Četiri ikonične sajamske hale ne smeju se posmatrati kao odvojeni objekti, već sveobuhvatno kao jedinstven kompleks, koji je maestralno arhitektonsko-urbanistički oblikovan.
Na neproverenu vest da će kompleks Beogradskog sajma, u bližoj budućnosti, biti rušen u korist širenja Beograda na vodi, nismo odmah odreagovali. Pomislili smo da je i sada reč o tračevima, tj. neproverenim informacijama i da bi samo nepromišljene osobe mogle to da urade. Međutim, kako su još neki članovi stručne zajednice krenuli da reaguju, uvideli smo da bi ovaj put to možda mogla biti i tužna istina.
Iz tih razloga, bolje je blagovremeno i adekvatno reagovati, jer ako je sve istina, bar će problem na vreme biti uočen i moguće na pravi način rešen, a ako je sve samo neproverena isprazna priča, postojanje teksta samo će poslužiti kao blagovremeno upozorenje i smernica za neko potencijalno delovanje u budućim godinama.
Pročitajte još na Gradnja.rs:
- Počela rekonstrukcija centralne kule na Starom sajmištu u Beogradu
- Srušen simbol grada: Parno kupatilo u Aranđelovcu otišlo u istoriju
Poprilično moguće spekulacije
Kompleks Beograda na vodi (Belgrade Waterfront) je ozbiljan državni projekat, koji se po obimu građevinskih radova i planova, može porediti jedino sa izgradnjom Novog Beograda.
Doduše, društveno-političke okolnosti, ali i arhitektonsko-urbanistički kvalitet nisu na istom nivou, ali to nije ni važno u slučaju prostornih kapaciteta, koji bi u slučaju Beograda na vodi mogli da ugroze postojeće spomeničko nasleđe.
Naravno, reč je kompleksu Beogradskog sajma, koji postepeno dolazi u sferu interesovanja rukovodilaca daljeg razvoja i izgradnje Beograda na vodi, pa su spekulacije o njegovom rušenju (poučeni nekim ranijim iskustvima) poprilično moguće.
Zato je možda najbolje napraviti kraću rekapitulaciju prostorno-arhitektonskog značaja kompleksa Beogradskog sajma, koja bi nam ukazala na neke dalje predloge u cilju njegovog očuvanja.
Istorijat Beogradskog sajma
Nakon Drugog svetskog rata, tadašnji kompleks Beogradskog sajmišta, izgrađen 1936. godine, biva napušten zbog ratnih devastacija, ali i činjenice da su u njemu kao konc-logoru izvršena mnoga genocidna zverstva.
Grad Beograd nije želeo da obnavlja sajamske paviljone, delom zbog poštovanja ratnih žrtava, a delom što je već krajem 40-ih i početkom 50-ih krenulo da se priča o izgradnji novog, većeg i modernijeg sajamskog kompleksa, koji bi bio lociran u starom Beogradu, tik uz obalu Save.
Javni idejni arhitektonsko-urbanistički konkurs, raspisan je 1953. godine, na kojem prvo mesto odnosi projektantski tim na čelu sa arhitektama Vladetom Maksimovićem i Miloradom Pantovićem.
Već krajem 40-ih krenulo je da se priča o izgradnji novog, većeg i modernijeg sajamskog kompleksa, koji bi bio lociran u starom Beogradu.
Međutim, kada je odlučeno da se krene u razradu projekta i izvođenje, kao jedini autor pojavljuje se arhitekta Milorad Pantović, a njegov projekat biva dosta izmenjen u odnosu na konkursno idejno rešenje, koje je ponudio sa arhitektom Maksimovićem.
Ove izmene su bile i urbanističke i arhitektonske, a u oči najviše upada prisustvo centralne, kružne hale, koju Pantović nakon održanog konkursa i izloženih radova, prepisuje od svojih kolega arhitekata Zorana Petrovića, Stevana Bravačića i Milana Pališaškog, čije konkursno rešenje je jedino imalo kružnu halu prečnika preko 100 m.
