SIV: Mesto gde su se sreli Nikezić i Milunović
„Kolege, da li ste čuli za profesora Vasilija Milunovića? On je sin našeg slavnog slikara Mila Milunovića, pred čijim delom upravo stojimo.“ – razjašnjava istoričar umetnosti Marko Stojanović budućoj generaciji arhitekata.
Nakon stručno-kritičkih tekstova, koji umeju ponekad i da zamore čitaoce, red je da se isti malo zabave, ali i saznaju neke istorijske podatke koji nisu baš poznati široj javnosti. Tekst koji je u prilogu ima pomalo izmišljene elemente, to jest, elemente pretpostavke, ali sve to je u cilju zabave čitaoca.
Ako mislite da su ove dve arhitektonske dinastije prve kontakte uspostavile na fakultetu, možete se prevariti…
Arhitektonski faklutet u Beogradu je u proteklih nekoliko godina u penziju ispratio dva velikana katedri za projektovanje i urbanizam – profesore Vasilija Milunovića i Zorana Nikezića. Približno istih godina, susretali su se ne samo kao profesori već i na zajedničkim poslovima, konkursima, projektima, ali pretpostavljamo i na studijama. Imali su svoje ekipe s kojima su sarađivali, ali i drugačije pristupe arhitekturi i urbanizmu. Obojica su dobili talentovane i vredne naslednice. Profesor Nikezić ćerku Anu Nikezić, koja s uspehom radi na katedri za projektovanje Arhitektonskog fakulteta u Beogradu, a profesor Milunović ćerku Milicu Milunović koja je postala pejzažni arhitekta. Ali ako mislite da su ove dve dinastije prve kontakte uspostavile na fakultetu, možete se prevariti…
Sve se dogodilo pre dve godine, kada sam s kolegom arhitektom i scenografom Nebojšom Anteševićem vodio studente arhitekture i istorije umetnosti na stručnu praksu po Novom Beogradu. Jedna od destinacija koju smo morali nakon prakse da posetimo bila je zgrada Palate Srbije, to jest, nekadašnje Savezno izvršno veće (SIV). Prava poslastica ne samo za osobe vezane za arhitektonsku struku već i za osobu bilo kojih drugih interesovanja.
Zaviriti u srce SFR Jugoslavije, paradigmu davno nestalog sistema, partijske moći i arhitektonskog simbola države u kojoj se, kako većina i danas kaže – bolje i lepše živelo. Šetali smo hodnicima i salonima republika, razgledali nameštaj, tepihe, slike i skulpture najpoznatijih industrijskih giganata, kao i umetnika širom SFRJ. Najednom, dođosmo do jednog dela slikara Mila Milunovića. Kako sada „deci“ sa arhitekture, koji nisu imali prilike da se susretnu s njegovim delima (Muzej savremene umetnosti zatvoren) približiti život i delo ovog slavnog slikara? I dosetih se!
„Kolege, da li ste čuli za profesora Vasilija Milunovića, koji je do skoro predavao na vašem fakultetu?“, upitao sam studente.
„Naravno, nije nam predavao, ali smo ga viđali na fakultetu“, odgovoriše neke devojke.
„E pa vidite, on je sin našeg slavnog slikara Mila Milunovića, pred čijim delom upravo stojimo.“
Bili su oduševljeni. Nije mi bilo dovoljno, pa sam počeo da razvijam dalje priču.
„Inače, kao što znate, kada je SIV završen, enterijer je opremljen najznačajnijim delima umetničkih velikana bivše Jugoslavije. Tako su političari, kako domaći tako i strani, u pauzama od sastanaka, sednica i drugih obaveza, mogli da razgledaju ove bisere umetnosti. Među osobama koje su mogle razgledati ova dela mogao se naći i Marko Nikezić.“
Pogledaše me, ali nije im bilo jasno o kojoj osobi je reč. Nastavio sam: „Marko Nikezić je najpre bio uspešan diplomata, a zatim predsednik CK SK Srbije, a vama možda poznatija uloga, da je otac profesora Zorana Nikezića, koji je takođe do skoro predavao na fakultetu, na katedri za urbanizam.“
„Jaooo, pa sećamo ga se! I njega smo viđali na fakultetu!“, uglas su ponovili studenti. „Da li je moguće da je Marko Nikezić zaista stojao ispred slike Mila Milunovića? Da li su se poznavali, to jest, da li su znali da su im sinovi na istom fakultetu?“, upita me jedna studentkinja.
„Pa, može biti, nikada se ne zna…“, odgovorih neodređeno. Možda sam ih zainteresovao da malo pretraže internet u potrazi za ovim podacima. Inače, ni sam nikada nisam upitao profesore da li su im se očevi poznavali.
Tu je i još jedna kombinacija slikara i arhitekte, profesorka Eva Vaništa Lazarević koja je ćerka poznatog zagrebačkog umetnika Josipa Vanište.
Gore spomenute arhitektonske dinastije nisu retke na našim prostirma. Kroz istoriju ostali su upamćeni arhitekte otac i sin Nikola i Bogdan Nestorović, a slavna porodica Leko, pored dvojice Dimitrija, jednog s kraja 19, a drugog iz prve polovine 20. veka i sada ima naslednika koji je po struci takođe arhitekta. Naravno, ne smemo zaboraviti braću Krstić. Na arhitektonskom fakultetu u Beogradu poznati su profesori otac i sin Milan i Vladimir Lojanica, kao i profesori otac i ćerka Predrag Cagić i Vesna Cagić Milošević, a tu je i još jedna kombinacija slikara i arhitekte, profesorka Eva Vaništa Lazarević koja je ćerka poznatog zagrebačkog umetnika Josipa Vanište. Porodice Rogan, Bobić i Slavica su takođe poznate po arhitekturi, da li na osnovu veze roditelja i dece ili kao rođena braća. U Novom Sadu je poznata porodica Reba, dok su u Nišu poznate porodica Medvedev, kao i tri generacije arhitekata porodice Buđevac.
