Feniks sa Visle u novom životu… i novom centru

Poljska prestonica napravila je najsveobuhvatniji „mejkover“ u istočnoj Evropi. Šta je pouka koju iz ovog primera možemo izvući za naše gradove? 

Često umemo i volimo da mislimo da je Beograd svojevrsni „feniks“ među gradovima, s obzirom na to koliko puta je razaran, od osvajačkih armija do bombardovanja, ali je uspevao da se izdigne i obnovi (upitno koliko dobro urbanistički i vizuelno).

Ali, Beograd nije ni do kolena jednoj drugoj slovenskoj prestonici, Varšavi, koja je imala tu nesreću da bude spaljivana do temelja, ali i snagu da se digne, replicira, udahne jedan novi (socijalistički) život, i još jedan (neokapitalistički), i to na impresivan način.

I to ne mislimo na obnovu putem replika, u kojoj su Poljaci svetski majstori, a o čemu smo pisali. Mislimo na eklektična ali i istorijski logična uklapanja novog i novijeg, pred kojim posmatrač ostane zapanjen, ne verujući da se nalazi u jednoj postsocijalističkoj zemlji.

Ovo je priča o Šrudmješću (Śródmieście, doslovno “Sredmesto”), odnosno centralnoj zoni Varšave, i o njenom najnovijem preobražaju koji bi mogao inspirisati i naše urbaniste.

Pročitajte još na Gradnja.rs:

• Papirøyen u Kopenhagenu – Tradicija venčana sa novim dizajnom i materijalima

Kako spojiti staljinsku gotiku sa budućnošću?

I zapravo, kako spojiti staljinsku gotiku sa gradom koji ne voli Staljina? Reč je, naravno, o monumentalnoj Palati kulture i nauke (PKiN) koju su 1955. Sovjeti poklonili Varšavi u znak socijalističkog prijateljstva, a sama palata je delo Lava Rudnjeva.

Za razliku od drugih zgrada pravljenih u ovom stilu, PKiN ima i elemente poljske nacionalne arhitekture, a toliko je monumentalna da je bila druga najviša zgrada u Evropi kada je izgrađena i osma na svetu, a i danas je na zavidnom šestom mestu po visini u EU.

Mnogi su mislili da zgradu treba srušiti kao simbol sovjetske dominacije, ali ma kako da su se i mnogi premijeri zalagali za to, mladi, neopterećeni prošlošću, su je prihvatili kao svoju i tu je i dalje živa kulturna scena, i zgrada je postala ponosni simbol Varšave, kako bi se reklo na engleskom „riklejmovali su je“, odnosno, „ponovo su je učinili svojom“.

No, osim što je PKiN sačuvana (ipak je to veliko dostignuće za danas izrazito antikomunističku naciju), još je zanimljivije šta se desilo sa okolinom.

„Ako je PKiN bila iskorak u svetlu modernu budućnost, nema problema, poštujemo i idemo dalje, još iskoraka u još svetliju i moderniju budućnost, odmah pored“.

Naime, Varšavljani su primenili metod „ako ne možeš da izbrišeš prošlost, ti kreni jače u budućnost“: oni su okolni prostor takođe napunili veoma visokim zgradama, od kojih je jedna, Varso Tower, i viša od Palate kulture i nauke, i „jednim udarcem ubili dve muve“ – em sada Palata nauke i kulture nije toliko dominantna u gradu u odnosu na okolinu i sve druge zgrade („eto, izvolite, antikomunisti, nadamo se da ste zadovoljni što smo je bacili u senku“), em je logika besprekorna – „ako je PKiN bila iskorak u svetlu modernu budućnost, nema problema, poštujemo i idemo dalje, još iskoraka u još svetliju i moderniju budućnost, odmah pored“.

Ispoštovan je i osnovni princip da se „što manje mešaju babe i žabe“ – tj. da se jedan kvart grada odredi da bude mesto za visoke poslovne zgrade (kao La Défence u Parizu), što je metoda koju Beograd nikako da savlada, jer se neboderi dižu potpuno nasumično po gradu, kao u Latinskoj Americi, koja nije slavna po urbanističkom redu i poretku (Sao Paulo je notoran po građevinskom haosu i „neudobnom življenju“).

