od kovanog gvožđa u istom stilu, a glavna fasada je ukrašena motivima art-nuvoa kakav bi se mogao bez srama naći u Kečkemetu, recimo (jednoj od prestonica ugarske secesije).

Centralni deo fasade ima motive lala, a lukovi trema i oni iznad nekih prozora su ukrašeni pločicama čuvene pečujske fabrike Žolnai. Nežnoružičastu fasadu kvare grafiti, ali je i dalje reprezentativna, budući da je vlasnik DDOR Vrbas početkom 21. veka izvršio rekonstrukciju i sanaciju, ali trebaće joj još „šminke“.

Zašto ne moramo brinuti za nju?

DDOR je firma koja je pokazala poštovanje prema tradiciji, i rekonstruiše zgrade u kojima je svakih par decenija. Možemo očekivati ciklično restauriranje Tomanove vile bez straha da će doći do neželjenih ishoda. I ona je zakonom zaštićena.

Vila Hercl

Najznačajniji secesijski dodatak je masivno mansardno krovište, a zgrada, upadljivo narandžaste boje je nedavno adaptirana za potrebe Gerontološkog centra.

Vila Hercl ili Dvorac Hercl, izgradila je veleposednička porodica Hercl, polovinom 19. veka, a dodatni su secesijski detalji dodavani vremenom. Poslednji vlasnik je bio doktor Hercl koji je jedan deo adaptirao za sanatorijum, a sama vila je građena kao slobodnostojeći objekat u parku.

Najznačajniji secesijski dodatak je masivno mansardno krovište, a zgrada, upadljivo narandžaste boje je nedavno adaptirana za potrebe Gerontološkog centra. Moćno krovište sa kulom osmatračnicom je ostalo autentično.

Zašto ne moramo brinuti za nju?

Gerontološki centar će ovaj objekat držati u dobrom stanju, a i zakonski je zaštićena. Opasnost preti ukoliko se zbog funkcionalnih elemenata neko odluči da ukloni važne istorijske detalje, ali to je malo verovatno.

Vila Šmit

Šta bi dva afrička pustolova iz Bačke mogli sagraditi ako ne neobičnu i maštovitu kuću za odmor i „žurke“?

Najzanimljiviji vrbaški secesijski objekat je Vila Šmit – koja je dobila ime po braći Šmit, a koji su opet bili građevinski majstori koji su svoje bogatstvo pre Prvog svetskog rata, kao u romanima i filmovima, zaradili – u Africi! Po polovinu godine su provodili u Africi, a polovinu u Vrbasu, u kome su sagradili dve kuće – jedna je Kuća braće Šmit sa svetložutom asimetričnom fasadom, a druga je Vila Šmit.

Zanimljivo je da se ova dvojica avanturista nisu ni ženili – Hajnrih se potvrđeno odao momaštvu po Africi, ali se to odnosi i na njegovog brata jer su kuće dobile druge vlasnike, i nisu prepisane na potomke (ako je i bilo nekog potomka u Africi). Zanimljivo je da je kuća Šmitovih bla više pod uticajem austrijske nego ugarske secesije, verovatno zbog porekla same braće.

Zašto je zanimljiva ova priča o vrbaškim pustolovima? Zato što je i najdragoceniji primer vrbaške secesije i najugroženiji. Vila Šmit, dakle, kuća u kojoj nisu živeli, već su samo ponekad boravili, ili je možda sagradili kao „sujetni projekat“ logična je posledica burne avanturističke prirode Šmitovih. A i šta bi dva afrička pustolova iz Bačke mogli sagraditi ako ne neobičnu i maštovitu kuću za odmor i „žurke“?

Kako je moguće da se pojavi investitor sa toliko malo osećaja za prostor, estetiku i grad da poželi da je sruši i na njenom mestu napravi neku tipsku zgradu?

