Square 43: Kada je arhitekta ujedno i investitor
Stanogradnja u Srbiji ipak ima šansu da povrati svoju staru slavu. Da bi se to jednog trenutka ostvarilo, važno je krenuti, pa makar i malim koracima, a projekat Squre 43 je više nego veliki doprinos na tom putu.
U svim delovima razvijenog sveta, investitori se trude da za svoj uložen novac dobiju što kvalitetnije projekte, dovoljno isplative, funkcionalne i arhitektonsko-urbanistički atraktivne da privuku pažnju (za)kupaca i učine njihov život i rad što prijatnijim. Kod nas i u regionu, najčešće se gleda da se za minimalna sredstva izvuče maksimalna zarada.
Naravno, sve ovo dolazi u paketu sa neinformisanošću kupaca koji i ne znaju kako treba da izgledaju kvalitetni stanovi i da je jedino poželjno da imaju dobar pogled i da u blizini imaju tržni centar, kafić, banku, vrtić i teretanu, kako bi dnevna rutina bila ispunjena. Kroz nešto malo monografija, naučnih radova i stručnih predavanja struka edukuje samu sebe, ali kada se dođe do investitora, arhitekta pada na ispitu, ali ne samo zbog svoje nesposobnosti da odbrani kvalitetno rešenje, već i zato što ispred sebe ima nedovoljno informisanog investitora, koji smatra da ako poseduje sredstva za ulaganje da automatski poseduje i znanje kako da se ona na pravi način iskoriste.
Rešenje za ovaj problem nije jednostavno. Za početak, potrebno je pohvaliti i kao primer prikazati kvalitetna rešenja prosvećenih investitora sa ukusom i smislom za dobro poslovanje, ali i rad stručnih arhitekata, koji su sa više uspeha uspeli da odgovore na projektni zadatak. Međutim, u našoj zemlji polako su počeli da se pojavljuju primeri gde su arhitekte ujedno i investitori.
Veći stanovi u kompleksu Squre 43 poseduju minimum dvostranu, a u nekim slučajevima i trostranu orijentaciju.
U ovom slučaju, u pitanju je projektni biro Zap, na čelu sa arhitektom Bojanom Zabukovcem. Biro osniva sa roditeljima, takođe arhitektama, Jovanom i Sonjom Zabukovec pre čitave tri decenije, a u ovaj projekat ulazi sa iskustvom u projektovanju objekata širom Balkana i prostora bivšeg Sovjetskog saveza. Na ovaj potez biro se odlučuje nakon uobičajenih, po arhitekte često neprijatnih, poslovnih situacija koje nastaju kada investitori po svaku cenu žele da ostvare svoje interese, a arhitekte bivaju prinuđene da uz veliku dozu kompromisa prihvate ovakav vid saradnje ili zbog svoje stručnosti i profesionalne savesti jednostavno odbiju problematičan posao.
U ovaj projekat ulaze u partnerstvu sa kompanijom Bauwelt d.o.o., koja je nosilac projekta kao većinski suvlasnik lokacije, ali sa daleko više slobode u projektovanju i odrešenim rukama za odluke koje se tiču arhitektonsko-građevinske problematike. Kao rezultat dobili smo vredan iskorak na polju arhitekture, sa akcentom na daleko kvalitetniju stanogradnju, koja iako u ekspanziji u Beogradu i drugim većim gradovima Srbije, pokazuje veliku dozu manjkavosti iz više aspekata.
Kada pogledamo arhitekturu kompleksa Square 43 na Novom Beogradu u ulici Milutina Milankovića, na prvi pogled ne uviđamo neko drastično odskakanje po pitanju arhitektonske estetike, što i nije nužno za srpsko tržište koje ne poseduje finansijske domete investitora, ali ni krajnjeg klijenta za neka kompleksnija rešenje. Forma je jednostavna, struktura fasadnih platana je maksimalno diverzifikovana skladnom upotrebom polihromije i različitih građevinskih materijala, a funkcionalno prožimanje poslovnih i stambenih jedinica posebno zavređuje pažnju. Međutim, pravi kvaliteti kompleksa Square 43 uviđaju se analizom stambenih jedinica.
Bez „hotelske“ strukture
Biro Zap je u okviru kompleksa Squre 43 projektovao nekoliko tipova jedinica, od jednoiposobnih do četvorosobnih, što ukazuje na targetiranje srednje i srednje više klase klijenata. Iako na tržištu vlada velika potražnja za garsonjerama i jednosobnim stanovima, investitori su se složili da bi njihovim projektovanjem bio ugrožen kvalitet i isplativost celokupnog projekta, što važi i za one najelitnije stanove, za kojima ne postoji toliko velika potražnja u Beogradu.
