Kafanski urbanizam: Prošlost treba integrisati u budućnost, a ne obrnuto

Hoćemo li za koju deceniju braniti od rušenja zgrade u kojima su sadašnje omiljene gradske destinacije – razne Saša-barove, Cveća, Home i ostale Franševe ili je to samo sentiment rezervisan samo za ex-YU period?

Rušenje objekata između Trga Slavija i parka Manjež zbog planirane izgradnje stambeno-komercijalnog kompleksa Kraljevski krugovi, počelo je pre nedelju dana u Beogradu.

Naime, kompanija „Maison Royal“, čiji je suvlasnik naš fudbalski as Dejan Stanković, planira da na tom mestu izgradi zgrade sa 200 stambenih jedinica, restoranima, prodavnicama, kancelarijama.

Objekti koji se uklanjaju nalaze se u ulicama Kralja Milana i Svetozara Markovića, a u medijima su se pojavile spekulacije da će srušena biti i zgrada češkog arhitekte Stevana Tobolara, u kojoj je danas kafana „Manjež“.

Tim povodom, javnosti se preko platforme LinkedIn obratio arhitekta Vladimir Đorić, objavivši zanimljiv tekst pod nazivom „Kafanski urbanizam“ koji vam, uz redakcijsku opremu, prenosimo u celosti.

Pročitajte još na Gradnja.rs:

• Srušena pa podignuta nova: Ovako sada izgleda Centralna kula na Starom sajmištu (video)
• Amsterdam u Savamali: Dve kuće od ciglica inspirisane holandskom prestonicom

Prvi deo: Kafane

Odnos javnosti i urbanizma u Beogradu ima neke čudne puteve, čini se i obrasce na osnovu kojih se mogu predvideti reakcije. Jedna od meni omiljenih tema jeste odnos javnosti prema starim kafanama i zanatlijama u kontekstu tržišnih mehanizama koji sa sobom donosi real estate.

Arhitekte retko kad nađu put do mainstream medija, ali je zicer za naslovne strane ako se napiše da se neka kafana ruši zarad izgradnje nove, pogotovu moderne zgrade.

Poslednji u nizu primera je vest oko rušenja Kafane „Manjež“. Kafana se svakako neće rušiti, prvo zato što ne radi godinama, a drugo zato što zgrada u kojoj je postojala kafana nije predviđena za rušenje. Pre dve godine slična je tema bila oko navodnog rušenja kafane „Orašac“.

Utisak mi je da je sistem u kome smo živeli do pre 30-ak godina i dalje prisutan u diskursu javnosti i da se teško razaznaje šta je privatna, a šta kolektivna (društvena) svojina, koja je razlika između kulturnog dobra i omiljenog gradskog toponima.

Kafana se svakako neće rušiti, prvo zato što ne radi godinama, a drugo zato što zgrada u kojoj je postojala kafana nije predviđena za rušenje

Nemam nikakve dileme da su pomenute kafane uz „Kalenić“, „Šumatovac“, „Vltavu“ i mnoge druge deo kolektivnog identiteta i socijalne mape grada, ali se svaki put iznova začudim nad komentarima ozbiljnih ljudi koji smatraju da se zgrade ovih kafana ne smeju rušiti i da moraju da opstanu sve i da vlasnik nije za to zainteresovan.

Koliko mi je poznato samo je Kafana “?” evidentirana kao spomenik kulture i to ne zbog kafane, već zbog toga što se nalazi u jednoj od najstarijih kuća u Beogradu.

Pravo je pitanje da li ćemo za koju deceniju braniti od rušenja zgrade u kojima su sadašnje omiljene gradske destinacije – razne Saša-barove, Cveća, Home i ostale Franševe ili je to samo sentiment rezervisan samo za ex-YU period.

Nije nezamisliva ni okolnost da će baš u novoprojektovanoj zgradi – neki novi lokal postati mesto sa tajnim sastojkom koji će oblikovati generacije pred nama, mesto koje će postati novo gradsko čvorište i predmet nekakve buduće brige i odbrane.

