Saša Begović: Arhitektura je razmera jedan na jedan
Za portal Gradnja.rs govori jedan od osnivača uglednog i mnogostruko nagrađivanog arhitektonskog biroa 3LHD.
Balkansko arhitektonsko bijenale održaće se od 8. do 12. decembra, u prostoru Bioskopa “Balkan” u Beogradu. Zemlja domaćin je Hrvatska, dok je selektorsko mesto pripalo našem ovonedeljnom sagovorniku:
„Pozvali su me iz organizacije da ove godine budem selektor hrvatske selekcije. Hrvatska je zemlja domaćin Bijenala, kao što je prošli put bila Crna Gora. Mislim da je to dobro za sve, da jedni od drugih vidimo šta se radi. Kad sam bio prošli put video sam nekoliko dobrih mladih biroa iz Srbije, Slovenije, Bosne, Crne Gore… “
Tri levoruka i hard-disk
Biro 3LHD potpisuje neke od ikoničnih projekata savremene hrvatske arhitekture ‒ Centar Zamet u Rijeci, preuređenje splitske Rive, dizajn hotel Lone u Rovinju, Grand park hotel u Rovinju…
„Osnovali smo ga nas četvoro” kaže Saša Begović – „Tatjana Grozdanić, Marko Dabrović, Silvije Novak i ja. Baš smo bili pobedili na jednom malom konkursu za hotel. Nas trojica smo bili apsolventi, tik pred diplomom, a Tatjana je jedina bila diplomirala. I da ne bi zvučalo kao advokatska kancelarija u ime smo stavili naše karakteristike ‒ tri levoruka i hard-disk. Marko, osim što je dešnjak, bio je jedini kompjuterski pismen. To ime, 3LHD, zadržalo se do sada, iako je na početku bilo vrlo čudno za izgovaranje. Već 26 godina radimo na ovom našem geografskom prostoru, što nam je omogućilo da napravimo neke stvari koje verovatno ne bismo mogli negde napolju. Jako puno realizacija imamo, mi smo arhitekti opšte prakse. Sve smo prošli od stambenih do javnih zgrada i prostora. Poslednjih petnaestak godina smo u hotelskoj arhitekturi, što nam je na neki način omogućilo i širinu.“
Već 26 godina radimo na ovom našem geografskom prostoru, što nam je omogućilo da napravimo neke stvari koje verovatno ne bismo mogli negde napolju.
Vaš biro je odnedavno u rekonstruisanom prostoru nekadašnjeg bioskopa. Tom rekonstrukcijom ste pokazali kako razumete arhitekturu relativno bliske prošlosti i demonstrirali kako se taj prostor može ponovo koristiti za sasvim drugu namenu.
Ponovna upotreba starih prostora je aktuelna u svetu već više od dvadeset godina. Dugo smo bili u jednoj staroj fabrici, u zajedničkom studijskom prostoru, jer od početka gajimo integrativni pristup poslu, važna nam je saradnja i timski rad. Pre četiri godine tražili smo novi prostor, širili smo se. I, moraš uvek imati malo sreće… slučajno smo naišli na to staro kino, taj stari bioskop u centru grada. Kao i svi srednjoevropski gradovi, Zagreb je imao tridesetak malih kina u dvorištima gradskih blokova… I naravno, dolaskom Sinepleksa počeli su da se zatvaraju. A pre desetak godina dva kina smo već preuredili Kino Lika u plesni centar i kino Apolo u mali teatar.
Preko prijatelja smo saznali da se prodaje kino Partizan, pre se zvao Urania. Zgrada je u bloku, na Kvaternikovom trgu, to je drugi najveći trg u gradu. Ušli smo u zgradu sa malo skepse. Nismo bili sigurni hoćemo li moći tu nešto da napravimo. Kuća je iz 1939. A to je bila jako zanimljiva godina, počeci betona. Prvo smo doveli statičara i građevinca. Bili smo oduševljeni kad smo skinuli sve plafone.
Arhitekti znaju biti dosadni i usmereni samo na jedno, a nama su kreativnost i saradnja jako bitni, kao i druženje.
Bioskopi uvek imaju akustičke elemente za zaštitu. Sve je bilo suvo kao barut, a taj divni sitnorebrasti svod iz tog doba… Naš statičar je rekao: Ovo je fenomenalno! Ovo vam je istorija! I što je najzanimljivije, naši dragi konzervatori koji vrlo često štite neke stvari, za ovu su nam rekli da što se njih tiče možemo i rušiti. Rekli smo im: ma ne, to je suviše vredno. To je bilo veliko kino od 840 mesta. Balkon smo produžili i pretvorili u naš studio, a u prizemlju su ostali prateći prostori. Na krovu imamo malu terasu.