Takođe, usvojeno je i rešenje „piramidalnog tipa“ da se oko te „matične zone“ visokih zgrada napravi svojevsrni prsten zgrada srednje visine, koje čine prelaz prema zgradama uobičajene visine (6-8 spratova) blagim i prirodnim, te ceo kvart ne „štrči“ na horizontu.

A koje su zgrade izgrađene u „novom centru“ Varšave?

Prvo je krenulo sa nižim zgradama, ali sa arhitektonski zanimljivim rešenjima, kao što je Univerzitetska biblioteka, projekat Mareka Budzinjskog and Zbignjeva Badovskog iz 1999. – smela rešenja, izbor više boja i „zelena agenda“ u gradnji pokazale su na razmeđu dva milenijuma da će se Poljska kretati u dva naizgled suprotstavljena, ali kompatibilna pravca – staro će se čuvati, obnavljati, pa makar u formi replika, a novo će biti građeno smelo.

Ulazak u Glavnu halu muzeja POLIN urađen je kao pećina kako bi simbolizovao mračnu istoriju poljskih Jevreja.

Godine 2009. finski arhitekti Rajner Mahlameki i Ilmari Lahdelma projektuju Muzej istorije poljskih Jevreja POLIN kao svojevrsnu mešavinu Jad Vašema u Jerusalimu i istorijskog muzeja, prateći istoriju jevrejskog naroda u, za njih, najboljoj državi Evrope dugi niz stoleća, do Holokausta u Drugom svetskom ratu.

Zgrada je spolja stroga i pravih linija, ali unutra čeka niz iznenađenja, poput ulaska u Glavnu halu koji je urađen kao pećina (simbolizuje mračnu istoriju poljskih Jevreja), kao i pseudoreprodukciju tipičnog jevrejskog geta od pre 1939, gde se iza „potemkinovskih kulisa“ nalaze izložbeni prostori.

Rainer Mahlameki je 2014. nagrađen nagradom za arhitekturu Finlandia, dok iste godine zgrada dobija nagradu godine Udruženja poljskih arhitekata.

Sve je to doprinelo da 2016. zgrada dobije nagradu za Najbolji evropski muzej Evropskog muzejskog foruma, a tu su bile i ostale nagrade: još 2008. projekat muzeja je nagrađen Međunarodnom nagradom za arhitekturu Chicago Athenaeuma, a 2014, Rainer Mahlameki je nagrađen nagradom za arhitekturu Finlandia, dok iste godine zgrada dobija SARP nagradu godine koju dodeljuje Udruženje poljskih arhitekata.

S obzirom da su arhitekti izbegavali betonske brutalističke elemente da potcrtaju tragediju Jevreja, ovaj muzej se itekako razlikuje od drugih i pokazuje kako se muzeji mogu graditi a da nas iznenade i estetikom, i etikom.

Tek se planira i povezivanje za železničkom stanicom Warszawa Centralna, i može se reći da se ceo kvart vrlo uzbudljivo razvija.

Možda je najupečatljivija zgrada ovog dela grada baš ona koja je i najviša, Varso Tower, čije ime potiče od latinskog imena grada, Varsovia. Ovde su projekat potpisali Foster + Partners, a završena je nedavno, 2022. Danas je šesta najviša zgrada Evrope, što je za respekt, imajući u vidu da je 6 od 10 najviših zgrada u Moskva-Sitiju, a da je i najviša zgrada, Lahta Centar, u Rusiji, u Sankt-Peterburgu.

Istovremeno je i najviša zgrada u EU, pretekavši Commerzbankov toranj u Frankfurtu na Majni. I ne samo da je ova neomodernistička zgrada visoka, ona je, osim tornja, i impresivnih dimenzija „po zemlji“, budući da sadrži i zgrade Varso 1 i Varso 2, koje su „uvod“ u toranj, a koje je takođe u neomodernističkom stilu, projektovao poljski studio HRA Architekci.

