Orvelovski pristup video nadzoru: neko nas posmatra

Kao novi detalj urbanog pejzaža Beograda, pojavile su se kamere za video nadzor. Kako one (ne) doprinose bezbednosti u gradu, i koliko je ugrožena privatnost pojedinca?

Pitanje bezbednosti u javnim prostorima česta je tema sa kojom se susreću urbanisti na celom svetu. Planovi i rešenja koja nudimo moraju da ispunjavaju svoju primarnu funkciju, ali uz to da implementiraju i različite koncepte razvoja grada. Jedan od takvih koncepata je i „Smart city“, odnosno koncept razvoja pametnog grada.

Pametni grad je, u svom najužem smislu, grad tehnologije, odnosno grad u kome se različiti uređaji, mehanizmi digitalizacije i umrežavanja koriste kako bi život u gradu bio jednostavniji. Upotreba tehnologije u komunikaciji građana i javnog sektora značajno je olakšala birokratske procese, ali šta se dešava kada se tehnologija koristi u cilju kontrolisanja javnog reda i mira?

Kada se govori o teoriji planiranja gradova, bezbednost u gradu je jedan od najznačajnijih faktora za stvaranje prostora koji su prijatni za korišćenje. Mogućnost da se privatni život nesmetano odvija u javnim prostorima, jedan je od glavnih pokazatelja slobode u gradu.

Teorija urbanog planiranja i bezbednost u gradu

Prema danskom arhitekti Janu Gehlu, jednom od najvećih stručnjaka za pitanja koja se tiču javnih prostora, upravo mogućnost slobodnog kretanja kroz grad se smatra glavnim faktorom života grada. Mogućnost različitih društvenih grupa da istovremeno koriste javne prostore daje tim prostorima identitet „zajedničke prostorije“ odnosno mesta susreta, slobode i razmene iskustva i ideja.

Kako bi prostor mogao da se koristi slobodno, neophodno je ostvariti i visok stepen bezbednosti tog prostora. Gehl navodi da se bezbednost u javnim prostorima najbolje sagledava kroz njihovu upotrebu. Ljudi privlače ljude, i javni prostori se prepoznaju kao jezgra društvenog života, zbog čega se prostori ispunjeni ljudima smatraju bezbednim, nasuprot napuštenih prostora grada.

Upravo zbog teze da ljudi privlače ljude, Jan Gehl kao koncept razvoja grada prepoznaje „Oči na ulici“. Za ostvarivanje ovog koncepta nipošto se ne uvode „digitalne oči“, već se koncept zasniva na ideji da korisnici javnog prostora posmatraju jedni druge, privučeni različitošću aktivnosti u kojima u istom prostoru učestvuju. Kako bi bilo omogućeno takvo posmatranje, a samim tim i da bi javni prostori bili bezbedni, oni treba da budu dobro osvetljeni i lako sagledivi.

Teorije urbanog planiranja potenciraju tezu da je korišćenje video-nadzora namenjeno zaštiti privatne svojine, a ne javnih prostora.

U osvrtu na video nadzor, danski arhitekta smatra da je on neophodan u javnim prostorima isključivo kao element obezbeđivanja privatnih prostora koji se graniče sa javnim. To se odnosi na prodavnice, banke, ugostiteljske objekte i ulaze u stambene zgrade, međutim, njihovu upotrebu prepoznaje kao rezultat straha od gubitka lične svojine, više nego kao prevenciju kriminala.

Pre Jana Gehla, ovom temom se bavila i američka aktivistkinja i urbanistkinja Jane Jacobs, koja u knjizi „Život i smrt velikih američkih gradova“ bezbednost u javnim prostorima prepoznaje delom kroz delovanje policije, ali u mnogo većoj meri kroz sistem nadzora koji sami stanovnici međusobno uspostavljaju.

Analizirajući primere iz prakse, ona prepoznaje ustaljeno ponašanje ljudi u naseljima kao afirmativno sa aspekta bezbednosti. Zbog potrebe ljudi da posmatraju druge ljude i njihove aktivnosti u javnim prostorima, kao preporuku za arhitektonsko oblikovanje Jane Jacobs navodi postavljanje prozora orijentisanih ka ulici. Na taj način se ostvaruje koncept „Očiju na ulici“, zbog čega se stvara prirodni nadzor unutar zajednice.

Neophodno je stvarati i održavati interesantne javne prostore koji pozivaju na korišćenje što je ključni faktor bezbednosti javnih prostora.

Da bi ovo bilo moguće, Jacobs smatra da ulice i javne površine moraju biti atraktivne, i da svojim dizajnom i funkcijom privlače odvijanje različitih društvenih aktivnosti, kako bi te aktivnosti bile interesantne drugim ljudima za posmatranje. Kada su javni prostori „dosadni za korišćenje“, oni ne privlače ljude, i samim tim nad njima nema prirodnog nadzora.

I kod Jana Gehla i kod Jane Jacobs, ključni faktor bezbednosti javnih prostora su ljudi koji ih koriste. To, u prevodu na jezik urbanog dizajna, znači da je neophodno stvarati i održavati interesantne javne prostore koji pozivaju na korišćenje, bilo na osnovu sadržaja koji stvaraju obode javnog prostora i čine prostor živim, ili mobilijara koji poziva na zadržavanje. Ovi prostori moraju biti prijatni, i konstantno se moraju prilagođavati potrebama korisnika.

