Rudnik: Tragedija u Novom Sadu kao posledica nepostojanja adekvatne zakonske regulative

Problem je što Pravilnik za postupanja za slučajeve rekonstrukcija ne postoji – kaže za naš portal dr Aleksandar Rudnik Milanović.

Tragedija koja se dogodila 1. novembra u Novom Sadu, kada je usled rušenja nadstrešnice na Železničkoj stanici život izgubilo 14 osoba, duboko je potresla javnost i otvorila brojna pitanja o odgovornosti u građevinsko-arhitektonskoj struci. Ovaj nesrećan događaj ukazao je na moguće propuste u zakonskoj regulativi, kao i na potencijalne nedostatke u bezbednosnim procedurama tokom rekonstrukcija javnih objekata.

Da li su pravila dovoljna, ili je možda njihov nedostatak uzrokovao ovu tragediju? Dr Aleksandar Rudnik Milanović, naučni saradnik u oblasti urbane obnove, sagledava ovu nesreću kroz prizmu struke i pokušava da pruži odgovore na ključna pitanja – šta se mora promeniti da bi se slične tragedije ubuduće sprečile.

Srodni članci na portalu Gradnja:

• Retrofiting, Grenfel i sile koje oblikuju grad: Pogled iz struke na tragediju u Novom Sadu

Da li je problem vezan za situacije sa tragičnim ishodima nakon obavljenih građevinskih radova vezan za problem Zakona o planiranju i izgradnji i Pravilnika koji ne definišu da se konstrukcija tokom rekonstrukcije mora ispitati?

Najznačajniji momenat u procesu rekonstrukcije bilo kojeg objekta jeste obavljanje svih potrebnih preventivnih ispitivanja pre, a ne tokom procesa izvođenja radova. Jasno je da su urbana obnova odnosno rekonstrukcija, inženjerski postupci urbane rekonstruktivne hirurgije koja je bez adekvatnog snimka pre intervencije osuđena na puku improvizaciju koja može imate ozbiljne posledice.

Urbanistički dokumenti su krovni u postupcima posmatranja definisanja potrebe za rekonstrukcijama sa višeg nivoa dok postupci urbane rekonstrukcije vezani za zalečenja gradova i objekata kao osnovnih jedinica urbanog ekosistema danas postaju izuzetno aktuelna tema shodno starosti objekata, posebno onih koji su u javnoj upotrebi.

Ovo je 21. vek, vreme senzora i dronova, u kojem se stanje svakog bloka, objekta pa i građevinskog elementa može brzo i lako utvrditi sa maksimalnom preciznošću.

Ovo je 21. vek, vreme senzora i dronova, u kojem se stanje svakog bloka, objekta pa i građevinskog elementa može brzo i lako utvrditi sa maksimalnom preciznošću, posebno radi utvrđivanja stanja objekata odnosno njegovih eventualnih fizičkih (vidljivih) oštećenja, koja posredno mogu uticati na bezbednost upotrebe objekta ali se ti instrumenti retko mogu videti u praksi na ovim zadacima.

U Srbiji postoji određeni broj Pravilnika u kojima je data naznaka za izradu određene dokumentacije za slučajeve rekonstrukcije, koja bi poslužila za proveru rešavanja problema dodatnog opterećenja pojedinih konstruktivnih elemenata objekta, ali je njihova primena diskutabilna. Ukoliko je greška projektanta nastupila usled nepostojanja konkretnih obaveza prikazanih u Lokacijskim uslovima, odgovornost projektanta, nadzora pa i izvođača za rušenje u slučaju nadstrešnice u Novom Sadu je, na žalost šire nestručne javnosti, minimalna.

Kako to ispraviti?

Situacija koju imamo u praksi je prilično haotična. Naravno da postoje Zakoni kao i Pravilnici ali je suština u tome da oni nisu jasni po pitanju urbane obnove kao krovnog pojma koji nadalje definiše pojam rekonstrukcije. Urbana obnova se prvo mora prikazati kao deo urbanističko-planske a tek zatim kao deo projektne dokumentacije.

