Ser Žile na Zemunskom keju

Spomenik Janošu Hunjadiju, podignut nedavno u Zemunu, deluje više karikaturalno nego monumentalno…

Janoš Hunjadi, među Srbima prozvan imenom Sibinjanin Janko, svojim slavnim podvigom ispisao je stranice istorije Beograda, odbranivši ga u 15. veku od Osmanskih zavojevača. Samo tri godine nakon osvajanja Konstantinopolja (1453), poslednjeg uporišta nekada moćne Vizantije, Mehmed II Osvajač usmerio je svoje osvajačke interese prema Beogradu.

U njegovu odbranu stao je najpre franjevački kaluđer, propovednik, teolog i inkvizitor Jovan Kapistran, koji je svojim propovedima okupio veliki broj vernika i vojnika, koji su po svaku cenu (neki i nenaoružani) došli da brane Beograd. Kako je osmanska vojska, predvođena Mehmedom II bila znatno brojnija, bilo je očekivano da tvrđava vrlo brzo padne. Međutim, kada je sve delovalo izgubljeno, u pomoć braniteljima dolazi ugarski plemić Janoš Hunjadi i smislenom taktikom, ali i borbenom veštinom, odbija napadače. Ovim stiče slavu ne samo žitelja i branilaca Beograda, već i velikog dela hrišćanske Evrope, koja je u ovom trijumfu videla tračak nade od daljeg osmanskog nadiranja. Nažalost, Hunjadi ne stiže ni dostojno da uživa u plodovima pobede jer nakon samo nekoliko nedelja umire u obližnjem Zemunu, gde je prebačen nakon što je oboleo od kuge.

Janoš Hunjadi, među Srbima prozvan imenom Sibinjanin Janko, svojim slavnim podvigom ispisao je stranice istorije Beograda, odbranivši ga u 15. veku od Osmanskih zavojevača.

Iza njega ostaje dvojako nasleđe; na prvom mestu njegov mlađi sin Matija Korvin preuzima kraljevski tron i postaje jedan od najznačajnijih ugarskih vladara; sa druge strane, lik i delo Janoša (Janka) Hunjadija, ugarskog plemića, vlaškog i srpskog porekla, postaje sastavni deo romantične predstave o viteškom junaku, koji je svojim herojstvom stao u odbranu hrišćanskih ideala. U čast njegovog dela, širom Mađarske i regiona podignuti su monumentalni spomenici sa njegovim likom, a jedan od njih dobio je i Beograd, odnosno, Zemun. Međutim, kada se pogleda ovaj spomenik, posmatrač nekako u njemu ne može da vidi lik i delo slavnog Hunjadija.

Spomenik na Zemunskom keju

Na otkrivanju spomenika na Zemunskom keju održana je svečanost, na kojoj su govorili mađarski i srpski predsednik, gde su razmenjene pohvalne reči u ime herojskog podviga Janoša Hunjadija, ali i ponešto rečeno o samom spomeniku. Kako je statua postavljena u stilizovanu kulu sa krstom i zvonom, mađarski predsednik je naveo da je krst simbol (hrišćanske) žrtve koja je u bici za Beograd podneta za odbranu cele Evrope, a da je zvono poruka o udruživanju i pobedi koja je izvojevana pod Hunjadijem.

Verovatno se time mislilo i na naredbu pape Kalista III da crkvena zvona svakoga dana u podne zvone i pozivaju vernike na molitvu za pobedu hrišćana u borbama koje su se tih dana vodile za Beograd. Kako ova naredba nikada nije povučena, zvona na hrišćanskim crkvama i dalje zvone u podne u čast ove pobede. U ovom osvrtu na skulpturu, mađarski predsednik se nije dao nikakvu informaciju o autoru ovog dela, niti se upuštao u opis, verovatno i sam zbunjen odabirom forme koja reprezentuje istorijskog junaka.

Kako je ovo poklon države Mađarske državi Srbiji, mi „poklonu u zube ne smemo gledati“, niti ga odbijati, ali se postavlja pitanje zbog čega su odgovorne institucije i lica u Mađarskoj odabrale baš ovog autora i njegovo delo, kada i laik može da uvidi da ono ne poseduje reprezentativnost jedne istorijske ličnosti.

https://www.facebook.com/photo.php?fbid=2335913453165436&set=pcb.2335913529832095&type=3&theater

Primeri kod komšija

Kada se pogledaju druge statue Janoš Hunjadija, koje su nastajale od 19. veka nadalje, primećuje se jasna realistična, a u nekima i pomalo romantična forma mađarskog plemića, nastala po uzoru na likove srednjovekovnih vitezova, koji su tih decenija dobijali slične slobodnostojeće ili konjaničke skulpture.

Kako ne postoji fotografija ili neki precizan detaljni portret/opis ovog istorijskog junaka, možemo samo pretpostaviti kako je on izgledao, koliko je bio visok, kakve su mu bile crte lica, a jedino što je sigurno jeste da je imao karakteristične poduže brkove, što se vidi na srednjovekovnim gravurama i svim drugim reljefima i skulpturama koje su nastale kasnije.

Da li je moguće da je epoha iole realističnih skulptura prevaziđena (bar u Mađarskoj) i da je na scenu stupila moda veoma liberalnih sloboda u modeliranju i predstavljanju likova, pa smo zbog nje i mi dobili ovakav poklon?

Diznijev junak

Pravi odgovor na ovo pitanje teško da ćemo u skorije vreme dobiti, a dok ga čekamo, osvrnimo se na neka poređenja i asocijacije koje je ovaj spomenik isprva probudio u našim građanima. Za početak, skoro svi koji su videli ovaj spomenik (uživo ili na fotografijama) zaključili su da je on više karikaturalan nego monumentalan i da kao takav nije dostojan jednog Janoša Hunjadija. Mnogi su u njemu videli lik Asteriksa, verovatno po obliku lica i brčićima, a drugi lik Don Kihota, mršavog, ostarelog i blago pogubljenog lika koji je osmislio španski pisac Servantes i koji je kao takav ekranizovan u mnogim filmovima i crtaćima. Treći su pak u spomeniku prepoznali još jedan crtani lik, ovaj put Ser Žileta iz poznatog diznijevog crtaća, koji je kod nas preveden pod naslovom Snebivljiva aždaja.

Kako god da ga doživljavate, asocijacija je mnogo, a ni jedna vas ne navodi na lik i delo Janoša Hunjadija, što je zaista veliki promašaj za naše mađarske komšije, koje su odgovorne za odabir same skulpture.

Kad ste već ovde…

• 10 činjenica o najvišem spomeniku na svetu