Tek se planira i povezivanje za železničkom stanicom Warszawa Centralna, i može se reći da se ceo kvart vrlo uzbudljivo razvija.

Zakrivljene linije zgrade Złota 44 u dekonstruktivističkom stilu dopunjuju monotone linije neomodernističkih struktura pored nje.

Odmah pored je i Złota 44 (Zlatna 44), najviša stambena zgrada u EU iz 2016, koja je i najatraktivnija za fotografisanje, jer njene zakrivljene linije u dekonstruktivističkom stilu dopunjuju monotone linije neomodernističkih struktura pored nje.

Ime je dobila po adresi, budući da se nalazi u Zlatnoj ulici na broju 44, a jedna je od maštovitijih, budući da stanari imaju u okviru zgrade i vinski podrum od 10.000 flaša i golf teren, te ne čudi da je kvadrat ovde među najskupljima u Poljskoj.

Zbog blizine stanice Warszawa Centralna, ovde se nalazi veliki broj malih hotela i hostela, a veze sa istorijskim centrom Varšave su odlične.

Zapravo, neomodernizam i dominira celim ovim kvartom, za razliku od Moskva-Sitija, gde su se arhitekti inspirisali i nešto smelijim rešenjima, ali to se savršeno uklapa u zgrade građene u vreme socijalizma.

Rondo 1, PZU i Q22 samo odlično dopunjavaju „skajlajn“ ovog novog i impresivnog centra Varšave koji su mladi ljudi i velike kompanije „prisvojile“ za sebe – naime, zbog blizine stanice Warszawa Centralna, ovde se nalazi veliki broj malih hotela i hostela, a veze sa istorijskim centrom Varšave su odlične, a može se obilaziti i peške.

A opet, niko ne želi da propusti pogled na staljinsku gotiku Palate kulture i nauke.

Šta nam Varšava poručuje?

Šta je pouka koju možemo izvući za naše gradove? Naravno, neboderi će se dizati tamo gde ima praznog prostora i od strane onoga ko ima para. I u Varšavi ima dosta slobodnostojećih i nepovezanih nebodera, budući da je ovaj grad jedan od onih koji je napravio najsveobuhvatniji „mejkover“ u istočnoj Evropi.

Ali, nije loše promisliti da, ako je već „neboderizacija“ recimo, Beograda (Zagreba ili bilo kog drugog grada) neupitna, možda bi bilo dobro odrediti neki deo grada za ta, smelija rešenja i „poslovna čvorišta“, kao što su već spominjali La Défence u Parizu, Porta Nuova u Milanu, Canary Wharf u Londonu ili Levent u Istanbulu (iako ovaj poslednji primer najviše podseća na haotičnost nove izgradnje Beograda).

Hosteli i kafei puni mladih koji se kreću ka kulturnim centrima i muzejima, ili na železničku stanicu, kompatibilno dopunjuju staljinističku arhitekturu.

Možda nije loše sačuvati stare četvrti a ne „masakrirati ih“ (kao što je već nepovratno uništena Slavija ili kao što će možda biti uništena i Savamala širenjem Beograda na vodi), možda i pomoću replika ili pažljivim čuvanjem starog (ovo, kao što smo pisali u tekstu o uništenju starih čaršija Srbije, Srbima očito nije blizak koncept), a za nove i visoke delove grada gde žedni kapital želi svoju oplodnju, birati koncentrisana područja.

Tako ćete imati, kao u Varšavi, stari i bajkoviti centar grada iz Srednjeg veka, „srednje stari“ prsten oko njega sa zgradama sa kraja 19. i prve polovine 20. veka, „prilično novi“, socijalistički deo oko njega, i sasvim novi, stakleni, šljašteći deo grada gde biznis sreće Hard Rock Café.

Kao u novom centru Varšave, gde hosteli i kafei puni mladih koji se kreću ka kulturnim centrima i muzejima, ili na železničku stanicu, kompatibilno dopunjuju staljinističku arhitekturu. I nama je prijatno. Ali, možda naši urbanisti vole onaj album Discipline kičme – „Sviđa mi se da ti ne bude prijatno“. A možda smo i mi mazohisti kad sve to dopuštamo.