Senzorni urbanizam: Zaboravili smo da pomirišemo, čujemo i dodirnemo naše gradove
Evo kako individualne povratne informacija o zvukovima, mirisima i teksturama mogu biti od velike koristi prilikom urbanističkog planiranja.
Senzorni urbanizam je oblik istraživanja o tome kako nevizuelne informacije definišu karakter grada i utiču na njegovu životnost.
U ovom smislu koriste se različite metode, poput zvučnih traka, mapa mirisa, kao i upotreba prenosivih uređaja i virtuelne stvarnosti, kako bi istraživači u ovoj oblasti uveli i druga čula u urbane centre.
Prema Dejvidu Hovesu, istraživaču senzornog urbanizma i autoru Manifesta senzornih studija, ljudi su navikli da samo posmatraju gradove i zaboravljaju da ih pomirišu, čuju i dodirnu.
Pročitajte još na Gradnja.rs:
- Koliko građani zaista učestvuju u oblikovanju grada? O planskoj praksi sa urbanističkim organizacijama
- Evo šta moramo preduzeti kako bismo ohladili naše pregrejane gradove
Ljudi su navikli da samo posmatraju gradove i zaboravljaju da ih pomirišu, čuju i dodirnu.
Hoves primenjuje etnografski pristup, koristeći posmatranje i intervjue kako bi razvio skup najboljih praksi za dobar senzorni dizajn u javnim prostorima.
Drugi istraživači pak prihvataju i visoku tehnologiju, koristeći prenosive uređaje za praćenje biometrijskih podataka, poput opsega otkucaja srca, kao merilo emotivnog odgovora na različita senzorna iskustva.
Tako projekat GoGreenRoutes, koji je finansiran od strane EU, prati ovaj pristup jer proučava kako priroda može biti integrisana u urbane prostore u cilju poboljšanja zdravlja ljudi i obnavljanja životne sredine.
Iskustva širom sveta
Ouz Ener, akademik i muzičar iz Turske koji je takođe i istraživač senzornog urbanizma, proveo je godine u organizovanju zvučnih šetnji u Istanbulu u kojima učesnici sa povezom preko očiju opisuju ono što čuju na različitim mestima.
Njegovim istraživanjem identifikovane su lokacije na kojima bi vegetacija mogla biti zasađena kako bi se prigušila saobraćajna buka, ili pak one na kojima bi mogao biti postavljen određeni element koji bi pojačao nežne zvukove mora.
Ova vrsta individualnih povratnih informacija o senzornom okruženju već se koristi u Berlinu, gde su mirna područja koja su građani identifikovali pomoću besplatne mobilne aplikacije uključena u najnoviji gradski akcioni plan vezan za buku. Tako je prema zakonu EU grad sada obavezan da zaštiti ove prostore od povećane buke.
Neprivilegovane urbane zajednice često trpe najveći teret zagađenja bukom i neprijatnim mirisima sa auto-puteva i iz fabrika.
Na Univerzitetu Deakin, progresivnoj javnoj obrazovnoj ustanovi u Džilongu u Australiji, profesor arhitekture Bo Beza traga za potpunim uranjanjem u čula grada.
Njegov tim dodaje zvukove, a eventualno i mirise i teksture, u okruženja virtuelne stvarnosti koje zatim gradski zvaničnici mogu da koriste za predstavljanje projekata planiranja.
On je za ArchDaily objasnio da je mnogim ljudima teško da zamisle prikaze ulica, parka i trga na papiru, te bi mogućnost da „hodate i čujete“ povećala razumevanje.
Kvart koji miriše na kapućino
Pitanje pravičnosti i inkluzije takođe može da bude korisno kada se određuje koja čulna iskustva se uzimaju u obzir pri planiranju.
Naime, neprivilegovane urbane zajednice često trpe najveći teret zagađenja bukom i neprijatnim mirisima sa auto-puteva i iz fabrika, ali su isto tako često i meta pritužbi za povećanu buku kada se neka njihova susedstva džentrifikuju.
„Čulne percepcije nisu neutralne ili jednostavno biološke, bilo da nađemo nešto prijatno ili ne, ono je ipak kulturno ili društveno oblikovano.“, kaže Monika Monserat Degen, sociološkinja sa Univerziteta Brunel u Londonu.
Ona navodi primer jedne londonske četvrti u kojoj su jeftine restorane koji su služili kao mesto okupljanja lokalne omladine zamenili moderni kafići, te umesto da okolinom dominira miris pržene piletine, koji su noviji stanari smatrali ne baš prijatnim vidom dobrodošlice, sada ceo kvart miriše na kapućino.
