Veština komunikacije važnija od proseka i CV-ja za jednog budućeg arhitektu
Mladi treba da budu svesni svog realnog znanja, ali i da imaju prava da za to svoje znanje traže i ulogu koju žele u timu kao i platu kojom će biti zadovoljni.
Kolika je privlačnost kompleksne teme svedene na jednostavno pitanje „Šta nakon fakulteta?„, govori nam i podatak da je za nedavno održani MeetUp u organizaciji portala Gradnja svih 300 mesta u amfiteatru Arhitektonskog fakulteta u Beogradu bilo popunjeno za manje od 12 sati po otvaranju prijava.
Ovog puta, osvrnućemo se drugu panel diskusiju, koju smo nazvali „Kako poslodavci zapošljavaju?“, a tokom koje su svoje kriterijume, procese i vrednosti sa nama podelili Lela Alempijević (Zabriskie), Sanja Balj (Danilo Dangubić Architects) i Aleksa Babić (BAAL Design), uz Igora Conića, urednik portala Gradnja.rs, kao moderatora.
Pročitajte još na Gradnja.rs:
Nakon što su panelisti prestavili modus operandi i osnovne vrednosti arhitektonskih firmi u kojima su zaposleni, diskusija je krenula sa prvim iskustvima zapošljavanja.
Lela Alempijević je istakla da je, što za njenu generaciju nije bilo baš tipično, već nekoliko meseci pre kraja fakulteta počela da radi preko preporuke u jednom birou.
„To iskustvo je bilo jako haotično, nije bilo razgovora za posao uopšte, nego ’Hoćeš li da nastaviš da radiš dalje? – Hoću’. Mislim da sam za tih nepunih godinu dana imala još do dve ili tri plate, za ostali deo nisam bila plaćena (smeh), a to je bio i presudan razlog zašto sam otišla“ – objasnila je Alempijević.
Dodaje da se za proteklih osamnaest godina dosta toga promenilo, a pre svega to da danas ima mnogo posla te smatra da kolege koje završavaju fakultet zaista imaju mnogo više izbora u odnosu na vreme njenih prvih koraka u praksi.
Kao prednost današnjice navodi i veću dostupnost informacija preko raznih medija i kanala komunikacije, koji omogućavaju i svojevrstan „istraživački rad“ o poslodavcu pre konkurisanja na oglas.
I Tvoja prva plata?
Sledeća tema diskusije bio je odaziv koji arhitektonske firme dobijaju kroz državni projekat „Moja prva plata“, kao i profil mladih arhitekata koji se prijavljuju za prvo zaposlenje na takav način.
Sanja Balj navela je da praksa u kojoj je zaposlena već dugo sarađuje sa Nacionalnom službom za zapošljavanje na tom programu, ali ih ipak pre tog procesa „malo preduprede“, te beogradska firma prvo sama otvara konkurs gde isključivo poziva mlade, tek svršene diplomce sa master studija da apliciraju pre nego što zaživi program „Moja prva plata“.
„Tako da mi već tu pravimo određenu selekciju, dakle, dajemo šansu svima, jer možda neko ni ne planira da se prijavi na spisak Nacionalne službe za zapošljavanje, i mi već tu hoćemo da dobijemo kandidate koji će odgovoriti nekim našim zahtevima, vrednostima našeg studija“ – naglasila je Balj, dodavši da u veoma velikom broju slučajeva izabrani kandidati nastavljaju rad i nakon završetka programa, odnosno ostaju u firmi kao zaposleni.
Ako nekom posle tri nedelje i dalje treba kleštima da izvučete reč iz usta, ta osoba prosto nije za naš tim.
Na pitanje kako teče proces zapošljavanja novih kadrova u BAAL Designu, Aleksa Babić je istakao kako su u birou došli do zaključka da određeni ljudi žele da dođu na praksu čisto pro forme, a ima i nekih kolega koji dođu na praksu i zaista vide to kao svoj životni poziv.
