Bol za oko: Ruinirane vile Banje Koviljače

Dok se u susedstvu kuće poput ovih masovno obnavljaju i turisti hrle da vide „seosku idilu“, ovde ljudi, nažalost, samo primećuju da se stvari urušavaju.

I dok su četiri vile u Banji Koviljači, koja je zamišljena kao kraljevska banja dinastije Karađorđević posle Prvog svetskog rata, u sjajnom stanju ili su na putu da ostvare stari sjaj, neke su pred rušenjem, ili prosto neprepoznatljive ruine.

Uskoro će se i same možda srušiti, ili će neko „pomoći“ njihovo rušenje, ukoliko imaju atraktivne lokacije, i onda će na njihovom mestu nići „savremeni objekat“. Koji nema priču.

Pročitajte još na Gradnja.rs:

• Od Kur Salona do doktorskih vila: Biseri autohtone srpske banjske arhitekture
• Srušen simbol grada: Parno kupatilo u Aranđelovcu otišlo u istoriju

Vila Benkara

Čudno ime dolazi od engleskog prezimena koje srpski seljaci u Koviljači, suočeni sa najezdom bogataša, kraljevskih figura i stranaca, nisu mogli izgovoriti. Naime, pre jednog stoleća jedan od najvećih saveznika Srbije bila je Velika Britanija, odnosno Ujedinjeno Kraljevstvo.

Jedan od simbola velike povezanosti dva ratna partnera u Prvom Svetskom ratu bilo je i slanje medicinskog osoblja i medicinskih sestara iz Britanije u Srbiju. Možda je najpoznatija bila Flora Sends, ali je za priču o Banji Koviljači važna gospođica Benkert, koja je u ovaj banjski gradić stigla tokom Velikog rata.

Ona je kao dobrovoljac pristupila srpskoj vojsci tokom rata, a vodila je računa o bolesnicima (najčešće tifus), o ranjenicima, ali i o siročićima – deci koja su masovno tokom rata ostajala bez roditelja.

Rustična obrada za uklapanje u ambijent

Vila ima sjajan položaj, na malom uzvišenju (platou) iznad Banje Koviljače, a sam je položaj pretpostavio mogućnosti arhitektonske izvedbe. Arhitekta je iskoristio topografiju terena da sagradi veliki poligonalni trem, sa terasom na spratu, koja je izrađena u drvetu.

Takođe, arhitekta se nadahnjivao kod projektovanja prizemnog trema i drugim, već korišćenim rešenjima u Banji, kao što su centralni hoteli „Dalmacija“ i „Hercegovina“. Arhitekta, nažalost, nije poznat, kao i ime gospođice Benkert.

Poseban ukras spratne fasade čine razbacani komadi kamena nepravilnog oblika koji su istureni kao dekorativni elementi na zidu.

Što se fasada prizemlja tiče, one su urađene u kamenu, sa specifičnom rustičnom obradom, da bi se uklopile u planinski ambijent zapadne Srbije dok je spratni deo vile omalterisan. Ovo podseća na klasične seoske kuće na Balkanu, čiji je izgled arhitekta hteo da emulira.

Poseban ukras spratne fasade čine razbacani komadi kamena nepravilnog oblika koji su istureni kao dekorativni elementi na zidu.

Potrebna potpuna rekonstrukcija

Vila Benkara je u veoma lošem stanju nakon smrti poslednjih vlasnika i sklona je padu. Potrebna je potpuna rekonstrukcija. Čak je i stepenište do vile u zapuštenom stanju.

Prilikom rekonstrukcije verovatno će biti potrebno preraditi drvene elemente ograde, a možda i ceo sprat, dok je prizemlje, koje je od jačeg materijala, u dobrom stanju.

I dok se kuće poput ove u susednoj Bugarskoj, na primer, masovno obnavljaju i turisti hrle da vide „seosku idilu” i tradicionalnu gradnju, ovde ljudi, nažalost, samo primećuju da se stvari urušavaju.

