Vaznesenjska kapela pod zemljom: Memorijal dostojan žrtava
Ukopana kružna kapela vizuelno ne konkuriše hramu i ne zaklanja ga, dok istovremeno čuva sećanje na stradanje poginulih upravo u podzemnom skloništu.
Još 2020. godine ili, kako je mnogi nazivaju, „izgubljene godine“ jer je zbog pandemije korona virusa gotovo u potpunosti bila izgubljena za sve struke, održan je jedan veoma zanimljiv arhitektonski konkurs.
On je raspisan, radovi su pristigli, ali… nikada nije završen, tj. nikada nisu proglašeni pobednici, a nije ni poništen. Problem je u tome što je utakmicu raspisala Srpska pravoslavna crkva, dok je na čelu žirija bio patrijarh srpski Irinej, koji ubrzo umire od posledica korona virusa.
Naravno da u tim trenucima niko ne razmišlja o konkursu, već o proceduri izbora novog patrijarha, ali nakon izbora novog patrijarha srpskog Porfirija niko se nije pozabavio žiriranjem konkursa ili bar informisanjem učesnika da je isti poništen.
A tema konkursa je bila veoma zanimljiva i zaslužuje da se njome pozabavimo, ali i da prikažemo najneobičniji i možda najbolji prispeli idejni projekat. U pitanju je konkurs za spomen-kapelu stradalim žrtvama nemačkog bombardovanja 1941. godine, koja bi bila izgrađena u porti Vaznesenjske crkve u Beogradu.
Pročitajte još na Gradnja.rs:
U porti crkve nalazilo se podzemno sklonište, gde su ljudi iz obližnjih ulica dotrčali da se sklone od bombardovanja.
Nalog za izgradnju crkve dao je 1860. godine knez Mihailo Obrenović i mitropolit Mihailo, projektnu dokumentaciju su izradili Pavle Stanišić i Jovan Ristić, dok su građevinu zidali Josip Štok i Ferdinand Stavenov. Nakon uticaja baroka i klasicizma, u drugoj polovini 19. veka, u Srbiji sve više biva prisutan romantizam, pa je crkva dobila i pet kupola, po uzoru na naše srednjovekovne srpsko-vizantijske i moravske crkve.
Najpre je služila kao vojna crkva, jer se nalazila u blizini generalštaba i vojne akademije, ali ubrzo postaje parohijska crkva. Kako veća zvona nisu mogla biti okačena unutar kupola, u planu je bila izgradnja zasebnog zvonika, koji crkva dobija tek 1939. godine, po projektima arhitekte Vladete Maksimovića.
Iako je od izgradnje crkve do izgradnje zvonika prošlo blizu 80 godina, to se stilski uopšte ne primećuje jer je arhitekta Maksimović vrlo dosledno ispratio romantičarsku semantiku, da se zvonik u potpunosti uklopio u postojeću arhitekturu.
Tragedija koja mora biti upečatljivije memorisana
Samo dve godine od izgradnje zvonika, Drugi svetski rat došao je i do Beograda, a započet je poznatim bombardovanjem 6. aprila 1941. godine, kada je u istoriji Vaznesenjske crkve krvlju ispisan važan događaj. Naime, u porti crkve nalazilo se podzemno sklonište, gde su ljudi iz obližnjih ulica dotrčali da se sklone od bombardovanja.
Iako je ovo sklonište bilo jasno naznačeno (da se vidi iz vazduha), nemački piloti su namerno izbacili nekoliko razornih bombi, koje su pogodile podzemno sklonište i usmrtile oko 200 ljudi, mahom žena, dece i starijih osoba.
Ovaj strašni događaj ostao je u dvorištu crkve obeležen jednim spomen-krstom, ali je SPC procenila da to nije dovoljno i da tragedija mora biti upečatljivije memorisana, pa je iz tih razloga i raspisan konkurs.
Na konkurs je pristiglo 19 radova, koji su do 20. oktobra 2020. godine bili izloženi u Vaznesenjskoj crkvi i za koje je glasalo oko 400 posetilaca, ali je konačna odluka prepuštena stručnom žiriju.
Ova konačna odluka do sada nije sprovedena u delo, pa još uvek nije poznato koje rešenje su vernici, tj. stručni žiri odredili kao pobedničko za realizaciju. Iz tih razloga, samoinicijativno sam odabrao jedno rešenje, koje je meni privuklo najviše pažnje i za koje smatram da pruža najbolji odgovor na temu konkursa.
Nenametljivo rešenje, sa najsnažnijom vezom sa istorijskim događajem
Rešenje koje se meni dopalo delo je arhitektonskog tima na čelu sa arhitektom Vladislavom Lalickim. Razlog zbog čega se na prvi pogled njihov projekat razlikuje od drugih, jeste da je njihova kapela ukopana u zemlju, što ni jedno konkursno rešenje nije uzelo u razmatranje.
