Šta će nama rudarima kuća

Koliko god da je potencijalna zarada od litijuma, moglo bi se desiti da gubici nastali zbog pada cena nekretnina budu veći od toga i da se mere milijardama.

Ovih dana se atmosfera, osim rekordnih temperatura vazduha, u Srbiji usijala i u ekološkom smislu. Naime, neočekivanom odlukom, Ustavni Sud Republike Srbije je početkom jula poništio uredbu Vlade o poništavanju Prostornog plana Loznice i samim tim, „odmrzao“ projekat „Jadar“ koji je pokrenula britansko-australijska firma Rio Tinto, preko svoje kćerke-firme Rio Sava Exploration.

Koliko su dalekosežne posledice svega ovoga na prostorni plan same Srbije i život u njoj, postaje sve jasnije i građanima Srbije, uprkos besomučnoj i često neukusnoj pro-litijumskoj kampanji pojedinih medija.

Pročitajte još na Gradnja.rs:

• Kako plutajuća ostrva prečišćavaju zagađeno jezero podno Avale

Kako je sve počelo

Prvo da vidimo šta je to uopšte Rio Tinto. Ispočetka, a i danas, to je ime za jednu planinsku reku u okrugu Uelva, u Andaluziji, u planinama Sijera Morena. Njeno ime znači „Reka obojena u rđavo-crveno“ („tinto“ se koristi i za crvenu boju vina), i izuzetno je kisela i skoro da u njoj ne postoji život, osim nekih bakterija koje vole ekstremne sportove, kao i nekih sličnomislećih algi. A za to je kriv – čovek, budući da se već 5000 godina ovde rudari, da su ljudi još u drevna vremena ovde prečišćavali gvožđe i tako onečistili reku. A to je bilo i bez savremenih kiselina.

Taj rudnik je 1873. godine kao svoju prvu akviziciju preuzela britansko-australijska kompanija koja je preuzela ime reke na kojoj je imala prvu svojinu, i nastavila sa radom na toj lokaciji, polako se u toku 150 sledećih godina šireći po svetu. Posle širenja u Severnoj Rodeziji (danas Zambija) i Australiji, kompanija se, ponajviše kopajući gvožđe i bakar, proširila na ceo svet iako 34% svojih iskopavanja vrši u Australiji, uglavnom po pustinjama, ali i po drugim nenaseljenim i slabo naseljenim regijama kao što su Mongolija, Labrador (Kanada), Juta (SAD) i slično.

Dosije Rio Tinta

Kompanija nije poznata po „čistom“ dosijeu, budući da je protiv nje pokrenuto više tužbi. Evo nekoliko primera. Ujedinjeni radnici čeličana Amerike su tvrdili da su radnici u rudniku bakra Kenekot radili osam meseci bez prestanka tokom radnog spora o tome kako se prema njima postupalo. Ovaj spor je okončan nagodbom uključujući šestogodišnji ugovor o radu, kojim su popravljeni uslovi rada, da bi Rio Tinto samo dva dana kasnije otpustio preko 120 radnika, potpuno suprotno tom ugovoru.

Tom Džonson, portparol Ujedinjenih radnika čeličana Amerike, rekao je tom prilikom: „Rio Tinto se ne trudi da koristi tehnologije koje su održivije. Ne razgovaraju sa lokalnim zajednicama o uticaju tehnologija rudarenja na životnu sredinu. Oni rade u tajnosti sa vladama i grupama koje su prijateljski prema njima nastrojene”.

Ne razgovaraju sa lokalnim zajednicama o uticaju tehnologija rudarenja na životnu sredinu. Oni rade u tajnosti sa vladama i grupama koje su prijateljski prema njima nastrojene.

Na Papui Novoj Gvineji je 2000. pokrenuta tužba zbog štete koju su rudarski radovi kompanije u rudniku Panguna decenijama imali po životnu sredinu. Lokalne zajednice su podnele tužbu tvrdeći da je lokalna delta reke Kaverong-Džaba korišćena kao odlagalište za „više od milijardu tona rudničkog otpada“. Građani, kako se navodi u tužbi, tvrde da je rudarski gigant koristio štetne hemikalije i buldožere za uništavanje životne sredine, a posebno prašume, a papuanske vodene tokove koristio kao odlagalište hemikalija i otpadnih voda nastalih rudarskim radovima.

Godine 2020. se desio incident kada su širenjem rudnika u Australiji minirali aboridžinsko svetilište u Klancu Džuukan, koje je bilo staro 45.000 godina i sadržavalo neprocenjivo aboridžinsko umetničko blago. Kompanija je kasnije priznala da je imala 3 alternativne opcije za širenje rudnika bez uništenja svetilišta, ali se odlučila za četvrtu, najjeftiniju, prethodno ne obavestivši lokalna plemena o tome. Tri visoka funkcionera su podneli ostavke.