„Imam želju da mladima dam priliku da rade na ozbiljnim projektima iako možda nisu diplomirali ili ako su i dalje na nekom svom karijernom početku. Naravno, za to moraju da postoje određene veštine, moraju da ispoštuju određene kriterijume koji postoje, ali na kraju dana to je odličan put da se bolje upoznamo, da oni nauče kakav je naš sistem rada, da vide kako sve funkcioniše i kasnije, ukoliko se poklopimo, da ostanu da rade, jer to i jeste naš cilj – da gradimo duge veze sa kolegama i da ih konstantno nadograđujemo i, naravno, širimo tim. Ali polako, neka sve ide svojim tokom“.
Taman se uključi u projekat i ode
Lela Alempijević se nadovezala na temu rekavši da su u poslednjih 4-5 godina studenti vrlo intenzivno počeli da se javljaju studiju Zabriskie u vezi sa obaveznom stručnom praksom, te su po inerciji i shodno kapacitetima počeli da ih uključuju u projekte.
„Međutim, ispostavilo se posle nekog vremena da to nije bio najoptimalniji model, s jedne strane za nas i za timove koji su na projektima, jer za tri ili četiri nedelje koliko neko ostane, taman se uključi u projekat i ide. Taj razlog je bio povod da na drugi način napravimo model za tu obaveznu praksu, koji se pokazao kao veoma uspešan. Studenti sada na stručnim praksama uglavnom dobijaju različite istraživačke zadatke, koji su njima mnogo bliži, a sa druge strane su za nas korisni u smislu nekog izveštaja“ – rekla je Alempijević i nastavila:
„Ispostavilo se da je to za nas dobar model, da možemo kroz takve zadatke mnogo bolje da procenimo da li da neke od tih kolega zaista i zaposlimo.“
Možemo ili ne zajedno na kafu?
Kao prvi filter prilikom izbora novih kadrova u praksi Zabriskie Alempijević navodi meke veštine, odnosno veštine koje nisu vezane za profesionalne kompetencije, a kao primer navela je veštinu komunikacije.
„Posle tri nedelje, ako nekom i dalje treba kleštima da izvučete reč iz usta, ta osoba prosto nije za naš tim. Mi u timu imamo i ekstrovertne i introvertne ljude, nije to tema kakav sam ja unutra, već jedan nivo neophodan u smislu komunikacije“, navela je naša Alempijević i dodala:
„Ja prilikom zapošljavanja imam taj prvi filter, a to je, na primer, da li mogu da zamislim da sada sa ovim kolegom odem na kafu. Dajem i vama sugestiju, kada odlazite na intervjue za posao, jer to je jedan koristan filter – da zamislite da li vi s tim ljudima možete da sednete i popričate o raznoraznim temama. Zvuči banalno, ali kasnije, ako takve neke teme zaboravimo, posle dve, tri godine ili nekad desi se upravo to da se razilazimo zbog toga što nemamo to nešto, nemamo isti vrednosni sistem“.
Aleksa Babić se nadovezao na reči svoje prethodnice, navevši da prilikom pregleda primljenih prijava u pojedinim slučajevima pogledaju i profil kandidata na društvenim mrežama, jer smatra da je, pored profesionalnog puta, donekle važno upoznati i nečiji lifestyle, odnosno sagledati i neku drugu stranu potencijalnog budućeg kolege.
Šta su to meke veštine?
Sanja Balj naglasila je da su meke veštine nešto što se ne uči kroz školovanje, budući da one obuhvataju kako kućno vaspitanje, tako i neke predispozicije koje svako od nas ima što se tiče emocionalne i socijalne inteligencije.
