Šta nakon fakulteta: Neće niko da vas pita za prosek ocena već šta znate da radite
Troje mladih beogradskih arhitekata otkriva nam svoje prve korake u arhitektonskoj praksi, kao i osobine i veštine za koje smatraju da su ih dovele na današnju poziciju.
U nameri da pomogne budućim kolegama na startu njihove karijere, portal Gradnja.rs pokrenuo je sa svojim partnerima organizaciju niza stručnih događaja koji imaju za cilj da ponude holistički odgovor na pitanje “Šta nakon fakulteta?”.
Prvi MeetUp na ovu temu održan je 16. decembra, u amfiteatru Arhitektonskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, a sastojao se od dve panel diskusije, te radionice pod nazivom „Kako sastaviti CV koji obara s nogu?”.
U prvoj panel diskusiji, naslovljenoj „Kako pronaći i preživeti praksu?“ svoja prva profesionalna iskustva sa prisutnima su podelili Danilo Ćorković (Bureau Cube Partners), Luka Stevanović (ex-External References) i Sandra Marković (ex-Artecon), dok je moderator bio Fedor Jurić, business developer u studiju Zabriskie.
Skup su otvorili profesori Nebojša Fotirić i Tatjana Jurinić sa Arhitektonskog fakulteta kao i Igor Conić, urednik portala Gradnja.
Pročitajte još na Gradnja.rs:
Sastavio sam CV i portfolio, poslao ih na oko 120 adresa u Evropi, uključujući i španski studio gde sam i dobio posao.
Luka Stevanović, inženjer arhitekture i trenutno student na drugoj godini master akademskih studija na departmanu za arhitektonske tehnologije, kao i osnivač multidisciplinarnog studija ARC (Architectural Research Club), naveo je da je do prve prakse u arhitekturi došao preko poznanstava i ekstrakurikularnih aktivnosti.
Tako je na obaveznoj fakultetskoj praksi završio u firmi Danilo Dangubić Architects, gde je ostao još četiri meseca nakon obaveznog dela praktičnog rada. Ubrzo potom, kako kaže, našao se na životnoj raskrsnici, te je rešio da svoj fokus usmeri na druge stvari – upisao je master na fakultetu i upustio se u arhitektonske konkurse.
„U tom trenutku radim kao saradnik na studio projektu na Fakultetu i za mene do tada najvećem konkursu za stanovanje na kojem sam radio, koji je kasnije rezultovao prvom nagradom i to mi je direktno dalo vetar u leđa da sastavim svoj CV i portfolio i pošaljem ih na oko 120 adresa u Evropi, uključujući i španski studio External Reference gde sam i dobio posao“, objasnio je Stevanović.
Možda je moj put da radim samostalno?
Master inženjer arhitekture Sandra Marković istakla je na početku svog izlaganja da je u toku studija učestvovala na konkursima, te da je, na masteru, na Saint Gobain studentskom konkursu osvojila prvo nacionalno mesto, pa se potom i plasirala i na internacionalni nivo.
„Negde već na prvoj godini master studija počela sam da radim u birou Artecon, a odmah posle master studija sam počela saradnju i sa biroom ArchiCode Design iz Moskve, do koga sam došla po preporuci mog mentora, profesora Dušana Ignjatovića“ – navela je Marković i dodala:
„Tako sam nekih godinu i nešto uporedo radila u dva biroa i po izlasku iz Artecona sam jednostavno shvatila da je možda moj put da radim samostalno, pa sam na svoje ime otvorila preduzetničku firmu i nastavila saradnju sa Archicode Design, ali mi ovakav način rada omogućava da prihvatam i neke honorarne ili manje poslove, kako iz Srbije, tako i iz drugih država“.
Da želi da radi i izvan studijskog programa shvatila je već krajem osnovnih studija, o čemu je zatim informisala neke svoje kolege i profesore, a pomalo je pratila i onlajn ponude za posao, te su ubrzo po tom angažovanju počeli da joj stižu i mali honorarni poslovi.
„Bitno je to što sam prihvatala sve, nevezano za obim posla ili finansijske uslove, ali mislim da mi je to donelo neke veštine koje su mi kasnije značile za zaposlenje u birou. Svaki korak je dobar, makar bio i mali“ – naglasila je Sandra Marković, dodavši da je uz sve ove aktivnosti uspela i da ima i prosek iznad 9,00.