Šta ćemo sa litijumom u Srbiji?

Litijum se zaista nalazi u prilično velikim količinama na teritoriji Centralne Srbije, kao i istočne Bosne, i ne samo litijum – i to je bilo poznato odavno, od keltskih, tračkih i rimskih vremena, pa do Sila osovine i socijalizma. Međutim, za razliku od bosanskih i istočnosrbijanskih rudnika, koji su doživeli maksimalnu eksploataciju, deo oko Drine nikada nije doživeo masovnu eksploataciju ruda, i smatra se jednim od najzelenijih na Balkanu.

Zanimljivo, najbolja nalazišta litijuma u Evropi su u Austriji, kao i u obližnjoj Češkoj i istočnoj Nemačkoj, a zatim i u južnoj Francuskoj, kao i u severozapadnoj Iberiji (Galicija i severni Portugal) i Kalabriji (Italija) ali nigde se kopanje litijuma ne spominje, osim u Portugalu, gde je i vlada Antonija Košte zbog toga pala krajem prošle godine.

Kleinman Center for Energy Policy iz SAD, citiramo, tvrdi da je „u Sjedinjenim Državama, na primer, rudarenje litijuma izuzetno sporna tema. Ironično, tradicionalno vađenje litijuma uzrokuje značajnu štetu životnoj sredini, zagađujući lokalne podzemne vode i potencijalno ubijajući ugrožene vrste.”

Srbija je, prema potpisanome, obećala litijum EU, a ne Kinezima, čime bi svaki peti automobil u EU pokretale baterije od litijuma iskopanog u Srbiji.

Takođe, simptomatično, isti izvor tvrdi da je, potpuno slučajno, naravno, centralna Ukrajina odlično mesto za vađenje litijuma, koje bi, kada se rat završi, moglo da donese Zapadu preko potrebni odmak od ruskog gasa, da se sustigne Kina po proizvodnji litijum-jonskih baterija i da se prekine zavisnost od sirovina koje uglavnom leže baš u Kini, ako već nisu u Australiji.

I slična je procena i za Srbiju – ako Srbija bude vadila litijum (nezavisno od cene, rudne rente i sličnog), nemačka auto-industrija bi mogla da se spase i da izdrži „napade” kineskih proizvođača električnih vozila koja preplavljuju svet odličnim cenama. Srbija je, prema potpisanome, obećala litijum EU, a ne Kinezima, čime bi svaki peti automobil u EU pokretale baterije od litijuma iskopanog u Srbiji. Naravno, ukoliko bi se dobro ispregovaralo, mi bismo imali milijarde prihoda, jer “ležimo na milijardama”, zar ne?

Trava ne raste

Pa, ne. Veliki je problem to što se čak i u Portugalu ležišta litijuma nalaze u kamenitim planinskim oblastima koje su veoma retko nastanjene, ali i tamo su zagađenja vodotokova ozbiljna tema, jer reke koje se slivaju prema Portu i Galiciji ono što održava ove regije u životu, te je zagađenje vodotokova potpuno otpisano kao rezultat.

Ali, u Srbiji se celo područje zapadne Srbije nalazi u slivovima Save i Drine, te bi otpadne vode natopljene kiselinom zasigurno ušle u ove vodotokove, i pretpostavka je da bi Valjevo, Loznica, Sremska Mitrovica, Šabac, Obrenovac i Beograd siguruno ostali odsečeni od vodosnabdevanja, čime bi 2,5 miliona žitelja Srbije, oko 40%, ostalo bez pitke vode, pa čak možda i vode za pranje i kupanje, uz neophodnu naznaku da bi kupanje u rekama postalo nemoguće, kao i ribarenje.

Za litijum jeste prvo rešenje dato 2004. kompaniji Rio Sava Exploration, ali ovo nipošto nije jedina firma koja želi da istražuje i kopa litijum u Srbiji – ali do 2010. je to bila jedina kompanija kojoj je dozvola data. Nedeljnik navodi da su sledeća preduzeća u prethodnih 14 godina dobila dozvole za istraživanje litijuma: „Rio Sava Exploration“, „LithiumLi Balkan“, „Ultra Balkans“, „Balkan Gold“, „LithiumLi Exploration“, „Rare Mineral Resources“, „GeoMin Consulting“ (danas Euro lithium Balkan), „Nova Centauri metals“ (danas Balkan istraživanja), „Centurion metals“ (bivša „Nova Centauri Metals“), „Euro lithium Balkan“, „Jadar Lithium“ (danas Balkan Istraživanja) i „Sermetco“.