Za razliku od funkcionalne kuće, ovde se arhitekti dala potpuna sloboda da pusti mašti na volju i da pokaže svu razigranost secesije. Istoričarka umetnosti Majda Sikošek tako navodi da su u eklektičnom odabiru elemenata za ovu kuću učestvovali i ugaoni erkeri, i kupole sa šiljcima, „rizaliti sa završecima poput planinskih kuća, i lučni otvori tremova”. Potpuno asimetrična, sa dva prepoznatljiva šiljka, i ukrasima od zlatno obojenih plitkih reljefa „koji podsećaju na motive tkanja i narodnog veza” su najsmeliji elementi Vile Šmit.

I onda se čovek zapita kako uopšte ova kuća, za razliku od tri prethodne koje imaju objektivno manju estetsku vrednost, nije zaštićena zakonom? I kako je moguće da se pojavi investitor sa toliko malo osećaja za prostor, estetiku i grad da poželi da je sruši i na njenom mestu napravi neku tipsku zgradu? Šta bi se onda moglo desiti i sa ostalim secesijskim kućama Vrbasa, kao što su Kuća Krausvurt, Kuća Šelken, Palata Kairo ili Kuća doktora Franca Valrabenštajna, koje takođe nisu zaštićene zakonom?

Jednom prilikom sam imao sreću da preko prijatelja prisustvujem času Urbanizma na FTN gde je jedan lucidni i vickasti profesor rekao da je „socijalistički urbanizam najprostija stvar na svetu – ako imaš livadu, provučeš bulevar, i nakockaš solitere – ako imaš stari grad, srušiš stari grad, provučeš bulevar i nakockaš solitere“.

Danas to više nije u modi. Danas se od gradova čuvaju samo „rešetke ulica“. Niko više ne probija bulevare i „nakockava“ solitere na mestu starih zgrada. Danas se kupuju stare kuće, ruše, i u na istim placevima podižu soliteri sa mnogo stambenih jedinica, a ulice ostaju netaknute, ali bez duha koji ih je krasio.

Da li će vapaj javnosti da se sačuva ovaj biser vojvođanske secesije uspeti ili ne, videćemo. Ali, ako uspemo da je sačuvamo, makar će mali deo duha Vrbasa biti sačuvan.

Da se razumemo, ima mnogo kuća koje su zrele za zamenu, i koje su neuslovne i sklone padu, i nemaju nikakvu posebnu estetsku vrednost i njihova zamena soliterima može izazvati samo uzdahe nostalgičara i eventualno infrastrukturne probleme, ako vodovod, kanalizacija, internet i struja nisu dimenzionirani za novi broj stambenih jedinica. Ali rušiti ovakav biser i zaštitni znak grada je upravo zločin i prema Vrbasu, Vojvodini i Srbiji, zločin prema kulturi, arhitekturi i zdravom razumu.

To što zgrada nije uživala prethodnu zaštitu, nije opravdanje. Građani koji su se na najavu skidanja crepa sa Vile Šmit okupili u protestu, imaju sva prava. Takođe, podneta je prijava protiv NN lica koje su 11. januara 2025. pokušale da izvrše građevinske radove na Vili Šmit odnosno da je sruše, bez prethodne građevinske dozvole, što je delo iz Člana 219a Krivičnog zakonika tj. skinut je krov, što se može videti i na fotografijama.

Da li će vapaj javnosti da se sačuva ovaj biser vojvođanske secesije uspeti ili ne, videćemo. Ali, ako uspemo da je sačuvamo, makar će mali deo duha Vrbasa biti sačuvan, kao što je sačuvana Evangelička crkva koja je nedavno restaurirana. Možda će sa eventualnim podizanjem replike statue Martina Lutera, Vrbas dobiti i turistički značaj – jedini grad u Srbiji sa Luterovim kipom, i sjajnom secesijskom palatom u kojoj su živeli bačko-afrički avanturisti?

Zašto moramo brinuti za nju (i ostale koje nisu zaštićene)?

Nije pod zaštitom, a investitor ili nema osećaj za lepotu i istoriju, ili nema nikakve obzire prema bilo čemu, osim profitu.