Nigde se nije kretao bez cigareta i svoje omiljene muštikle, a po gradu se kretao isključivo taksijem. Smatrao je da arhitekta ne bi trebalo da vozi automobil već da dovoljno zarađuje kako bi mogao da priušti sebi vožnju taksijem.
Napustio nas je još jedan velikan srpske arhitektonske scene, ali kao da njegov život i delo nisu dovoljno rasvetljeni u mnogobrojnim oproštajnim tekstovima i objavama mojih kolega.
Ali kako javnosti dodatno približiti, dočarati ličnost takvog formata, a ne pogrešiti ili banalizovati neke važne i nevažne epizode iz njihovih života? Nimalo lak posao, pogotovo ako uzmemo u obzir da su mnoge arhitekte ostale upamćene isključivo u sećanjima njihovih studenata (ako su bili profesori), a mnogo više njih samo iz rada i druženja sa nekolicinom saradnika ili značajnijih investitora.
Faktografije o životu i delu arhitekte i profesora Spasoja Krunića već znamo ili smo saznali iz enciklopedija, ali neki “mali” detalji ostaju zabeleženi u očima i srcima onih privilegovanih da uživaju u društvu ovakve neponovljive energije.
Slušaj, moj rad nemoj da kačiš odmah do njegovog. Ti znaš da ja ne mogu pored svakoga da stojim.
Od prvog dana našeg upoznavanja shvatio sam da je to čovek sa velikom energijom, jasnim stavom i stilom, kako projektovanja tako i načina života. Njegov stvaralački opus protegao se u više od pet decenija, čime je obuhvatio epohe autorske moderne, postmoderne, haj-teka i neomoderne, naravno sa uvek prisutnim ličnim pečatom.
Format u kojem je projektovao za njega nije predstavljao ograničenje, te se oprobao u projektovanju spomen-česmi, nadgrobnih spomenika, kapela, crkava, porodičnih kuća, stambeno-poslovnih objekata do zgrada specijalne namene.
Čitav jedan mikro i makro kosmos utkani u stvaralaštvo jednog čoveka. U radu se zalagao za smislen, postupan način projektovanja, kod kojeg kuće ili koja druga ostvarenja, nisu mogla nastati za kratko vreme, već promišljanjem kroz ideju, a zatim formu koju bi oblikovala funkcija. Kao kruna svakog projekta dolazili su građevinski materijali u kojima je objekat bivao izveden. U slučaju profesora Krunića, to su uvek morali biti kvalitetne vrste kamena, mermera, čelika, betona ili kojeg drugog materijala koji bi tvorio konstrukciju ili fasadno platno, a koji bi uvek izazivali efekat neponovljivog.
Jednom prilikom, dok je kritikovao jednog svog kolegu (sve arhitekte vole da ogovaraju svoje kolege, ali to u slučaju nekih ume da bude simpatično, ali i poučno) koji će izlagati na istoj izložbi sa njim, a koju sam ja organizovao, strogim, pomalo povišenim glasom mi je skrenuo pažnju:
“Slušaj, moj rad nemoj da kačiš odmah do njegovog. Ti znaš da ja ne mogu pored svakoga da stojim. Ne mogu ja tako kao što “on” to radi. Hiljade kvadrata nastaju za nedelju dana. Nema tu nikakvog razmišljanja, a to nije moj način rada.” Uvek je držao do sebe i jednostavno nije želeo da ga stavljaju u isti koš sa onima koji nisu na njegovom stvaralačkom nivou.
Uzori u najboljim prethodnicima
Tokom svog stvaralaštva uzore je nalazio isključivo u najboljim prethodnicima, najčešće svojim profesorima – Milanu Zlokoviću, Nikoli Dobroviću, Bogdanu Bogdanoviću, ali i Frenku Lojdu Rajtu, Josipu Plečniku i to nikada nije sakrivao, već se trudio da ih svojim delima, koji su ponekad bili svojevrsni omaži, dostigne i potajno nadmaši.
Jedna od osobina su mu bile teatralnost i nešto što bih ja nazvao “teatralno kritikovanje”. Teatralnost se ogledala u tome da je za svaki svoj nastup u javnosti (predavanje, otvaranje izložbe…) želeo da sve bude usklađeno do poslednjih detalja, sa sve osvetljenjem gde će on da se pojavi i priča. Tada su svi morali da se izmaknu pored ili da sednu u gledalište, a pozornica je onda bivala njegova. I zaista efekat njegovog nastupa je takođe bio neponovljiv.