Deceniju ispred Nervija
Nije tajna da su se mnoge jugoslovenske arhitekte tada ugledale na neke poznate evropske kolege, među kojima se po svojim sportskim i industrijskim halama izdvajao arhitekta Pjer Luiđi Nervi, ali se ispostavilo da je sajamsko rešenje kružne hale bilo čitavu deceniju ispred sličnih Nervijevih projekata. Bez obzira kome možemo pripisati idejno rešenje kružne hale, njena arhitektonska i građevinska razrada učinili su od nje vrhunsko svetsko delo inženjerstva.
Arhitektonska razrada nije predstavljala problem arhitekti Pantoviću, koji se na sličnim poslovima našao blizu dve decenije ranije, kada je kao mladi arhitekta radio u projektnom birou slavnog francuskog arhitekte Le Korbizjea.
U to vreme, Le Korbizje je radio na raznim arhitektonsko-urbanističkim projektima, koji su išli od futurističkih mega-gradova za tri miliona stanovnika do projekata jednoporodičnih kuća i vila, pa su njegovi učenici imali prilike da se susretnu i sa projektovanjem sportskih stadiona i industrijskih objekata. Pantović je svoja francuska iskustva maestralno zaokružio na projektu Beogradskog sajma, naročito na objektu hale 1.
Da bi konstrukcija bila statički dobro rešena, Žeželj upotrebljava i Y nosače duž celog prizemnog prstena hale.
Naravno, osoba bez koje ceo projekat ne bi bio izveden, bio je građevinac Branko Žeželj, čiji su konstruktivni sistemi od prednapregnutog armiranog betona odigrali ključnu ulogu u oblikovanju hale 1.
Njegovo građevinsko umeće najbolje se vidi na obliku i dimenzijama krovne polulopte hale 1, tj. debljini njenih prošupljenih kriškastih segmenata, koji su pri vrhu kupole debljine manje od 10 cm.
Da bi konstrukcija bila statički dobro rešena, Žeželj upotrebljava i Y nosače duž celog prizemnog prstena hale. Time je hala 1 postala pravo inženjersko čudo, koje su decenijama nakon izgradnje dolazili da vide mnoge kolege arhitekte i građevinci iz celog sveta.
Krovne konstrukcije zakrivljenih površina
Projektom izgradnje Beogradskog sajma rukovodila je veoma sposobna arhitektkinja Olga Divac, koja je svom kolegi Pantoviću dala odrešene ruke u arhitektonsko-urbanističkom oblikovanju sajamskog kompleksa.
Arhitekta Pantović uviđa da su sferične forme daleko popularnije i da deluju znatno dinamičnije u prostoru, od uobičajenih kubičnih formi, pa je i ostalim halama dao krovne konstrukcije zakrivljenih površina.
Krovna konstrukcija Hale 2 dobija oblik udvojenih loptastih zasečaka, dok je unutrašnji prostor denivelisan na nekoliko prostornih etaža, a Hala 3 dobija oblik polulopte zasečenih stranica.
Kubična hala 4 izvedena je naknadno, na inicijativu kompanije „Jugodrvo“, koja je zatražila da dobije čitavu jednu halu.
Da bi ove armirano-betonske opne bile izvedene, pored Branka Žeželja, na polju razrade konstruktivnih sistema kod svih hala Beogradskog sajma, desna ruka arhitekti Pantoviću bio je inženjer-konstruktor Milan Krstić.
Poslednja u nizu, kubična hala 4, izvedena je naknadno, na inicijativu kompanije „Jugodrvo“, koja je zatražila da na sajmovima nameštaja, za svoju prezentaciju dobije čitavu jednu halu.
Arhitekta Pantović je odlično odgovorio na taj zahtev i u istom duhu, sa prizvukom brutalizma, isprojektovao ovu halu, koju je nadovezao na glavnu halu 1.
Ove hale se ne smeju posmatrati kao odvojeni objekti, već sveobuhvatno kao jedinstven kompleks.
Kada i običan laik, koji se ne razume u detalje arhitektonske ili građevinske struke, pogleda ceo kompleks Beogradskog sajma, uvideće da je on specifičan kako po svojem arhitektonskom oblikovanju, tako i po urbanističkom rešenju.
