U odbranu arhitekture! Narodna biblioteka u Prištini
Evo šta se desi kada se o arhitektonskim ostvarenjima izjašnjava nestručna publika na društvenim mrežama.
Pre izvesnog vremena, na meti nestručne, laičke kritike, (ponovo) je bila zgrada Narodne i univerzitetske biblioteke Kosova i Metohije ili po poslednjem Narodne biblioteke Kosova „Pjeter Bogdani“, legendarno delo jugoslovenskog i hrvatskog arhitekte Andrije Mutnjakovića.
U poslednjih nekoliko godina, razni internet sajtovi, koji se bave turističkim atrakcijama širom sveta i kačenjem fotografskog sadržaja sa raznih destinacija, nekoliko puta su pravili proizvoljne rang-liste, gde su navedenu zgradu svrstavali u prvih deset ili prvih dvadeset najružnijih zgrada na svetu.
Žiri je očigledno bilo uredništvo tih sajtova ili su glasali posetioci sajta, što znači da nije reč o stručnoj publici. Kao kada bi o kvalitetima filmova Tarkovskog, Vendersa ili Kjubrika, glasali oni koji dalje od neke „blokbaster“ akcije-pucačine nisu odmakli. Filmovi ovih genijalnih režisera imaju duboku poruku i koncept čije kvalitete ne može da razume prosečan uživalac kinematografije, kao što mnoga vrhunska muzička, književna, umetnička ili arhitektonska ostvarenja, mogu procenjivati oni koji se u ta stvaralačka polja i razumeju. U suprotnom, enciklopedije i druge stručne knjige pisali bi laici ili bi se o značaju nekog ostvarenja odlučivalo putem javnog glasanja. Nikada bilo, niti će ikada biti.
Srodni članci na portalu Gradnja:
Došli smo do situacije gde široke mase dovode u pitanje kompletan stvaralački poredak.
Pojava društvenih mreža je toliko uzela maha i ulila samopouzdanja širokim masama, da svako može i mora nešto da kritikuje, da smo došli do situacije gde široke mase dovode u pitanje kompletan stvaralački poredak. Svako može da ostavi komentar, svako može da glasa, svako može da kritikuje i onda mnoga umetnička ostvarenja dobijaju neku novu, negativnu valorizaciju. U tom kontekstu, nekadašnja Socijalistička Jugoslavija, ma šta neki mislili o njoj, imala je prestižne sportiste, glumce, pisce, muzičare, ali i arhitekte, čija ostvarenja su ušla u više svetskih arhitektonskih enciklopedija. Na spisku tih ostvarenja našla se i navedena zgrada biblioteke, čiju negativnu kritiku je prenelo i nekoliko naših novinskih listova, bez da je iko od novinara uopšte istražio istorijat, pozadinu koncepta i vrednosni sud arhitektonske struke.
Koncept kubusa i kupola
„Albanske kapice na krovu!“ – čest komentar koji se može čuti kada se posmatra zgrada biblioteke. Mišljenje da je hrvatski arhitekta s namerom postavio kupole kako bi provocirao ili po nečijoj direktivi nametnuo kontroverzan dizajn, preuveličava situaciju i stvara prostor za teorije zavere. Istina je, međutim, drugačija.
Zgradu biblioteke arhitekta Mutnjaković nije projektovao za Prištinu, već za potrebe javnog konkursa za sarajevsku biblioteku. Nije pobedio na konkursu, ali je projekat bio veoma zapažen i dolazi do tadašnjeg direktora biblioteke u Prištini, koji ga poziva da projekat realizuje za potrebe nove zgrade narodne i univerzitetske biblioteke. Arhitekta prihvata poziv i projekat razrađuje i realizuje u Prištini. Inače, koncept kubusa i kupola odabrao je još za konkurs u Sarajevu, jer je i tada imao polazište prožimanja nekoliko religija, gde su sve u svojim tradicionalnim verskim objektima imale kupolu – muslimani kod osmanskih džamija, a pravoslavci kao vizantijski uticaj na razvoj crkava.
Ova ideja je i privukla direktora biblioteke, čija se ustanova takođe nalazila u multi-etničkoj i multi-konfesionalnoj sredini. Sav materijal, izuzev pleksiglasa za 74 kupole različitih dimenzija, proizveden je u tadašnjoj Jugoslaviji. Neko bi mogao, iz sadašnjeg ugla gledanja, da kaže da su ovo utopističke ideje i promašeni ideali jugoslovenskog patriotizma, ali mnogi ljudi, pre svega intelektualci, su tako razmišljali o državi i društvu u kojem su tada živeli. Nacionalističke ideje su kod većine jugoslovenskih naroda počele da se pokreću tek krajem 80-ih, pa bilo koje aluzije na albansko keče ili koji drugi simbol u godinama izgradnje biblioteke, nije dolazio u obzir.
Mutnjaković unosi novinu u već uveliko rasprostranjenu brutalističku arhitekturu, postavljajući čeličnu zavesu preko betonskih kubusa.
Što se tiče ostalih motiva u arhitektonskoj strukturi, valja napomenuti da arhitekta Mutnjaković unosi novinu u već uveliko rasprostranjenu brutalističku arhitekturu, postavljajući čeličnu zavesu preko betonskih kubusa. Samo grupisanje kubičnih formi su japanski metabolisti i druge brutalističke arhitekte, često komponovale širom sveta, ali mali broj njih se odlučivao na dalji iskorak, tj. dalje oplemenjavanje sirovih betonskih masa. Mutanjaković ih prekriva gustom čeličnom strukturom, koja ovde ponovo aludira na zajedničke motive svih balkanski naroda – čipkasti vez sa narodne nošnje ili kućne dekoracije gotovo svake tradicionalne porodice u Jugoslaviji.