„Emocionalna inteligencija je veoma bitna kada je reč o fleksibilnosti i vašeg usklađivanja sa ostalim ljudima u timu. Mi kroz naše testove i alate dolazimo i do pokazatelja kao što je, na primer, da li ste dovoljno organizovani. S druge strane imate one koji su u svojim komunikacijskim stilovima veoma otvoreni i imaju veću predispoziciju za prezentacijske veštine“ – kazala je predstavnica beogradskog biroa i nastavila:
„Dakle, vrtimo se uglavnom oko komunikacije, za šta neko ima predispozicije ili nema, ali postoje određeni alati, određeni edukativni programi i treninzi gde se sve te veštine nadograđuju i uče.“.
Mi ne moramo da budemo isti, ali trebalo bi barem taj osnovni nivo komunikacije da bude nekako usklađen.
Aleksa Babić složio se s tvrdnjom da su meke veštine veoma važne, istakavši da veruje da se senzibilitet firme i ljudi u birou mora poklopiti sa kandidatima koji žele da rade sa njima.
„To možda jeste malo isključivo na početku, ali na duže staze zapravo jeste bitno za neki normalan način funkcionisanja, to jest da moramo da se razumemo, da delimo neki sličan sistem vrednosti. Mi ne moramo da budemo isti, ne moramo da delimo ista interesovanja, ali trebalo bi barem taj osnovni nivo komunikacije da bude nekako usklađen i međusobno da se razumemo“.
Šta je idealni CV i da li je važan?
„CV je bitan, jer CV jeste nešto naspram čega vas mi pozovemo na razgovor. Struktura svih poslatih CV-jeva, posebno od mladih kolega, deli se u tri kategorije. Jedna je da pošaljete CV praktično bez ikakvog komentara, samo izvol’te moj CV u praznom mejlu, na primer. Takvu vrstu komunikacije mi skoro i da ne gledamo“ – naglasila je predstavnica studija Zabriskie i nastavila:
„Druga kategorija je ona gde se vidi da je taj CV poslat verovatno na još sto adresa i da je tekst pisan na nivou kao da se obraćate poreskoj službi (smeh), i zapravo najveći je broj takvih obraćanja. I, postoji jedna kategorija, gde vi zaista, primetite jedno pismeno, struktuirano obraćanje. I sama struktura CV-ja može vas navede da otvorite i vidite ko je ta osoba i šta piše u tom CV-ju“.
„Kada se nekome obraćate, prvo je važno zašto se obraćate, da li ja stvarno to želim, i onda nekako, ako su tema te apstraktne meke veštine, predstavite ono što stvarno vi jeste. Na primer, nećete pisati nisam dobar u komunikaciji, ali ćete, recimo, napisati ja obožavam detalje.”
Alempijević da u biroima postoje vrlo različite uloge i nije za svaku ulogu važno da bude ekstremno dobar komunikator. To jako važno ako želite da napredujete u smislu da vodite timove, komunicirate s klijentom i razvijate tu stranu veština. Ali među nama svima postoje i kolege koje su vrlo posvećeni detaljima, znači, teže im ide šira slika ali su fokusirani na detalje, i to je takođe jedna vrednost“.
CV ne izaziva toliko veliku pažnju ukoliko nema nekog propratnog obraćanja i pisma.
Sanja Balj složila se s mišljenjem svoje koleginice, istakavši da je vrlo važno kako je struktuiran jedan CV, ali isto tako i portfolio.
„Tu se zaista gleda svaki detalj, od slike koju ćete postaviti, načina na koji ćete kratko i struktuirano prezentovati ono na čemu ste, recimo, radili na fakultetu, odnosno istaći svoje određene strane, veštine. CV kao jedan poseban dokument koji nam se dostavlja, ne izaziva toliko veliku pažnju ukoliko nema nekog propratnog obraćanja i pisma, gde mi kroz to vidimo da ste vi upoznati sa radom našeg biroa, da ste promišljali, malo izučavali i videli šta je to što zapravo vas interesuje“ – rekla je Balj.
Aleksa Babić je naglasio CV nije potrebno da imate samo dobar render, već i elementarni osećaj za estetiku koji, kako je naglasio, mora da postoji s obzirom na projekte kakve radi firma na čijem je čelu.