Nikada nije sakrivao svoje uzore, već se trudio da ih svojim delima, koji su ponekad bili svojevrsni omaži, dostigne i potajno nadmaši.
Što se tiče “teatralnog kritikovanja”, to je bio njegov poseban način kako je on sebe predstavljao u ulozi strogog kritičara, kada bi navodio sve zamerke na račun organizacije, tehnike ili čega god što bi on primetio da nije dobro urađeno i usklađeno sa njegovim nastupom. I naravno, to se događalo i na dešavanjima koje sam i ja sam organizovao.
Jednom prilikom držao je pridiku gotovo pet minuta i delovalo je da je toliko ljut i nezadovoljan da će svakog trenutka da napusti predavanje. Neke mlađe kolege i studenti su se pomalo i uplašili, ali ja sam sedeo u prvom redu i sa blagim osmehom posmatrao celu predstavu i prihvatao kritike. Posle celog događaja, koji je bio jedan od prvih većih događaja u mojoj organizaciji, prišao mi je i mekim glasom mi se obratio: “Izvini molim te, nisam hteo onim nastupom da te uvredim ili uplašim. To je moj način kako da ti skrenem pažnju na neke propuste.”
Naravno, nimalo se nisam naljutio jer bolji pedagoški pristup još od polaganja vožnje nisam osetio. Jednostavno, to je bio način kako da se nekome kritika duboko ureže u misli, kako sledeći put ne bi pravio iste greške i kako bi se u svom radu sve više usavršavao.
Humor i neposrednost
Arhitekta Spasoje Krunić je bio poznat i po svojem humoru i neposrednosti. Voleo je da se šali sa svima, bez obzira na godine ili status. Posebno zanimljiva situacija odigrala se pre sedam godina, kada je učestvovao u jednoj od mojih izložbi. Bilo ga je malo teže ubediti da učestvuje, pa sam primenio jednu staru taktiku – rekao sam mu da je jedan ugledni kolega već pristao da učestvuje, a nakon toga pozvao tog profesora sa istom pričom, da je profesor Krunić već potvrdio svoje prisustvo.
Naravno, za ovu malu prevaru su saznali tek na dan otvaranja. Kada se otvaranje završilo, obojica su stali u jedan ćošak i pozvali me da dođem do njih. Profesor Krunić mi se obratio kroz smeh: “Nanu ti tvoju, pa ne mogu da verujem kako si nas obojicu navukao. Vidim, već si naučio da igraš na kartu naše sujete!” Njegov kolega profesor se takođe osmehivao. Nimalo se nisu naljutili. Naprotiv, bilo im je drago što se obojica učestvovali u jednom tako zanimljivom projektu.
Ti znaš da ja ne mogu da radim bilo šta i da mogu da biram sa kim ću da radim.
I pored ove strogosti, uvek je bio otvoren za saradnju sa svojim studentima, kasnije saradnicima. I u prezentacijama projekata, na kojima su učestvovale mlađe kolege, nikada nije izostavljao da naglasi na kojim segmentima projekta je koji saradnik bio uključen i koji doprinos je ostavio u promišljanju i razradi.
Sa investitorima je bio taktičan, ali je gledao da do poslednjih detalja odbrani svoj projekat, što su mnogi znali i nisu ga tako lako angažovali. Jednom mi je dao jednostavnu opasku na tu emu: “Ti znaš da ja ne mogu da radim bilo šta i da mogu da biram sa kim ću da radim.” Nije želeo pošto-poto da dobije posao, već da radi sa investitorima koji su mogli i hteli da ga razumeju.
Šta su mu zamerali
Mnogi su mu zamerali na njegovom političkom angažmanu i na javnoj opredeljenosti po pitanju simpatija prema Četničkom pokretu. Istina, profesor Krunić je bio iskreni rojalista, ali nikada nije dovodio u pitanje bilo koje svoje delo, bez obzira da li to bili spomenici podignuti u čast boraca Partizanskog ili Ravnogorskog pokreta. U tom slučaju, dostojanstvo žrtava poginulih u borbi za oslobođenje za njega nije imalo cenu niti je smelo da se zamagljuje politikom.
Muštikla i taksi
Profesor Krunić je imao i neke detalje po kojima je bi prepoznatljiv. Kako je bio strastveni pušač, nigde se nije kretao bez cigareta i svoje omiljene muštikle, a po gradu se kretao isključivo taksijem. Smatrao je da arhitekta ne bi trebalo da vozi automobil već da dovoljno zarađuje kako bi mogao da priušti sebi vožnju taksijem.
Kad ste već ovde…