Skandalozno je da se Srbija nalazi u konstantnom procesu urbane obnove a da Pravilnik za njeno sprovođenje ne postoji. Ako u Zakonu o planiranju izgradnji imate pojmove poput:

86) urbana obnova jeste skup planskih, graditeljskih i drugih mera kojima se obnavlja, uređuje ili rekonstruiše izgrađeni deo grada ili gradskog naselja;

A zatim i pojam rekonstrukcije:

61) rekonstrukcija jeste izvođenje građevinskih i drugih radova na postojećem objektu u gabaritu i volumenu objekta kojima se utiče na ispunjavanje osnovnih zahteva za objekat, menja tehnološki proces; menja spoljni izgled objekta…

jasno je da se radi o jednoj istoj temi ali sa različitim fokusom na detaljnost ali i obaveze.

Proces obnove i rekonstrukcije podrazumeva spuštanje regulative odozgo nadole. Primarno urbana obnova mora se tretirati kroz obavezu izrade Studije obnove kao namenskih pratećih dokumenata u planovima (britanski model planiranja) iz kojih proizilazi stanje gradova, naselja, delova naselja pa i bloka uz obavezu primene pravila građenja na nivou rekonstrukcije bloka i objekata i njihovog daljeg integrisanja u Lokacijske uslove.

Problem je što Pravilnik za postupanja za slučajeve rekonstrukcija ne postoji.

Zar nije stručna i moralna obaveza svakog odgovornog projektanta konstrukcije, koji se naslanja, oslanja ili na bilo koji drugi način vezuje za postojeću konstrukciju, da istu ispita u svakom pogledu?

U postupanjima bilo kojeg inženjera posebno građevinskih inženjera, nema opcije obaveze postupanja po slobodnom izboru i dobroj volji. Međunarodna teorija i praksa beleži samo postupanja po pravilnicima i standardima sa konkretnim postupcima koji se propisuju u Lokacijskim uslovima.

Inženjerska struka je kao vojska… izuzev arhitekata koji imaju kreativni impuls, koji zahteva posebnu pažnju u slučajevima rekonstrukcije (posebno za slučajeve novih detalja koji se oslanjaju na stare poput slučaja rekonstrukcije Železničke stanice u Novom Sadu), gde je saradnja sa građevinskim inženjerima od presudnog značaja za uspostavljanje potrebnog nivoa bezbednosti upotrebe objekta. Pa ipak, ako za postupanje nije propisana obaveza prilaganja određene prateće dokumentacije, odgovornost je jako teško ili gotovo nemoguće utvrditi.

Problem je što Pravilnik za postupanja za slučajeve rekonstrukcija ne postoji. Pravilnik za građevinske konstrukcije donet 2020. godine je značajan dokumenat, ali je problem u njegovoj primeni, jer se njegovi izvodi ne vide u tekstovima obaveza u Lokacijskim uslovima. Kao posebna obaveza najčešće se izdvaja “Elaborat zaštite susednih objekata” pomenut u “Pravilniku o izradi tehničke dokumentacije za objekte visokogradnje”, dok se obaveze iz “Pravilnika za građevinske konstrukcije” za proveru svojstva samog objekta koji je predmet rekonstrukcije i ne pominju.

Posebno je potrebno istaći problem neusaglašenosti pojmova i obaveza za projektante na relaciji Zavodi za zaštitu spomenika kulture i projektanti, gde se u jednom smeru pojavljuje opis sanacija, a u drugom rekonstrukcija, što dodatno unosi zabunu u posmatranju slučaja Železničke stanice u Novom Sadu.

Neophodno je izraditi “Pravilnik za postupke rekonstrukcije” koji bi obuhvatao sve slučajeve iz prakse koji posredno mogu uticati na stepen bezbednosti objekta.

Moramo li baš i očigledne stvari da napišemo u Pravilniku da bi konstrukteri pravilno postupali?

Da bi se sitaucija posebno po pitanju objekata koji su predmet rekonstrukcije obezbedila sa kvalitetnom dokumentacijom, neophodno je izraditi “Pravilnik za postupke rekonstrukcije” koji bi obuhvatao sve slučajeve iz prakse koji posredno mogu uticati na stepen bezbednosti objekta, koji je predmet planiranih intervencija, uz propisivanje konkretnih postupaka i izradu prateće dokumentacije koja mora biti sastavni deo dokumentacije za potrebe sprovođenja rekonstrukcije.