„To se donekle vidi kroz taj CV, koliko je neko vremena uložio da ga kreira, možda je čak ta forma važnija od onoga što piše u tom CV-ju jer svako u CV-ju može da napiše ono što želi, ali način kako je on dizajniran, osmišljen, govori o tom nekom osećaju za estetiku.“
A kol’ka je plata?
Sledeći segment razgovora dotakao se početničkih plata u arhitekturi, odnosno da li su, i koliko, apetiti budućih zaposlenika u našim biroima porasli tokom poslednjih godina.
„Mislim da je po tom pitanju situacija šarenolika. Ono što ne volim je kad na prvom razgovoru neko dođe i kaže: A kol’ka je plata? (smeh). To je stvar koja je zaista individualna, mi volimo da porazgovaramo sa svakim da bismo videli kakva su prvenstveno očekivanja sa druge strane“ – naveo je Aleksa Babić i dodao:
„Naravno, neko ne želi da odgovori na to pitanje jer možda nema spreman odgovor, a onda nekako probamo zajednički da dođemo do toga što smatramo da taj kandidat u tom momentu može da ponudi i koliko može da doprinese u birou, jer bez obzira na godine ili na stepen obrazovanja ili iskustva nisu svi isti i ne mogu svi podjednako da doprinesu birou.“.
Svesni znanja i neznanja
Pri kraju diskusije, Lela Alempijević je istakla da je procena studija Zabriskie da se i studenti i mlade arhitekte danas mnogo bolje integrišu, uklapaju i mnogo brže ulaze u posao nego što je to bilo u vreme njene generacije, pre 18 godina.
„Sećam se svog prvog radnog dana gde mi je utisak bio: Da li će meni stvarno ovako da izgled radni dan, da ovih osam sati sedim i crtam stepenište, na primer, što mi je bio prvi radni zadatak. Naša današnja iskustva s mladim kolegama su pozitivna, ali od starijih kolega, često i u okviru našeg biroa, dolazi taj neki feedback da mladi treba da budu svesni svog neznanja. Pre bih rekla da treba da budu realno svesni svog znanja, i da imaju prava da za to svoje znanje traže i ulogu koju žele u timu ali i platu kojom će biti zadovoljni“.
Sponzor događaja bila je novosadska kompanija HiCAD.
Foto-galerija
Još jednom i zauvek… Najbitnije je znanje i samo znanje, koje sa sobom naravno nosi i dobar prosek. I prestanite više da potcenjujete znanje raznim Job Coach glupostima, komunikacijama i sl. Sa svojim višegodišnjim iskustvom uvek zapošljavam radnike koji mi mogu odgovoriti znanjem, a ne komunikativnim veštinama. Asocijalna ličnost sa visokim prosekom koja ne voli da priča, završava mi 90% projekata, dok komunikativno vešta jezičara gleda samo kako svoj deo posla da prebaci na nekog drugog, naravno sve to upakovano visokim menadzerskim komunikativnim veštinama, koje na žalost od mene ne prolaze… U moje vreme su osobe sa komunikatnivnim veštinama nazivali dup*uvlakači tj. ulizice. Savet mladim budućim kolegama, prvo znanje i iskustvo, a nakon toga dolazi samopouzdanje i komunikativne veštine, potkrepljeni znanjem. Najbolja kombinacija…
Poŝtovani kolega,
Lepo je pročitati da ima profesionalaca koji ne razmiŝljaju na naĉin koji se potencira u tekstu.
Komunikacija je veoma bitna ali znanje i posvecenost su presudni.
U svakom poslu.
Mlade ljude treba ohrabriti da se usavrsavaju i neprestano rade na sebi.
Samouverenost i sposobnost dobre komunikacije dolazi sa znanjem.
Ostalo je predstava.
Jeste, treba da vam dižemo ego i što Goran lepo kaže da vam se uvlačimo u guzicu da bi eventualno dobili posao sa platom od koje ne može da se preživi posle završavanja jednog od najskupljih fakulteta u zemlji.