Odmah po izgradnji, nesvakidšanja zgrada je fascinirala sugrađane, ali i one koji su poslom ili turistički dolazili u Prištinu. Njen tradicionalni koncept je upotrebom savremenih materijala dobio futuristički, a za neke i kosmički prizvuk, koji se ne primećuje samo u fasadnim strukturama već i u modelovanju nesvakidašnjeg enterijera.
Inače, u svetu postoji više nesvakidašnjih objekata (poslovnih zgrada, muzeja, verskih objekata), čija arhitektura je postala centralno obeležje gradova u kojima su izgrađeni, a koji su odlučili da promovišu njihove arhitektonske vrednosti i originalnost, što privlači mnogobrojne turiste, koji dolaze da uživo vide, razgledaju i slikaju se ispred neke legendarne građevine. Izgleda da kao društvo nismo bili spremni za ovako smele i inovativne iskorake, što je potvrđeno i ratovima 90-ih i raspadom te moćne, utopijske državne zajednice.
Možemo mu samo skinuti kapu
Što se tiče samog autora, arhitekte Mutnjakovića, on se više i neobazire na ove nestručne, paušalne kritike njegovog dela. Uveliko nosi titulu akademika, ali ne samo kao zaslugu za svoja projektantska ostvarenja, već i zato što je autor desetine vrednih publikacija iz oblasti istorije i teorije arhitekture, koja su nastala samo u poslednjih desetak godina. Ako se uzme u obzir da on sada uveliko gazi 95. godinu, možemo mu samo skinuti kapu i odati poštovanje na neiscrpnoj energičnosti koju i dalje usmerava na arhitektonsko stvaralaštvo.
A ako ne želi ova sredina, onda će to svetska, jer je Andrija Mutnjaković, prema našim saznanjima, predložen za Prickerovu nagradu, što je najviše odličje na polju arhitekture. To je kao kada bi neko osporavao značaj i doprinos koji je u našoj književnosti ostavio nobelovac Ivo Andrić. Književne vrednosti su možda jasnije široj populaciji, ali se iskreno nadamo da će i arhitektonske dostići taj nivo u svesti posmatrača. Ovaj tekst nije odbrana arhitektonskog dela, samog po sebi, jer kvalitetna ostvarenja nije potrebno braniti, već ukazivanje na izokrenuto vrednovanje istih jer o njihovim vrednostima odlučuje nestručna publika na društvenim mrežama.
konacno neko nesto lepo da napise za ovaj objekat. bravo!
Vase je pravo da o ovom objektu mislite pozitivno ili negativno, ali upotrebljavati ovakav recnik za opisivanje obicnih ljudi kojima se zgrada ne svidja je izrazito elitisticki. Ne mozete porediti arhitekturu sa filmom jer filmove niko ne mora da gleda, dok su zgrade deo svakodnevnih zivota svih ljudi na planeti. Tako da kritika arhitekture i kritika filma nemaju veze jedna s drugom, a Vase stanoviste smrdi elitizmom i nadobudnoscu.
Kao čovek od struke , razumem “ novitete “ koje ova zgrada nosi za taj period , ali celokupni utisak nije baš sjajan ! Estetski momenat celokupnog objekta je loš i za to ne treba završiti Arhitektonski fakultet ! Uostalom i ovo delo je stvorio arhitekta ( kolega ) i realno ono stvara nelagodu !
Analizirajte celinu i pojedinačnu upotrebu materijala ! Realno – LOŠE UKLOPLJENI MATERIJALI i PROPORCIJE POVRŠINA daju LOŠU CELINU !!!
Profesionalni osvrt na objekat, hvala! Obični ljudi, komentre u običnim razgovorima…
Svaka čast!
Ovaj tekst potpuno nenamerno jako naglašava najveći problem arhitektonske struke danas. Ako Vi dragi kolega mislite da je neophodno da završite 5 godina studija da biste imali pravo da kažete da li Vam je neka zgrada lepa ili ružna, Vi zaista imate problem sa razumevanjem sveta oko sebe, a suštinu arhitekture kao struke ste u potpunosti promašili. Arhitekta projektuje za ljude, obične ljude, ne za dobitnike Prickerove nagrade. I ti obični ljudi mogu i moraju da kažu da li im se neka zgrada sviđa ili ne. U slučaju pomenute biblioteke, kritike uglavnom dolaze sa zapadnih sajtova, gde publika prirodno ima negativan stav o modernističkoj arhitekturi jer su im je mediji prodali kao nešto „komunističko“ što nema dodirnih tačaka sa realnošću. Nešto ne znam da neko u našem regionu nešto naročito pljuje ovu zgradu (ne računam debilne prepisivačke portale). Zgrada je verovatno jedno od retkih bisera arhitekture na KiM nastalo posle 15. veka. Problem struke danas je što niti je hrabra da nametne argumentovano ono što smatra ispravnim niti da prihvati kritiku tamo gde ona ima smisla. Umesto da iz moderne branimo urbanizam, principe dovoljne osvetljenosti, otvorenih zelenih površina ideal projektovanja malih kvalitetnih funkcionalnih prostora koje mogu da plate široke mase, mi ćutimo, gradimo zgradu na zgradu onako kako kapital diktira a branimo „svedenost“ fasada, odsustvo ornamenta i slične periferne odlike moderne, koji su imali smisla u vreme nastanka iste, što zbog specifičnosti ekonomije posleratne Evrope i manjka novca, što zbog tehnoloških ograničenja rada sa tada novim materijalima. Sve radimo pogrešno i onda kukamo kako nas „običan čovek“ ne razume i ne vidi našu genijalnost i vidimo rešenje u valjda prisilnom obrazovanju 7 milijardi ljudi o tome šta je lepo a šta nije.