Postoji nekoliko razloga zašto se arhitekta odlučio za ovakav pristup modelovanja arhitekture. Za početak, vodio se činjenicom da se kulturno-istorijski značaj Vaznesenjske crkve ne dovodi u pitanje, a samim tim i vizure sa kojih se crkva sagledava, pa svojim objektom nije želeo da vizuelno konkuriše i zaklanja crkvu.
Sa druge strane, niko drugi od arhitekata nije ponudio rešenje kojim bi se memorisalo stradanje poginulih upravo u podzemnom skloništu. Iz tih razloga, arhitekta Lalicki osmišljava ukopanu kapelu, koja svojim gabaritima formira (nasuti) brežuljak, dok u isto vreme, pristupnim elementima izviruje i naglašava eshatološku strukturu hrama.
Od spolja posmatrano, posetilac može videti blago uzvišenje, humku, koja se prilaznim komunikacijama, postepeno otvara svoju unutrašnjost.
Od spolja posmatrano, posetilac može videti blago uzvišenje, humku, koja se prilaznim komunikacijama, postepeno otvara svoju unutrašnjost.
Za formu spomen-kapele, arhitekta odabira rotondu, tj. kružnu formu centralnog tipa, gde kružnica predstavlja arhetipski simbol večnosti. Forma rotonde naglašava osu pod-kupola, gde kupola u sakralnom smislu nosi simboliku neba, što čoveka stavlja u specifično dostojanstvo, primereno mestu mučeništva i stradanja.
Simbolika prostora
Struktura kapele i pratećeg sadržaja, najbolje se sagledava kroz plan osnove. Sa severne strane nalazi se polukružna pristupna rampa, koja svojom formom i denivelacijom polako uvodi posetioca u prostor kapele. Pri samom ulazu u predprostor ili pripratu, postavljene su niše za paljenje sveća.
Iz priprate se, kroz zapadni ulaz, stupa u naos spomen-hrama, koji je sa svojih šest niša i sedmom oltarskom, zamišljen po uzoru na neke od najznačajnijih hrišćanskih mauzoleja.
Ako se nastavi dalje kroz prolaz priprate, posetilac stupa u prostor atrijuma sa crkvenom prodavnicom, koji može služiti kao multifunkcionalni prostor, za potrebe kamernih koncerata, izložbi, tribina, ali i za „agape“ u letnjem periodu.
Kružni otvor atrijuma donosi još jednu simboliku, gde posmatrač, nakon silaska u podzemlje, nastavlja prema svetlosti koja se probija kroz atrijumski otvor, koji ukazuje na izlaz iz podzemlja. Ideja Hristovog ulaska u Ad i vaskrsenja. Iz atrijuma se ponovo, sa južne strane prostorne strukture, nadovezuje druga komunikacija u vidu stepeništa.
Ozelenjavanjem do usaglašavanja novog i starog
Projekat ozelenjavanja dao je tim na čelu sa pejzažnim arhitektom Sanjom Krstić, a koji podrazumeva sadnju od cvetnih i žbunastih sadnica do drveća na prostoru cele crkvene porte, čime bi se dodatno uobličila i usaglasila kompozicija starih i novih prostorno-arhitektonskih struktura.
Rešenja poput ovog govore nam da je najbolja arhitektura ponekad ona koje, uslovno rečeno – nema.
Kada sam prvi put ugledao ovaj projekat, odmah sam se setio pobedničkog rešenja za gradsku galeriju na Kosančićevom vencu, delo studija ARCVS koji predvodi arhitekta Branislav Redžić. Oni su takođe jedini predložili da se kompletna struktura galerije i pratećeg sadržaja, u potpunosti ukopa u padinu i time sebi obezbedili prvo mesto bez konkurencije. To su rešenja, koja nam govore da je najbolja arhitektura ponekad ona koje, uslovno rečeno – nema.
Tačnije, nema je na prvi pogled u prostoru, ne konkuriše istorijskom okruženju, ali se i postepeno otvara pred posmatračem, što dodatno naglašava mističnost i nenametljivost. Sve karakteristike koje su krucijalne da bi jedan memorijal bio dostojan žrtava i uspomene na jednu tragediju koja se prostorno-vremenski vezuje za portu Vaznesenjske crkve.
Grafički prilozi
3D vizuelizacija
Faktografija
Vaznesenjska kapela
Vladislav Lalicki (Atelje AVL)
Milena Stojković, mast. arh, Jelena Jovanović, mast. arh, Boris Kusturanov, dipl. inž. arh, Uroš Lalicki, dipl, inž. arh.
Ozelenjavanje: Sanja Krstić, dipl. inž. pejz. arh.; saradnici: Jelena Stojković, stud. pejz. arh; Jovana Jakovljević, stud. pejz. arh.; Konstrukcija: Radovan Vujović, dipl. inž. građ.
2020.
konkursno rešenje