Drugi deo: Spomenici

Mnogo ozbiljniji aspekt ovog i sličnih slučajeva predstavljaju sistemski nerešene procedure odgovornosti vezane za uključivanje određenog objekta u sisteme zaštite kulturnih dobara.

Sa jedne strane, prost uvid u sajt gradskog zavoda daje vrlo transparentan prikaz svih objekata koji su pod zaštitom.

Takođe, na istoj adresi može se videti i spisak “dobara koja uživaju status prethodne zaštite” kao i ona koja su u “postupku utvrđivanja za kulturna dobra”.

Nema objekta – nema ni zaštite

Sa druge strane, moram da priznam da kao arhitekta sa skoro 20 godina iskustva u praksi, definiciju “dobro pod prethodnom zaštitom” –  razumem samo kao status “može da bude, ali ne mora da znači”, tj. kada mu taj status istekne možda će se ponovo vratiti, ali možda i neće.

Ovako definisana kategorija i predugački period za izjašnjavanje nadležnih zavoda dovodi do velikih tenzija na tržištu i u javnosti, pa i bizarnih pojava gde investitori u određenim delovima grada po hitnom postupku ruše sopstvene objekte bojeći se da bi preko noći mogla da im se zalepi etiketa “dobra pod prethodnom zaštitom”, vodeći se principom nema objekta – nema ni zaštite, samim tim ni nepredviđenih okolnosti za investiranje.

Sistemska neintegrisanost zavoda za zaštitu spomenika u proces donošenja planskih dokumenata je već ostavila brojne posledice, krajnje je vreme da postane zakonska obaveza da makar jedan član Komisija za planove bude delegiran iz nadležne ustanove za zaštitu, time će se odgovornost personalizovati, a sami zavodi uključiti  u neposredni proces planiranja i uređenja grada.

Krajnje je vreme da postane zakonska obaveza da makar jedan član Komisija za planove bude delegiran iz nadležne ustanove za zaštitu.

Na ovo  pocrtavanje procedure u koju treba da budu uključeni eksperti iz oblasti zaštite spomeničkog nasleđa, želim da dodam da se lično ne bih usudio da a priori tvrdim da svaki objekat koji ima ambijentalnu vrednost mora biti u režimu zaštite.

Trenutno samo na teritoriji Starog grada postoji 138 nepokretnih kulturnih dobara i još 5 u postupku utvrđivanja. U tom smislu na složeno stručno pitanje da li su srušeni objekti na lokaciji Slavija trebali i dalje biti pod zaštitom ili ne (s obzirom da im je pomenuti status istekao), izgleda da je pitanje na koje, nažalost, nećemo dobiti odgovor.

Iznad svega smatram važnim i za struku i za javnost da ne izgubi iz vida činjenicu da se budućnost gradi na temeljima prošlosti, tj. prošlost treba integrisati u budućnost, a ne obrnuto.

Treći deo: Konkurs

U konkretnom slučaju, raspisivanje anketnog konkursa (nije obavezujući za realizaciju), i čiji su rezultati i ponuđena rešenja od strane struke trebala bila predložak za izradu Plana detaljne regulacije jeste za pohvalu.

Ipak, ono što vidim kao problem je svrsishodnost i upotrebljivost takvog konkursa budući da u samom Planskom dokumentu anketni konkurs nije ni spomenut.

Konkursi i postkonkursne procedure su neverending story naše prakse i tu su neophodne ozbiljne promene.

Konkursi i postkonkursne procedure su neverending story naše prakse i tu su neophodne ozbiljne promene (u smislu čemu služe, kako se odnosimo prema rezultatima, kada bi morali biti obavezni i sl.).

Mnogo toga je već mapirano Nacionalnom arhitektonskom strategijom, uključujući i akcione mere za obezbeđivanje proceduralnih pretpostavki reformi u ovom polju, na arhitektonskoj zajednici je da bude dovoljno mudra da pridobije stejkholdere i da te pretpostavke sprovede u delo.