Za početak, stanovi su projektovani stručno i realno, što znači da su poštovana gotovo sva pravila u stanogradnji, ali i razumne kvadrature za određen broj soba. Dakle, nije moguće da trosoban stan ima površinu 50 kvadrata i da se u njemu nađu kutije od soba minimalne površine 9 kvadrata. Manji stanovi su rađeni tipski, dok je posebna pažnja posvećena trosobnim, troiposobnim i četvorosobnim.
Kod ovih jedinica, strukture se veoma kompleksne i vodilo se računa da se u strukturi ne pojavljuju nefunkcionalne pozicije. Za razliku od većine stanova koji su u ponudi na tržištu, pa čak i onih koji se karakterišu kao elitni (četvorosobni, petosobni, penthausi), a poseduju jednostranu orijentaciju, veći stanovi u kompleksu Squre 43 poseduju minimum dvostranu, a u nekim slučajevima i trostranu orijentaciju. Ovo je veoma značajno za osunčanost i provetravanje, što je gotovo nemoguće kada stan poseduje prozore samo na jednom zidu.
Tu je i raspored funkcija, gde se nije sledila, sada već izvikana „hotelska“ struktura, gde se do ulaznih vrata grupiše mokri čvor, a sobe do izvora svetlosti i ventilacije, već je raspored instalacionih vertikala razmatran na osnovu osnovnih pravila projektovanja i dnevnih potreba samih korisnika. Tako su kupatila grupisana na različite varijante uz spavaće sobe, dok je kuhinjski prostor gotovo u svakom projektu sa posebnim izvorom svetlosti i provetravanja.
Ostavilo se dovoljno prostora za ugradnju većeg broja plakara, što se takođe navodi kao velika manjkavost nekih novoizgrađenih stanova.
Gledalo se da hodnici i degažmani budu što uspešnije rešeni tako da ne oduzimaju mnogo prostora od dnevno-spavaćih jedinica, a da opet funkcionalno povezuju sve sadržaje jednog stana. Ostavilo se dovoljno prostora za ugradnju većeg broja plakara, što se takođe navodi kao velika manjkavost nekih novoizgrađenih stanova, u kojima su klijenti zaticali prostor samo za dva omanja ormana. Prisustvo terase normalnih dimenzija se podrazumeva za stambenu strukturu ovakvog tipa, ali je zgrada dodatno obogaćena krovnim terasama različitih veličina i oblika, na koje pristup ima nekoliko jedinica jedne stambene lamele.
Povratak stanogradnje na staru slavu?
Da li ovaj projekat poseduje mane? Najverovatnije, ali su one u svakom slučaju minimalne. Još uvek se nije dostigla arhitektonska razuđenost formi kakve poseduju stambene zgrade zidane od kraja 70-ih do početka 90-ih godina, već su zgrade uglavnom kubične, što dosta utiče na rešavanje nekih funkcionalnih problema, tj. slobode projektovanja stambenih jedinica. Međutim, ovo je više odraz najekonomičnije iskorišćenosti jedne parcele, koju svaki investitor uzima u obzir, nego nestručnosti jednog arhitekte.
Već više od dve decenije se govori o kompletnom degradiranju stanogradnje i ukazivanju na činjenicu da su neki od velikana ovog polja projektovanja, poput arhitekata Aleksandra Stjepanovića i Mihaila Čanka, gotovo uzaludno istraživali i razvijali habitologiju, jer većina novonastalih projekata ukazuje da njihove knjige, projekti i naučni radovi nisu ni prelistani od strane nekih mlađih kolega. Međutim, projekti poput ovog, ali i još neki pozitivni izuzeci na koje ukazuju arhitekte Dr Ana Nikezić, Dr Đorđe Alfirević, Dr Dragana Mecanov, Dragan Marković i druge kolege, govore nam da stanogradnja u Srbiji ipak ima šansu da povrati svoju staru slavu. Da bi se to jednog trenutka ostvarilo, važno je krenuti, pa makar i malim koracima, a projekat Squre 43 je više nego veliki doprinos na tom putu.
Kad ste već ovde…
Detaljno sam pogledao ovaj projekat želeći da nađem šta je to u njemu tako posebno i drugačije.
Objekat izgleda dopadljivo i atraktivno. Ono što mi se veoma dopada je i detaljna specifikacija opreme koja se dobija uz stan – od parketa, tačnih modela keramike i prozora, do sanitarija i klima uređaja. Ta transparentnost je nešto što definitivno nedostaje pri kupovini stanova.