Međutim, iz nepoznatih razloga, Zavod za zaštitu spomenika kulture odavno je zaštitio samo halu 1! Možda je to urađeno iz razloga što je nju razrađivao i na njoj upotrebio svoja inovativna rešenje inženjer Žeželj, ali je to nepopravljiva greška i stručna nepravda prema ostalim halama sajamskog kompleksa, koje su takođe čudo domaćeg inženjerstva.
Takođe, ove hale se ne smeju posmatrati kao odvojeni objekti, već sveobuhvatno kao jedinstven kompleks, koji je maestralno arhitektonsko-urbanistički oblikovan. Ovaj propust će skupo koštati struku, koja može ostati bez ovih bisera inženjerstva.
Moguće izmeštanje Sajma i rušenje postojećih hala?
Kada je 2014. Beograd na vodi krenuo da se zida i da niču prvi obrisi njegovih stambenih i poslovnih zgrada, niko nije ni pomislio da će njegovo širenje da ugrozi tada udaljen Beogradski sajam. Međutim, već 2020. godine, otvaranjem šoping mola „Galerija“ i izmeštanjem okretnice nekoliko autobuskih linija, nekako je Sajam počeo da biva sve bliži i da se naziru njegove prve hale i parkinzi.
Dakle, širenje u tom pravcu je već bilo veoma izvesno, ali ponovo, niko nije ozbiljno shvatio govorkanja da bi hale mogle da se ruše. Znalo se još pre par godina da se radi na detaljnom urbanističkom planu BW-a i da je projektom trasiran još jedan bulevar, koji bi prošao iza sajamskih hala, duž prostora kuda su nekada prolazile železničke šine.
Ovo je značilo da je tom delu grada potrebno saobraćajno rasterećenje, ali i bolje povezivanje sa lokacijom Sajma. Generalni urbanistički plan iz 2022. godine ukazuje da je deo prostora Novog Beograda, Luke Beograd, Marine Dorćol, Beograda na vodi, ali i dela Beogradske tvrđave i Sajma, šrafiran istom bojom, koja ukazuje na namenu kreativne industrije, što opet može biti sve od stambenih zgrada do galerija i turističkih znamenitosti.
Zar nije logičnije da se taj novi sajamski kompleks prvi izgradi, a onda da se vidi šta će biti dalja sudbina postojećeg?
Naravno, sve postaje mnogo jasnije pojavljivanjem informacije da će Beograd da konkuriše za mesto domaćina manifestacije EXPO 2027 i da bi za te potrebe bio izgrađen novi sajamsko-paviljonski kompleks, u blizini predviđenog Nacionalnog stadiona u Surčinu.
Sve ovo je u neku ruku i logično, da Nacionalni stadion ne može sam za sebe da bude „zaboden“ usred njiva i poljana, da tu mora postojati i prateća infrastruktura, koje ne podrazumeva ugostiteljski sektor (hoteli, restorani i kafei), ali zar nije logičnije da se taj novi sajamski kompleks prvi izgradi, a onda da se vidi šta će biti dalja sudbina postojećeg?
Šta ako Beograd ne dobije tu kandidaturu, pa se odustane od izgradnje Expoa ili se njegova izgradnja prolongira? Grad bi onda ostao bez glavnog sajamskog kompleksa, što bi definitivno bio presedan za jednu evropsku metropolu.
Neodrživost nije razlog za rušenje
Sa druge strane, očigledan je pad efektivnosti tradicionalnih sajmova, kako zbog tendencija da sav marketing prelazi na internet (posledica novih navika u post-kovid načinu života i rada), tako i zbog sužene ciljane populacije kojoj su određeni sajmovi namenjeni.
Jedino su Sajam turizma, Sajam automobila i Sajam knjiga namenjeni široj publici, dok bi svi ostali sajmovi mogli sasvim dobro da se smeste i u neke manje izložbene prostore, poput Belexpocentra.
Koliko različitih sajamskih manifestacija mora biti održano tokom samo jednog meseca da bi se isplatili troškovi struje, vode i ljudskih resursa?
Uopšte nije jednostavno da se jedan gigantski prostor, poput Beogradskog sajma, održava da bi njegova funkcionalnost bila na zadovoljavajućem nivou. Koliko različitih sajamskih manifestacija mora biti održano tokom samo jednog meseca da bi se isplatili troškovi struje, vode i ljudskih resursa?
