Iskorak ka muzeju arhitekture: Spomen soba Aleksandra Medvedeva u Nišu
Ako ovako nešto mogu Nišlije sa svojim legendarnim arhitektom, mogu valjda i Beograđani i Novosađani.
Muzeji su jedna od trenutno najosetljivijih pitanja u Srbiji, ponajviše zbog nepostojanja jasne državne politike o njihovom održivom funkcionisanju i unapređenju muzeološke delatnosti.
Tek nekoliko beogradskih i nekoliko na teritoriji šire Srbije, rade sa punim kapacitetima, imaju odlično uređene stalne postavke, kao i periodične programe. Sve druge muzejske ustanove gotovo da preživljavaju, pa je i simptomatična činjenica da država nema interesa da otvara nove muzeje, bez obzira na tematiku koju bi obrađivali (ne računamo privatne muzeje).
U to polje spada i pokretanje zasebnog muzeja arhitekture i arhitekata, o kojem se priča nekoliko decenija, a na čije pokretanje, po strukturi svojih zbirki, imaju pravo tri institucije – Muzej primenjene umetnosti, Muzej nauke i tehnike i Muzej istorije Jugoslavije.
Iza većine arhitekata su ostale njihove zgrade i knjige, iza nekih nije ostalo ništa dok su tek poneki doživeli srećnu okolnost da im budu sačuvani lični predmeti, nameštaj…
Struka nije došla do ikakvih vidljivih rezultata. Zaostavštine nekoliko arhitekata pretvorene su u legate i predate nekim nadležnim institucijama, ali bez ikakve dalje inicijative da isti budu dostupni široj javnosti.
Iza većine arhitekata su ostale njihove zgrade i knjige, iza nekih nije ostalo ništa (kao da nikada nisu ni živeli) dok su tek poneki doživeli srećnu okolnost, zahvaljujući naslednicima, da im budu sačuvani lični predmeti, nameštaj i pokućstvo iz radnog i životnog prostora, kao i radni materijal (šine, lenjiri, rapidografi, šestari itd.).
Podsetimo, kuća arhitekte Dragiše Brašovana je prodata privatnom investitoru, enterijer iste potpuno uništen. Istina, deo nameštaja i predmeta je sačuvan i tokom prošle godine izlagan u Novom Sadu i Beogradu u okviru izložbe „Poklon-zbirka Dragiše Brašovana“, ali bez ikakve ideje gde bi isti mogao biti stalno izložen.
Možda će delovati kao skromni iskorak, ali najdalje u svemu ovome je otišlo Društvo arhitekata Niša, koje je jednu prostoriju u okviru svoje upravno-izložbene zgrade, dodelilo za potrebe uređenja stalne postavke – Spomen sobe arhitekte Aleksandra I. Medvedeva.
Srodni članci na portalu Gradnja:
Na poziv tadašnjeg bana Vrbaske banovine, Nišlije Svetislava Tise Milosavljevića, dolazi u Banjaluku da vodi radove na izgradnji Banskog kompleksa.
Arhitekta Aleksandar Medvedev rođen je 1900. godine u Melitopolju u carskoj Rusiji, a usled Oktobarske revolucije biva prinuđen da se sa porodicom preseli na Balkan. Stalno se naseljavaju u Kraljevini SHS/Jugoslaviji, gde Medevedev 1929. godine završava studije na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu.
Time je pripao drugoj generaciji ruskih arhitekata, koji su se školovali ovde i umesto ruskog ampira, u kojem su projektovale njihove starije kolege, uveliko formirane kao stručnjaci u Rusiji, Medevedev je prihvatio tada najsavremeniji arhitektonski pravac – modernu.
Ubrzo nakon studija učestvuje na konkursu za izgradnju kompleksa Banskih dvorova u Banjaluci. Iako nije osvojio neku od nagrada, žiri njegovo projekat ocenjuje visokom ocenom, a na poziv tadašnjeg bana Vrbaske banovine, Nišlije Svetislava Tise Milosavljevića, dolazi u Banjaluku da vodi radove na izgradnji Banskog kompleksa.
Nakon toga se vraća u Niš i od 1935. godine do početka Drugog svetskog rata, vodi svoje privatni biro. U to vreme nastaje više projekata javnih i privatnih objekata, od kojih se izdvaja Berza rada u Nišu, Šegrtski dom u Nišu, Berza rada u Kruševcu, Dom berze rada u Bajinoj Bašti, kao i kuće Ige Dimitrijevića i Mare Milićević u Nišu.