Međutim, bilo je ipak previše kvadrata za nas. Nama je bio dovoljan zadnji volumen sa dvoranom i odmah smo videli foaje kao javni prostor. Već se dosta dugo bavimo saradnjom sa raznim kreativcima. Dvoranu smo prozvali Urania prostor kreacije i otvorena je za sve kreativne ljude. Arhitekti znaju biti dosadni i usmereni samo na jedno, a nama su kreativnost i saradnja jako bitni, kao i druženje. Osnovali smo udruženje Urania koje vode dve devojke, istoričarke umetnosti. Čak i u pandemiji imali smo onlajn predavanja, koncerte…
Prostor je delimično komercijalan, može se ponekad iznajmiti za prijeme, kongrese, predavanja… Zagreb film festival je bio tu, kao i nezavisni teatri, izložbe… Taj prostor živi i nekako je baš refleksija našeg rada. Onda smo našli prijatelja koji ima malu franšizu kafea i njemu je jako odgovaralo da uđe u istočni deo grada. Naš jedini uslov bio je, da pošto svih ovih godina ručamo zajedno, to je kao neki ritual, tražili smo da nam samo osigura ručak za ljude za svaki dan.
Nisam od onih koji smatraju da ova nova generacija ništa ne razume.
Predajete na fakultetu. Živimo u vremenu kad arhitekti od vrlo važnih aktera društvene i kulturne scene postaju investitorski kompjuterski crtači. Može li se danas govoriti studentima o etici, ili o poštovanju prostora i prirode?
Radim kao arhitekt, ali sam i učitelj. Nisam od onih koji smatraju da ova nova generacija ništa ne razume. Kad upoređujem naše studiranje sredinom osamdesetih… bilo je to jedno vreme… i sigurno je danas drugačije. Kad smo počeli, crtali smo rapidografima, a onda se prešlo na kompjutere… prve smo projekte napravili na kompjuteru…
Iz analognog se prešlo u digitalno…
Da. I moralo se. Recimo, 3LHD je to iskoristio jako dobro. Naši profesori su tada bili spori, analogni, iako je puno njih prešlo na kompjutere. Kod nas je neprestana edukacija. Ured nam je organizovan u timove. Vertikalna hijerarhija je u odlučivanju, a kreativna hijerarhija je horizontalna. Svako ko je za stolom ima šta da kaže i od njega se očekuje da kaže šta misli.
Odnos obrazovanja i prakse je recipročan. Stalno se uči. Počeo sam da predajem, 2001, u Gracu. Pet godina sam bio predavač, asistent. To mi je bilo prvo iskustvo sa predajom znanja. Meni je to jako bitno, radim to jer to volim. To je niša u struci koja ima svoja pravila. Uvek sam nastojao da kreiram studijski rad na fakultetu. A kada ste u toj situaciji svaki dan morate prihvatiti, što je nekim kolegama problem, novu generaciju. Moraš znati da i društvene mreže nisu zlo i da imaju svojih kvaliteta. Mladi drugačije razmišljaju, strašno su opterećeni, njima je puno teže nego nama. Kad otvoriš Instagram vidiš da oni ne znaju da selektuju. A uloga pedagoga je upravo u tome. Ilijas Zengelis, jedan od meni najzanimljivijih pedagoga rekao je: „Želim da te naučim da misliš svojom glavom, a ne mojom.” Mnogi profesori previše nameću ono svoje. Uvek se kaže da će oni najbolji isplivati ovako ili onako, kakva god bila škola.
Akademski rad je prilika za istraživanje naprednog arhitektonskog dizajna, za uvođenje novih znanja stečenih iz arhitektonske prakse i istraživanja obrazovnog programa. Važan je i za preispitivanje netipičnih tema i ohrabrivanje eksperimentalnog pristupa. Manji pragmatični zahtevi podstiču dubinsko istraživanje. Tako prikupljena znanja pozitivno utiču na praksu, a to važi i za iskustva u specifičnim metodologijama rada, poput radionica koje stimulišu kolektivnu kreativnost, a usmerene su na brzo pronalaženje konceptualnih odgovora.
Nije kriva samo škola nego to naše sporo prilagođavanje novim uslovima poslovanja.
Treba da postoji standard.
E, to je moja velika tema za edukaciju. Posle Graca predavao sam u Ljubljani i deset godina u Splitu. Kornel mi je dosta otvorio oči kad sam bio u Americi. To je top škola, nije samo u top ten, ona je broj jedan u Americi. Njihov princip rada je izvanredan. Prima se 60 studenata na godinu i tako već 50 ili 60 godina. Koliko god imao para… prilaže se portfolio i radi se intervju. Standard je visok, predavači kvalitetni, ali i visoki kriterijumi izbora kandidata su jako bitni. Mislim da moramo, kao što to radi većina španskih škola, da školujemo dobre inžinjere. To je kod nas malo zapelo. Nije kriva samo škola nego to naše sporo prilagođavanje novim uslovima poslovanja. Arhitekti su po tom pitanju spori za razliku od dizajnera, sporiji od svih drugih struka, čak i od umetnika. Svi reaguju puno brže i bolje od nas. Mi nismo dovoljno brzi.