Daleko više nego što se sada održava. Možda sve ove činjenice ne idu u prilog održivosti Beogradskog sajma, ali one nisu razlog da se sruše sajamske hale.
Prenamena hala
Pored činjenice da je samo hala 1 zaštićena kao kulturno dobro, zašto se i ostalim halama ne bi pristupilo na istom nivou? Zašto i one ne bi bile sačuvane, uz adekvatnu prenamenu. Realnost sajamskog poslovanja je da bi možda samo hale 1 i 4, mogle da zadrže svoju sajamsku namenu, a da bi hale 2 i 3 mogle da je promene.
Ako će u zoni Sajma da se širi sadržaj Beograda na vodi, što znači stambeno-poslovne zgrade, zar ne bi bilo logično da se na tom prostoru nađe i neki drugi sadržaj?
Kada pogledamo sadašnju strukturu BW, pored stambenih zgrada sa poslovnim lokalima u prizemlju, šoping mola sa kulom mešovite namene i stare ložionice koja će biti prenamenovana za potrebe kreativne industrije i kulture, taj deo grada ne poseduje nikakav drugi sadržaj.
Hala 3 bi mogla da bude prenamenovana u multifunkcionalnu dvoranu, gde bi se održavali koncerti, pozorišne predstave ili projekcije filmova.
Nisu nikle škole i vrtići (mada je u najavi njihova izgradnja), nema domova zdravlja/klinika, nema sportskih centara, nema nekog većeg megamarketa ili pijace, niti bilo kakvog drugog mesta za druženje i zabavu. Nije realno da okosnica svih dešavanja bude šoping mol „Galerija“ i da sadašnji i budući stanovnici Beograda na vodi u njemu namiruju sve svoje životne potrebe.
Hala 3 bi mogla da bude prenamenovana u multifunkcionalnu dvoranu, gde bi se održavali koncerti, pozorišne predstave ili projekcije filmova, a veza između nje i hale 2 bi mogao biti izložbeni prostor. Hala 2, koja ima nekoliko etaža, vrlo lako može biti pretvorena u sportsko-rekreativni centar, sa terenima i poligonima za više sportova.
Kompleks koji ne prestaje da fascinira
Ili, ako sve ovo navedeno nije dovoljno elitno, onda napraviti neki drugi zabavni program. Svaki predlog se može razmotriti i analizirati, samo je rušenje ove četiri ikonične hale (druge nemaju nikakav značaj) apsolutno pogrešan potez.
Nije važno da li je informacija o rušenju Beogradskog sajma samo neproverena glasina ili već uveliko isplaniran poduhvat, potrebno je da se o ovome uloži mnogo više snage i otvoreno se razgovara sa nadležnim licima i institucijama, koje sve alternative postoje, jer ovde nije reč o gradskim vilama, koje na tromesečnom nivou jedna-po-jedna nestaju iz centra grada.
Ovde je reč o jedinstvenom sajamskom kompleksu, izgrađenom daleke 1957. godine, koji i pored svojih blizu sedam decenija postojanja, i dalje ne prestaje da fascinira svojom ikoničnom inženjerskom strukturom.
Korbizjeovska struktura za prostor Savskog amfiteatra
Još jedna, pomalo bizarna informacija dotiče se kompleksa Beogradskog sajma i njegovog autora.
Naime, još davne 1940. godine, arhitekta Pantović napravio je idejno urbanističko rešenje za prostor današnjeg Savskog amfiteatra, gde je predvideo stambeno-poslovnu strukturu korbizjeovskog tipa, koja bi se protezala od nekadašnje železničke stanice do današnjeg Beogradskog sajma.
Može se reći da je Pantović imao viziju da će na tom prostoru, u bližoj ili daljoj budućnosti, nići nova gradska četvrt.
Doduše, to nije ni približno urbanističkoj slici Beograda na vodi, već Novog Beograda, ali se može reći da je arhitekta imao viziju da će na tom prostoru, u bližoj ili daljoj budućnosti, nići nova gradska četvrt.