Vila Ankica

Vila Ankica je, za razliku od Benkare, toliko promenjena i ruinirana da i ne liči na vilu. Naime, Nakon Drugog Svetskog rata došlo je do nacionalizacije, koja je vilu pretvorila u stambenu zgradu sa više stanova, te je sada neprepoznatljiva njena prvobitna vrednost, budući da je i u vrlo lošem stanju, te izgleda kao bilo koja derutna sovjetska stambena zgrada iz Staljinovog doba.

Zgrada je u vrlo lošem stanju, fasada je skoro svuda otpala, a došlo je i do nedozvoljene promene materijala: na spratnom delu drvena stolarija zamenjena je aluminijumskom bez saglasnosti službe zaštite. Da li je moguće da je ovo uopšte bila vila, da se ovo nalazi na listi zaštićenih spomenika? A mogla je izgledati kao zgrada Herkula Poaroa iz serije „Poaro“, nalickana kao art-deko u Majamiju ili Tel Avivu. Ali avaj.

Pošto je Vila Ankica sada stambena zgrada, mala je verovatnoća da će je neko srušiti zarad novijeg zdanja.

Malo istorije: visoko u brdu, na raskrsnici koja vodi na jednu stranu prema sportskim terenima, a na drugu prema čitavom nizu vila, nalazi se, na jednom uzvišenju, Vila Ankica. Vila danas, nemarom nagrižena, liči na neku ukletu kolektivnu stambenu zgradu.

U periodu između dva svetska rata u Srbiji je dolazilo do sukoba dva međusobno suprotstavljena principa arhitekture a to su akademizam koji je istrajavao na korišćenju tradicionalnih tehnika gradnje, a dobio je na zamahu dolaskom belogardejskih ruskih arhitekata koji su ovde nastavili svoje delo, kao i željom da se nastavi sjajan niz srpskih građevina do 1914. godine; i modernizam, koji je donosio nove tendencije sa uprošćavanjem linija.

Stručna mišljenja kažu da je “akademizam zasnovan na zadržavanju konstruktivnog sistema masivnih nosećih zidova, dok modernizam podrazumeva formalističku primenu oblikovnih elemenata u komponovanju forme, gde iz primarnog pravilnog kubusa ispada cilindrični volumen na ugaonom delu ulične fasade.“ Još jednom avaj, da ne znate istoriju, sklonili biste glavu kada prođete pored ove zgrade. Malo ironično ohrabrenje: pošto je to sada stambena zgrada, mala je verovatnoća da će je neko srušiti zarad novijeg zdanja.

Vila Draga

O njoj smo već pisali kao o jednom od dvoraca Centralne Srbije koje moramo spasiti, i ona je, kao i Špicerov dvorac u Beočinu, „bol za oko“, kako kažu Englezi. I bol za dušu.

Raskošno zdanje u kome se kriju beskućnici i narkomani, koje se raspada na oči prolaznika, zarasta u žbunje i šiblje, kao da želi da nam pokaže kako to izgleda kada ne volimo i ne čuvamo svoju kulturu.

Zgradu je pojela vlaga, unutrašnjost je uništena, krov je propao, a električne instalacije su pokradene.

Ukratko, Vila Draga, koja se nalazi u neposrednoj blizini pravoslavne crkve, je imala eminentne goste, budući da je i sam kralj Petar I Karađorđević često dolazio u goste i odsedao kod svog prijatelja, trgovca Marjana Katića, čija je vila bila.

Zgradu je pojela vlaga, unutrašnjost je uništena, krov je propao, a električne instalacije su pokradene. Na stepeništu nedostaju rukohvati, svi prozori su polupolomljeni, a stolarija trula.

Na spratu se nalazi terasa sa secesijskim dekoracijama u stilu alpskih kuća, sa trošnom drvenom ogradom. Unutrašnjost je puna ruševina. Ovo je jedna od najvećih sramota srpske kulture. Bilo bi lepo da je jedna od retkih, ali nije.

^{Tekst je realizovan u saradnji sa projektom Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije i projektom „Dvorci Srbije”.}