Odlascima na različite konferencije i predavanja pokušavam sebe da predstavim ljudima iz struke.
Danilo Ćorković, student pete godine na master usmerenju Konstrukterstvo, naveo je da se još na trećoj godini studija, kada svi studenti obavljaju obaveznu praksu, angažovao i posvetio radu u birou u kome je imao priliku da krene.
„Ono što sam tražio unutar tog biroa je da što više iskustva pokupim od kolega u tom kratkom periodu koliko treba da radimo, u tih 90 sati. Ono što sam shvatio jeste da upoznavanje profesionalnih kontakata, stvaranje novih ljudi unutar vašeg okruženja može dosta toga da nam donese“ – naveo je Ćorković.
To mu je bila ideja vodilja i nakon završetka obavezne prakse intenzivno se bacio na taj, kako ga naziva, nekonvencionalan način traženja posla, jer je imao želju da nastavi da radi, odnosno da se ne posveti isključivo studijama.
„Upisujem master studije redovno, ali odlascima na različite konferencije, predavanja i prezentacije projekata pokušavam sebe da predstavim ljudima iz struke, upoznajem se sa njima, pokušavam da ostvarim kakav god kontakt mogu u tom kratkom vremenu i, shodno tome, dobijam priliku da preko preporuke krenem da radim na praksi“.
Svi mi treba da težimo da se ubacimo na to pravo mesto
Svoje prvo profesionalno angažovanje imao je u firmi Zabriskie, nepuna dva meseca nakon što je upisao prvu godinu. Tamo je proveo neko kratko vreme, jer mu se u međuvremenu, upravo zahvaljujući kontaktima koje je prethodno ostvario, ukazala prilika da ode na razgovor u drugu firmu, a to je upravo ona u kojoj radi od decembra prošle godine – Bureau Cube Partners.
„Rekao bih da sve te prilike koje se dešavaju nisu slučajne, jer svako naše profesionalno pojavljivanje negde ostavlja neki utisak i to treba iskoristiti, Postoji ona izreka, kad se neko zadesi u pravo vreme na pravom mestu. Ne bih rekao da treba samo da se zadesi, već da svi mi treba da težimo da se ubacimo na to pravo mesto, da svojim radom dođemo do te situacije i onda je iskoristimo maksimalno“ – smatra Ćorović.
Značaj pouzdanosti i preciznosti
Na pitanje koje su osobine i kvalitetiti presudni za dobijanje preporuke, posebno na početku karijere, Luka Stevanović kaže da je u njegovom slučaju proaktivnost bila ta koja ga je dovela tu gde se profesionalno nalazi danas, ali je istakao i značaj pouzdanosti i preciznosti.
„Kad nekom kažem ’u dva i petnaest’, to stvarno bude u dva i petnaest. Smatram da je ta osobina za našu struku nešto što ljudi jako znaju da cene, tako da svi koji su ikad radili sa mnom znaju koliko sam ja egzaktan i precizan, te je uz proaktivnost to jedna od stvari koje su me dovele na ovu poziciju“ – rekao je Stevanović.
Moj savet je da se ljudi pre odlaska u biro malo raspitaju o tome šta radi taj biro, ko su ti ljudi, da ne idu na slepo.
Sećajući se svog prvog razgovora za posao, Sandra Marković kaže da je tom prilikom, naravno, bilo bitno poznavanje softvera i neko osnovno znanje, ali da je u tom trenutku možda presudna bila njena komunikativnost, sposobnost da se prezentuje na najbolji način, kao i da donekle proceni poslodavca i prilagodi se kvalitetu koji se traži.
„Moj savet je da se ljudi pre odlaska u biro malo raspitaju o tome šta radi taj biro, ko su ti ljudi, da ne idu na slepo. Druga stvar koju bih izdvojila jeste to da mislim da poslodavci sigurno primete kada je neko posvećen poslu, kada je neko vredan i ima želju da radi. Mislim da se to kod mene definitivno videlo zbog prethodnih angažovanja, kao i samim tim što sam se još kao student prijavila da radim. To je dobar pokazatelj kakav će biti nečiji rad u samom birou“ – zaključuje Marković.
Šta je to meke veštine i zbog čega su vam potrebne
Danilo Ćorković je naveo da na konferencijama i drugim mestima gde mlade arhitekte imaju šansu da se predstave, to mogu da učine jedino kroz tzv. soft skillove – meke veštine.