Možda da se baš zbog toga sačuva kompletan sajamski kompleks, kao neka vrsta uspomene/omaža na jednog značajnog arhitektu, koji je svojom arhitekturom ipak oplemenio prostor Savskog amfiteatra.
Ako se nekom dopada da stanuje na Vracaru na mestu Hrama , kod nas bi mogao i Hram Svetog Save da bude srusen. Divim se nasoj gluposti.
Jako dobar tekst, fantastičan osvrt na istoriju Sajma, ali i očigledno zaobilaženje ozbiljnije kritike najvećeg urbanističkog zločina koji je zadesio Beograd u vidu Beograda na vodi.
Treba ovo govorkanje vrlo ozbiljno shvatiti, jer nije njima do Sajma, niti misle da bi uspela kandidatura za Expo, to je samo deo scenarija. Suština je samo u tome da oni kao vlast imaju pristup jako vrednom javnom zemljištu na kome je Sajam, a imaju i oproban recept za otimanje istog.
Sajam i ne treba da bude na lokaciji u centru grada. Sajam treba da bude izmesten gde bi bio lako dostupan ljudima i iz drugih gradova, teskim kamionima, sa prostranim parkinzima. Da ne mora da se vozi kroz ceo grad da bi dosao na sajam i pravio dodatnu guzvu u vec ovako zagusenom gradu. Sajam nije mesto na koje treba svako da ide i svaki dan, to je mesto za poslovne sastanke i prezentacije, nije mesto za setnju i razgledanje, pa da treba da bude u pesackoj zoni. I pre sajma je tu nesto bilo, pa je sruseno za izgradnju sajma, tako i sajam nekada mora prepustiti tu lokaciju ekonomski isplativijem projektu
Cenim da je lokacija u sred njive na Surčinu biti lako dostupna svima da uživaju! Kada ste poslednji put bili u Surčinu da vidite tu lepotu? A centar grada nije tu gde je Sajam, pa ni taj komentar nije na mestu….
Blizina dva auto puta i blizina aerodroma, I dalji razvoj infrastrukture. Po danjasnjim standardim sajam je „u centru“. Od izgradnje sajma grad se prosirio mnogo puta, tako da je i cenar mnogo siri pojam. Sto se tice sajma, sajam ne sluzi za uzivanje, sajam sluzi za sklapanje poslova sa ljudima iz celog sveta, da tu dodju izlagaci i poslovni posetici. Da se izlazu ogromne masine i slicne stvari, koje se na sajam donose ogromnim sleperima, nema potrebe da sve to ulazi u „grad“
jeste li ovo sami smislili ili vam je neko pomogao?
„Elitno stanovanje“ visokih gustina biće zastupljeno na celom potezu od Ada Ciganlije do Ada Huje.
Jednostavno – ne postoji neko ko će se odupreti ovoj ideji jer kroz projekat Ložionice, ali i druge konkursne projekte u sklopu BW-a, arhitektonska i urbanistička struka postala njegov sastavni deo.
Profesionalna udruženja i pojedini članovi pojedinih profesionalnih udruženja su projektom Ložionice DeFacto prihvatili projekat Beograda na Vodi i njegovo dalje širenje i propagiranje.
Bio je to „Trojanski konj“ koji su investitori i gradska uprava podmetnuli struci, a koja je ona – u ime lične slave, taj poklon oberučke prihvatila.
Širenje Beograda na Vodi na račun Sajma je samo pitanje vremena.
Čak i da domaće arhitekte na samom početku neće hteti da učestvuju u tom projektu, Boris Podreka sigurno hoće.
Nama nisu potrebni neprijateljski bombarderi. Sami smo sebi dovoljni. Svaka čast za divan tekst o sajmu.
O ovoj nameri sam slušao još pre godinu dana. Gramzivost i pohlepa. Beograd na vodi se širi kao bolesno tkivo.
A Zakon u ukidanju konverzije se donosi upravo zbog ove lokacije, vlast ne može da donese još jedan Lex specialis.
Ovo sveobuhvatno treba srušiti i ukloniti ovo ruglo na ulasku u grad.Ništa pametnije ne bi uradili.