Četvrti deo: Investitor

Jedna od tema za koju nam je kao društvu neophodno sazrevanje jeste odvajanje procesa investiranja od toga ko je investitor. U zavisnosti od političke, ideološke čak i estetske pozadine, tačnije naše interpretacije te pozadine,  podsvesno i po inerciji  meri se legalnost i podobnost određenog projekta.

Javnost, nažalost, nema uvid koji mi kao struka imamo, a to je da bi objekat u smislu volumena, namene i veličine, manje-više isto izgledao ko god da je investirao. Smisao posla investitora je da od uloženog kapitala ostvari maksimalni mogući profit u okvirima koje mu plan i zakon omogući u Srbiji ili bilo gde drugde, i svoje ambicije će maksimizirati bez obzira odakle dolaze, čime se bave ili šta su po ideologiji, nacionalnosti i boji kože.

Neznatan procenat kvalitetnih kupaca

Investitori grade ono što mogu da prodaju, a nažalost svest o kulturi življenja, korišćenja javnih prostora, pa sve do kvaliteta provetrenosti, osunčanosti, važnosti zelenih površina i kiseonika, ovde nije na značajnom nivou. Niti su korisnici edukovani svojim pređašnjim iskustvima, niti u javnosti postoji edukacija o prostoru i arhitekturi, usudio bih se da kažem da je zato neznatan procenat kvalitetnih kupaca.

Međutim, kupci se menjaju, svuda pa i ovde, jedino što je potrebno strpljenje, to je dugoročan proces koji se meri decenijama i novim generacijama korisnika.  Kada budemo imali edukovanije i zahtevnije kupce i sređenije tržište, onda možemo očekivati da će se investitori voditi drugačijim zahtevima.

Kada budemo imali edukovanije i zahtevnije kupce i sređenije tržište, onda možemo očekivati da će se investitori voditi drugačijim zahtevima.

Do tada veština i profesionalnost arhitekata koji daju rešenja u zadatim tržišnim okvirima je skoro jedini element u konstituisanju kvalitetnog prostora, te otud i težnja arhitektonske zajednice da se arhitektura prepozna kao profesija od posebnog interesa za naše društvo.

Ovo poslednje apostrofiram zato što zvuči pomalo neverovatno ali parametre kvaliteta arhitektonskih rešenja u najvećem broju slučajeva zapravo niko u sistemu ne proverava, naprosto zato što u algoritmu koji prati proces planiranja sve do građevinske dozvole takva instanca nije predviđena, a to je tema koja zaslužuje poseban tekst.

Peti deo: Arhitektura

Iz ovog interesantnog slučaja možda je najpozitivnija okolnost koja se tiče same arhitekture. Radi se o jednom odlično prostudiranom savremenom arhitektonskom rešenju sa elementima parametarskog dizajna u krajnjem izrazu, rešenju koje je, po mom mišljenju, na adekvatan način odgovorilo važnosti i značaju ove lokacije.

U pitanju je delo Remorker architects, nagrađivane beogradske firme koja je već poznata po svojim projektima rekonstrukcija poslovnih objekata (Beograđanka, BIGZ, Resavska, Bulevar, Makedonska…).

Izabrano rešenje je za širu javnost nesumnjivo diskutabilnije od stiroporskih parižanki kojima je naše tržište sklono.

Imajući u vidu dosadašnji portfolio investitora velika je stvar i za pohvalu što se odlučio za jedno beskompromisno moderno rešenje koje je za širu javnost nesumnjivo diskutabilnije od stiroporskih parižanki kojima je naše tržište sklono – i koje nam se opušteno moglo “desiti”. Eto je baš jedna u istom bloku, tik uz srušene objekte, ne sećam se da je njena pojava nekome zasmetala.

Do neke nove kafane, i uz nadu da ćemo do tada makar jednu sistemsku grešku otkloniti – živeli.