Nepostojanje detaljne dokumentacije po kojoj je objekat Železničke stanice u Novom Sadu izveden 1964. godine, upozorava nas na potrebu stroge primene obaveze pregleda objekata, ali i postojanja potrebe za izradom Projekta izvedenog objekta, sa obaveznim prilogom provere stabilnosti objekta izrađene od strane referentnih Instituta, radi posedovanja adekvatne dokumentacije za postupke rekonstrukcije objekta, kao podloge za rad celog tima uključenog u proces rekonstrukcije.

Za slučajeve rekonstrukcije sa planiranim oslanjanjem novih elemenata na stare (slučaj Železničke stanice u Novom Sadu) odnosno za slučajeve rekonstrukcije objekata sa izvedenim betonskim ispustima (galerije, nadstrešnice, terase…) koje predstavljaju poseban bezbedonosni rizik, neophodno je prvo utvrditi stanje tih elemenata, pa tek zatim praviti procenu mogućnost za dodavanje novih opterećenja na postojeće elemente, kroz izradu projekta konstrukcije (kao priloga arhitektonskom projektu), kojim se te planirane aktivnosti dokazuju kao bezbedne, ili se usled nebezbednosti istih, planira ojačanje postojeće konstrukcije.

Koji su po vama dalji koraci?

Prvi korak je svakako povratak poverenja u Inženjerski kor Srbije uz utvrđivanje konkretne odgovornosti za tragediju u Novom Sadu. Primer odgovorne države, naveo je prof. Folić u emisiji koja je 7. 11. 2024 emitovana na RTS-u kada je dao primer urušavanja Ronan apartmanske kule u Kaningu istočnom delu Londona u Velikoj Britaniji sa pogibijom 4 i teškim povredama 17 stanara, usled čega su u roku od 24h privedeni glavni projektant, nadzor i izvođač. Profesor je naveo i da su nakon uvida u dokumentaciju za projektovanje praćenje i izvođenje svi pušteni, jer su radili po regulativi i standardima koji su u Velikoj Britaniji bili važeći u tom trenutku.

Taj primer nije komparativan za postupke rekonstrukcije, ali jeste dobar primer iz prakse za slučajeve sa smrtnim ishodom i preventivnog delovanja protiv osumnjičenih u lancu odgovornosti radi sprečavanja dogovora vezanog za stav povodom njihovih pojedinačnih davanja izjava, u vezi sa njihovim delovima posla.

Prvi korak je povratak poverenja u Inženjerski kor Srbije uz utvrđivanje konkretne odgovornosti za tragediju u Novom Sadu.

Drugi korak je postavljanje iskusnog inženjera iz prakse za Ministra građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture posebno u ovom trenutku kada je neophodno da ministar postane neko iz inženjerskog kora sa najvećim zvanjem i poznavanjem ove oblasti, uz hitno formiranje Sektora za urbanu obnovu, kao i postavljanje državnog sekretara koji ima potrebne reference za ovu oblast, sa datim ovlašćenjima za formiranje timova za urbanu obnovu koji bi konkretno radili na izmeni i dopuni postojeće Zakonske regulative i Pravilnika, ali i donošenja novih, radi sprečavanja budućih situacija slobodnog tumačenja prava i obaveza učesnika u procesu izgradnje.

Treći korak bi se odnosio na praktična postupanja do donošenja novog seta propisa i podrazumevao bi formiranje timova (o kojima je takođe pričao profesor Folić u istoj emisiji ), u cilju urgentne provere stanja najvećih i najznačajnijih javnih objekata u Srbiji po pitanju njihove stabilnosti i bezbednosti za upotrebu.

Iz svega navedenog može se izvući zaključak, da bi izradom novog “Pravilnika za rekonstrukciju” sa konkretnim obavezama prema projektantima, uz usaglašavanje terminologije prava i obaveza sa Zavodima za zaštitu spomenika kulture), postavili instrumenti daleko jači i delotvorniji od ostavljanja mogućnosti za proveru i eventualno kažnjavanje projektanata uključenih u procese projektovanja, usled nepoštovanja etičkog kodeksa donesenog 2005. godine od strane Inženjerske komore Srbije, čime bi se preventivno delovalo u pravcu sprečavanja novih neželjenih tragičnih situacija, nastalih sasvim je jasno kao posledice nepostojanja adekvatne regulative u oblasti izgradnje ali i planiranja prostora.