Mislim da bi se samo školovanje moralo malo prilagoditi. Arhitekti su specifična struka. Nakon završetka fakulteta, potrebno je još dosta godina prakse da bi se naučio zanat.
Nismo ni mi znali.
Znam. Zato se moramo prilagoditi. Uvek treba tražiti nove metode, razvijati procese. Studentima se tako šalje poruka da treba da se razvijaju i rastu, da savladaju sva potrebna znanja i veštine, da budu posvećeni svojoj profesiji i imaju želju za neprestanim napredovanjem.
Kako god da student napravi rad, ja to moram shvatiti.
Zagrebačka škola arhitekture negovala je umetnost pregovaranja i filozofiju arhitekture. Da li je još tako?
Na uvodnim predavanjima obično završavam tekstom koji se zove Arhitekti su pripovedači. Objašnjavam da mi ne gradimo, da su sredstva sa kojima radimo crtež, 3D kompjuterska simulacija, maketa… a da gradi neko drugi. Moramo ispričati priču na razne načine, kako tehnički deo, tako i ovaj drugi. Nije samo važno da prodamo priču investitoru, mada je to jako bitno, a to nas niko ne uči. Trudim se da studentima na predavanjima prenesem tu svest i na prezentacijama insistiram i na tome.
Kako god da student napravi rad, ja to moram shvatiti. I onda tražim da objasne investitoru, onom ko daje pare, a potom mora objasniti gradu – nekom iz gradske službe koji traži nešto drugo, i naravno, mora objasniti “kupcu” ako je reč o prodaji stana. Kupac mora znati šta to dobija, i da li dobija više. Mi smo pripovedači, storytellers. Filip Džonson, čuveni američki arhitekta, davno je rekao da moraš savladati svoj metje, svoje znanje, svoj art. Moraš to znati.
Radio sam sa studentima nekoliko semestara vežbe u razmeri jedan na jedan – pravili smo male paviljone. Prvog časa sam tražio da mi donesu sve drvene materijale koje imaju i poznaju. Pod tim mislim na furnir, šperploču… Na petoj godini pola njih nije imalo pojma šta treba da rade, a to je materijalizacija. Onda, moraš znati o svojoj istoriji, ne da je ne bi ponovio već suprotno – da bi je ponovio, ali na drugi način.
Ne može se izlagati arhitektura. Može se izlagati fotografija ili maketa te arhitekture, ali arhitekturu moraš doživeti.
Englezi imaju reč revisited, što se može prevesti i kao ponovno analiziranje ili promišljanje.
Rolan Bart je za to imao izraz – drugačije ponavljanje. Mislim da je to jako bitno. Ljudi često govore – joj kopija, to je kopija… ma čekaj šta znači kopija? Znači da moraš znati svoju istoriju i moraš znati svoju savremenost. Meni je možda najkritičnije što mladi ne prate druge struke. Pitam ih da li idu u teatar, čitaju li knjige. Je l’ te zanima dizajn, čega god, kola… bilo čega. Tu i tamo je, naravno, neko i zainteresovan.
Kad ih pitam šta im se sviđa od arhitekture mogu mi reći šta god… grčki hram ili Frenk Geri, svejedno mi je samo hoću da čujem. Kažu ‒ video sam na portalu. U redu, a zašto ti se to sviđa. U Splitu neki studenti nisu bili u katedrali, a Peristil su tri puta prošli. Nisu bili u Hektorovićevoj letnjoj kući u Starom Gradu na Hvaru. To mi je neverovatno. Da li te zanima arhitektura ili ne? Arhitektura je razmera 1:1. To se doživi. Ne može se izlagati arhitektura. Može se izlagati fotografija ili maketa te arhitekture, ali arhitekturu moraš doživeti. To se mora raditi. Toga je nekad bilo, svi ti izleti, stručna putovanja.
Često ste u Beogradu, da li samo zbog pripreme bijenala?
Ne. Radimo projekat, K distirkt – tri nova bloka na mestu bivše fabrike Beko.
To je bio konkurs?
To je narudžbina. Arhitekta Boris Podreka je napravio urbanistički plan, počeo je rad na projektu. Onda su nas investitori molili, već je projekat bio skoro gotov, molili su nas da pomognemo oko fasade i javnih prostora. Onda smo to proširili na veliko šetalište od Kalemegdana prema Sportskom centru 25. maj. Ono je skoro jednako dimenzijama splitske rive – dvestotinjak metara. Radimo za istog investitora u trećem, C bloku, poslovnu zgradu.
Viđaćemo se, znači, češće u Beogradu?
Da, bar do decembra, jednom mesečno.
Kad ste već ovde…
svaka mu je ka Njegoševa 👏👏