„Niko na tim događajima ne priča o nekom hard skillu i ne preispituje vaša znanja, tako da prvi utisak, kako na konferencijama, tako i na prvom razgovoru za posao, jeste soft skill ali bitno je i kakav si čovek. Nije sve u tom hard skillu i u znanju. Ono vas, kada već dobijete posao i kada krenete da radite, razvija i omogućava vam da napredujete unutar firme“ – rekao je Ćorković i dodao:
„Dakle, inicijalno je soft skill, hard skill je taj koji vas probija, a soft skill se posle dužeg vremena u birou ponovo vraća kroz timski rad, vaše mogućnosti da donesete neku odluku, da imate neku odgovornost, jer vremenom svi mi kao arhitekte moramo da snosimo odgovornost za nešto što radimo, pogotovo što je to stvar koja će da se realizuje. To nije projekat na fakultetu koji ostaje na plakatu, već je to projekat u birou koji se radi, koji se gradi, koji se izvodi“.
Idealan CV: Ni manje ni više nego tačno koliko treba
Kada su u pitanju CV i portfolio u celom sistemu ulaska u jednu arhitektonsku praksu, Luka Stevanović smatra da taj segment treba da bude jedna probrana i selektivna prezentacija samog sebe, ali u formi koja treba da bude kratka i jasna.
„Kad sam došao u Barselonu u fimu External Reference i pitao ih zašto sam baš ja primljen na to mesto, rekli su mi da nisam imao ni manje ni više, nego tačno koliko je trebalo i da sam uvek bio tačan sa predajom svega što sam radio“ – rekao je Stevanović i nastavio:
„Kada šaljemo CV i protfolio bitno je kome šaljemo, zbog čega šaljemo i šta želimo time da postignemo. Odgovorimo na ta tri pitanja i, u suštini, dobijamo jednu referencijalnu stranicu sa udarnom fotografijom – za koju mislim da je supervažna, jer je ona prvi utisak koji poslodavac stiče o vama – i pored toga imamo tu knižicu, ili portfolio, koji treba da bude oko tridesetak strana i, po meni, maksimalno četiri selektivna rada. To je to, to je sve što vam treba“.
Da sam, u isto vreme dok sam radila, na svih dvadeset i nešto predmeta jurila desetke mislim da bih završila u bolnici.
Što se pak tiče organizacije vremena u slučaju paralelnog rada u birou uz studije arhitekture, Sandra Marković naglašava da je postavljanje prioriteta jako važna stavka.
„Kada sam počela da radim, rekla sam sebi da mi je prioritet fakultet i ukoliko vidim da fakultet ’pati’, da tu presečem, vratim se studentskom životu… Međutim, to se nije desilo, uspela sam da postignem i jedno i drugo. Zašto? Zato što, iako je prioritet fakultet, na samom fakultetu mislim da treba da se postavljaju prioriteti i prema nekim ličnim afinitetima i onome što je za vas bitno. Vi birate čime želite da se bavite u životu i da li to ide uz vaš cilj ili ne“ – kaže Marković i nastavlja:
„Ja sam otprilike znala gde me vodi moj cilj, na taj način sam i odabrala prioritete i njima se sto posto dala. Da sam, u isto vreme dok sam radila, na svih dvadeset i nešto predmeta jurila desetke mislim da bih završila u bolnici, tako da mi je prioritizacija tu dosta pomogla. Druga stvar koju bih rekla jeste da period na fakultetu, iako u trenutku kada se studira deluje užasno stresno, u poređenju sa realnošću nosi sa sobom daleko manji nivo odgovornosti i stresa, razlike su ogromne kada počnete da radite“ – dodaje arhitektkinja i na kraju zaključuje:
„Tako da bih savetovala nešto čega se svi kasno setimo, pa tako i ja, da dok ste na fakultetu tu vremensku slobodu iskoristite maksimalno, da iskoristite maksimalno sve što vama deluje kao znanje koje će vam služiti kasnije, da iskoristite to vreme da i sami nešto radite na svom znanju, ne mora samo ono što vam se nudi na fakultetu da bude kraj, i da koristite, naravno, mogućnost na konkursima, jer na kraju dana, kada odete na razgovor za posao neće niko da vas pita za prosek ocena već šta vi znate da radite“.
Događaj je podržala kompanija Hicad iz Novog Sada.
Foto-galerija