Ovakvi principi planiranja mogu se prepoznati na primeru modernističkih blokova na Novom Beogradu. Javni prostori su formirani između zgrada, i obogaćeni sadržajima koji pozivaju na korišćenje i zadržavanje. Prirodni nadzor ostvaren je orijentisanjem prozora stanova prema ovim prostorima, pa se može pretpostaviti da u svakom trenutku postoje „oči na ulici“.

„Radoznala komšinica“ zamenjena kamerama

Kao simbol prirodnog nadzora kod nas, može se prepoznati stereotipni tip stanara – „radoznala komšinica“, koja u ostvarivanju koncepta bezbednog grada predstavlja jedan od glavnih faktora bezbednosti. Ovaj tip stanara postoji u većini stambenih zajednica, i u potpunosti ispunjava ideje teoretičara urbanizma – prati aktivnosti u javnim prostorima, i na nepoželjne gotovo uvek reaguje.

Razvoj tehnologije omogućio je promene u vidu nadzora. Međutim, dok prirodni nadzor nije prepoznat kao agresivan prema privatnosti stanovništva, uvođenje video-nadzora prepoznaje se kod pojedinaca kao ugrožavanje privatnog života i ličnog prostora, a samim tim i slobode. Budući da je lični prostor subjektivna odrednica, u urbanističkom planiranju se on mora posmatrati u najširim mogućim granicama, kako prostorno, tako i psihološki.

Prema urbanisti Aliju Madanipouru, digitalni vid nadzora stvara stres kod korisnika prostora. Kada je privatni život u javnim prostorima nadgledan u svakom trenutku, ljudi teže svođenju privatnog i društvenog života na svoj privatni prostor, kao jedino mesto slobode, zbog čega se smanjuje diverzitet aktivnosti u javnim prostorima, i stvara grublja granica između privatnog i javnog života.

Sa aspekta urbanog pejzaža grada, neophodno je ostvariti ambijent slobode, kroz oplemenjivanje javnih prostora. Međutim, kada se u javne prostore uvede video-nadzor, ti prostori se sagledavaju kao ograničavajuća utvrđenja, a ambijent postaje neprijateljski.

Na osnovu navedenih teorija urbanizma, može se zaključiti da je uvođenje digitalnog nadzora način da javni prostori prestanu da se koriste na način na koji su predviđeni, i da se korisnici prostora pod nadzorom osećaju nebezbedno. Kada se korisnici prostora osećaju nebezbedno, oni te prostore prestaju da koriste, zatim prostori postaju napušteni, i prema svemu što iz teorija javnih prostora znamo – postaju nebezbedni.

Hiljade kamera

Pod krilaticom stvaranja bezbednih prostora grada i implementacije koncepta „Pametnog grada“, u Beogradu je počelo uvođenje kamera sa prepoznavanjem lica u javnim prostorima. Ovaj infrastrukturni projekat realizuje se kao deo saradnje Srbije i Kine, i podrazumeva postavljanje kamera na 800 lokacija u Beogradu.

Prostore treba oplemeniti, privući korisnike atraktivnim sadržajima, i prirodni nadzor će se sam uspostaviti.

Za analizu ovog fenomena i svih kontradiktornosti i problema koje sa sobom nosi, treba imati na umu da je Srbija potpisnik Agende 2030, odnosno da u periodu od 2015. do 2030. godine treba da radi na ostvarenju 17 ciljeva održivog razvoja. Prema Agendi 2030 i Ciljevima održivog razvoja koji se odnose na planiranje gradova i javnih prostora, prostori koji se planiraju treba da budu inkluzivni i bezbedni, u njima treba omogućiti slobodu kretanja, govora, i bezbedno odvijanje svih aktivnosti potrebnih stanovništvu. Šta se desi kada se tome dodaju i kamere?

Ako na osnovu studija znamo da video-nadzor čini da se korisnici javnih prostora osećaju nebezbedno i da su zbog toga pod stresom, kao i da je nepoznato kome će biti dostupni podaci sa kamera, dolazimo do kontradiktornosti već sa regulativnog aspekta posmatranja problema. Takođe, ako teorije urbanog planiranja potenciraju tezu da je korišćenje video-nadzora namenjeno zaštiti privatne svojine, kako treba da tumačimo postavljanje kamera u javnim prostorima? Da li imamo Velikog brata koji je vlasnik svih javnih prostora?

Ukoliko je bezbednost grada cilj, a javni prostor mesto dešavanja, sve čemu nas urbanizam uči je da se to ne postiže kamerama. Smernice su veoma jednostavne – prostore treba oplemeniti, privući korisnike atraktivnim sadržajima, i prirodni nadzor će se sam uspostaviti.

Moguće posledice

I urbani pejzaž koji će biti rezultat ovakvih intervencija, kao i posledice u korišćenju prostora mnogo više asociraju na distopiju, nego na uspostavljanje bezbednog, pametnog grada. Način na koji se kamere uvode u gradsko tkivo mnogo više podsećaju na nešto što je Orvel opisivao, nego na nešto što je rezultat održivog razvoja.

Da li će život u Beogradu postati rijaliti, a da toga nismo ni svesni? Da li svi učestvujemo u „Truman show“-u ogromne razmere, potpuno nesvesni da naša privatnost više nije samo naša?

Kad ste već ovde…

• Čemu služi zelenilo u gradu i zašto mora da postoji