Projektantski period nije bio nimalo manje plodonosan i nakon Drugog svetskog rata, kada biva zaposlen u niškom odeljenju Projektnog zavoda Srbije (1947-1950), a pojavljuje se i kao osnivač poznatog preduzeća „Niš projekt“ (1953-1957). Bavio se i pedagoškim radom, kao profesor u Srednjotehničkoj školi u Nišu.
Panama šešir i lula
Arhitekta Medvedev nije bio uvažen samo u arhitektonskim krugovima, već je važio za eminetnu javnu ličnost grada Niša. Njegova prepoznatljiva pojava imala je ikonične karakteristike, kako u mlađem, tako i u poznijem životnom dobu.
Pre rata je pratio tipičnu zapadnjačku, dendi modu, sa neizostavnim engleskim Panama šeširom, dok je u poznijim godinama, sa već naočarima i bradom, neizostavni detalj bila neka od lula. Bio je posvećen arhitektonskom projektovanju i vodio skroman porodični život.
Svi ovi detalji, od projekata, crteža, publikacija, do privatnih predmeta i nameštaja iz projektnog biroa, tj. stana u kojem je stvarao, sačuvani su od strane njegove porodice i čine vrednu zbirku postavke njegove spomen-sobe.
Autori postavke su dvojica arhitekata, njegov sin, takođe arhitekta, Mihailo Medvedev, koji je autor i monografije o svom ocu i Zoran Čemerikić, sekretar Društva arhitekata Niša i urednik časopisa „Arhitekt“.
Urednici postavke su razmišljali o svim detaljima, pa su pored kolekcije šešira, na kafe stolu postavljene legendarne lule, čašice za rakiju i džezva sa šlojicom za kafu.
Poznavajući privatni i poslovni život arhitekte Aleksandra Medevedeva, oni su se potrudili da u jednu prostoriju DAN-a prenesu što više predmeta, koje je tokom radnog i životnog veka, upotrebljavao ovaj slavni niški arhitekta.
U spomen-sobi izloženi su projekti, plakete, crtaći i drugi lični predmeti, izložbeni plakati, naravno sa sve nameštajem koji je prenesen iz porodične kuće u Nišu.
Urednici postavke su razmišljali o svim detaljima, pa su pored kolekcije šešira, na kafe stolu postavljene legendarne lule, čašice za rakiju i džezva sa šlojicom za kafu. Na radnom stolu je pisaća mašina, upijači za mastilo, pored stola radio „lampaš“, a na zidovima nekoliko portreta, od kojih jedna karikatura.
Naravno, na crtaćem stolu, pored neizostavne šine, tj. lenjira „glavaša“, postavljeni su manji lenjiri i šabloni, bez kojih ni jedan tadašnji arhitekta nije mogao da zamisli svoju projektantsku delatnost.
Ovom postavkom, urednici su uspeli da na skroman, ali gotovo zaokružen pristup, memorišu lik i delo arhitekte Aleksandra Medevedeva. Svaki posetilac, bilo on iz same struke ili neko ko je izvan arhitektonskog sveta, ulaskom u ovu prostoriju, može da dobije pun doživljaj same ličnosti koja je postavkom memorisana.
Smernica za muzej arhitekture?
Možda ova spomen-soba može biti smernica i za neki veći muzej arhitekture, čiji bi fond mogao se formira od postojećih muzejskih i privatnih kolekcija, a koji bi bio smešten u nekom skromnijem prostoru.
Možda bi, pored neizostavnog depoa i kancelarija zaposlenih, dovoljna bila jedna veća prostorija, gde bi bili izloženi projekti, makete i publikacije naših najznačajnijih arhitekata i još nekoliko manjih soba, koje bi na sličan način kao ova u Nišu, mogle biti organizovane kao memorijali onih poznatih arhitekata, čije su predmete sačuvali njihovi naslednici.
Možda deluje da državni vrh i šira javnost nisu zainteresovani da se jedan ovakav projekat pokrene ili da jače podrže njegovo osnivanje, ali to ne znači da od istog treba odustati. Ako mogu Nišlije sa svojim legendarnim arhitektom, mogu valjda i Beograđani i Novosađani.