Ipak, ako govorim o funkcionalnosti stanova, moram se osvrnuti na neke pojave:
– u pojedinim stanovima postoje spavaće sobe kod kojih je odnos dužine i širine veći od 2, što, osim što nije po pravilniku, svakako nije poželjnonu od 115 kvadrata
– postoji mnogo soba čija se kvadratura vrti oko 9 kvadrata, lično, to ne smatram problemom samo po sebi, ali se prethodno u tekstu na podrugljiv način piše o takvim sobama
– jedna soba čak ima i ispod 7m2, i to u stanu od 115m2
– stanovi od 62 kvadrata imaju ulazne hodnike od 10 kvadrata, a stanovi od 96 kvadrata ulazne hodnike od 5 kvadrata
Ne može se osporiti firmi Zap DOO da iza sebe imaju velike reference, a to sigurno nije slučajnost. Ipak, protiv nepovoljne „zone gradnje“ koja u najvećoj meri utiče na mane koje sam nabrojao, ne pomaže ništa. Pa ni pristrasan tekst na internetu.
Mare, hvala na pominjanju :))
Međutim, voleo bih da pomenem par drugih, mnogo značajnijih imena. Prof. Vladimir Lojanica je možda najveći stručnjak za višeporodično stanovanje u Srbiji. Tu su još dr Mirjana Roter-Blagojević, dr Ljiljana Blagojević, dr Nađa Kurtović-Folić, Vladana Putnik-Prica i dr Vladimir Kubet.
Takođe, dr Jasmina Đokić ima sjajan doktorat „Urbanistički obrasci stanovanja u Beogradu“. Tu su još dr Aleksandar Keković i dr Aleksandar Kućić, pa dr Ksenija Pantović, dr Dušan Stojanović i dr Mirko Todorović, kao i dr Vladimir Anđelković.
Spisak je još duži. Tu su još dr Anđelka Bnin-Bninski, dr Vasna Mila Čolić-Damjanović, i dr Milena Grbić.
Od mlađe generacije, tu su Nikola Milanović, Anđela Karabašević, Borjan Brankov i Dali Dukanac.
Ono što je bitno i najvažnije je da je većinu svojih tekstova dr Đorđe Alfirević napisao i objavio u koautorstvu sa svojom suprugom dr Sanjom Simonović-Alfirević.
Ja se tu samo najviše eksponiram. Daleko od toga da sam najveći stručnjak ,)
Najbinije od svega, stanogradnja je najozbiljnija tema kojoj domaća struka poklanja najmanje JAVNE PAŽNJE. U tome se u potpunosti slažem sa tobom. Drago mi je da si započeo diskusiju.
Ja ovde ne bih ništa dodao. Hvala na komentaru 🙂
Naravno da postoje i mane, a to sam i napisao. Naravno da postoje i manje sobe u velikim stanovima, ali to ne znači da su u jednom trosobnom stanu sve sobe male kao kutije, pa dobijamo paradoks da trosoban stan ima 50 kvadrata. I naravno da postoje i tako male sobe, ali to su uobičajene pojave, koje se pojavljuju i u zlatno doba stanogradnje, kao minimalna dečija ili gostinjska soba. Što se tiče hodnika, tu je slična situacija. Oblik zgrade ne dozvoljava neko značajnije eksperimentisanje, tj. standardni pristup u dobrom projektovanju. U ovom slučaju, žrtvovano je nešto kvadrata, kako bi funkcia stana bila iole bolja u odnosu na mnogobrojne primere „hotelskih“ osnova koje svakodnevno viđamo da se pojavljuju na tržištu nekretnina. I da, pored svih mana cilj mi je bila afirmacija ovog projekta jer je napravljen jedan mali, ali vredan pomak na polju stanogradnje. A i poenta je da članak pokrene diskusiju, da što više ljudi pročita tekst i zapazi sve mane i prednosti samog projekta, što je ovim komentarom i u neku ruku uspeo. Hvala na detaljnoj analizi 🙂
Pa, stanovima, očigledno, nedostaje prostor za odlaganje.
Pa, mogli bi malo da se uključe, da se aktiviraju u javnoj debati, da se istaknu.
Da li doktorat služi da skuplja prašinu na nekoj tamo polici u biblioteci ili doktori nauka trebaju biti „elitni odred“ društva koji vodi zajednicu ka boljem sutra? Ako doktori nauka ne vode društvo, ko onda to čini umesto njih?
Na moju veliku zalost, mi smo vlasnici 2 stana u 2 objekta kije je Zabukovec projektovao i kupovina tih stanova je najveca greska koju smo mogli da napravimo. Tek kada zivite u tom prostoru uvidite maestralne greske u projektovanju na koje investitor odgovara sa ‘nisam ja kriv sto si ti budala’