Rudnici litijuma se planiraju na 30 lokacija, od Loznice, preko Valjeva, Požege, Gornjeg Milanovca, Rekovca, Jagodine pa sve do Bora. Ovo je površina od čak 22.000 km² sa dva miliona stanovnika koji bi se svi našli u okruženju u kome se sada nalazi Majdanpek, a i u takvom pejzažu. Rio Tinto je ovde i najmanje značajan, ali i najviše značajan. Kompanija je vršila istraživanja i na drugim lokacijama u Srbiji, ali je zaključila da im se ne isplati da rudare drugde, te su se odlučili samo za rudnik u dolini Jadra, i to je dobro.

Postoje indicije da će Nemačka vlada „pritisnuti” Rio Tinto (i ostale) da vade litijum „ekološkije”, ali sve je ovo na nivou obećanja.

Ali ono što nije dobro je da to „pokusni rudnik” i da bi u slučaju eksploatacije u dolini Jadra lančanom reakcijom bilo nemoguće sprečiti otvaranje ostalih rudnika, čime bi bilo ugroženo oko 3 miliona ljudi, ili skoro polovina stanovništa Srbije bez Kosova i Metohije, i oko polovina teritorije. Ako neko pomisli na seriju „True Detective”, sezona 4 „Noćna zemlja” (rudarenje na Aljasci koje ubija lokalni grad, a građanima nije rečeno), videćemo da je ta tema prisutna i u mnogo razvijenijim zemljama od naše.

Naravno, ovde se postavlja pitanje zašto je baš moguće kopati na Aljasci pored gradova gde žive Eskimi, i uništavati svetilišta Aboridžina. Stiče se utisak da će, zarad evropske „stabilnosti” i „energetske bezbednosti” i „konkurencije Kini” biti moguće otvarati rudnike na periferiji Evrope, kao što je severni Portugal, Ukrajina, Srbija ili Bosna i Hercegovina, a da će se bogati deo Evrope, predvođen Nemačkom, voziti udobno u električnim automobilima, ekološki.

Postoje indicije da će Nemačka vlada „pritisnuti” Rio Tinto (i ostale) da vade litijum „ekološkije”, ali sve je ovo na nivou obećanja. Ako ste pomislili na grad Mirni u Jakutiji, u Sibiru, koji živi odmah pored ogromne rupe nastale rudarenjem dijamanata, niste na dobrom tragu – dijamanti se ne ekstrahuju toliko prljavom tehnologijom, a drugo, Mirni je i nastao za radnike rudnika, u sred Sibira, a nisu pravili rudnik u sred zelenog voćnjaka punog reka.

Šta će biti s kućom?

Naravno, tu dolazimo i do vrednosti nekretnina. Koliko god da je potencijalna zarada od litijuma, moglo bi se desiti da gubici nastali zbog pada cena nekretnina budu veći od toga i da se mere milijardama. Ovaj kraj je inače poznat kao mesto gde postoji puno planinskih kuća, izletišta, hotela, odmarališta, a tu se nalazi i nekoliko važnih banja, od kojih je možda najpoznatija kraljevska Banja Koviljača, koja je tek nedavno, dolaskom ruskih imigranata i bogatih pojedinaca voljnih da investiraju u stare vile, doživela renesansu. Vikendice na Drini su tu zato što je voda Drine zelena, a ne crvena (tinto), tako da će i one izgubiti na vrednosti. Planovi za građenje niza odmarališta i vikend-kuća biće dovedeni u pitanje.

Pad cena luksuznih nekretnina na ovom delu zemlje, kao i potencijalno iseljavanje stanovništva iz okolnih gradova uticaće na prekid stanogradnje u gradovima, kao i na prekid građenja vikendica, vila, hotela i odmarališta u ovom delu Srbije. Potpuno je neizvesno kakvu će demografsku sudbinu doživeti gradovi niz Savu – a to će se itekako odraziti na cene nekretnina i stanogradnju i u samom Beogradu – posledice je nemoguće predvideti, ali će biti astronomski skupe.

Elizijum, spržena zemlja, Blade Runner i replikanti

Sve u svemu, izgleda da će možda budućnost Srbije bili nalik na film “Elizijum”, gde na prljavoj i zagađenoj planeti Zemlji žive bolesni ljudi koji maštaju da odu na svemirsku stanicu Elizijum, gde caruje bogatstvo i zdravlje. Možda su desetine gradova i sela na granici opstanka kada je u pitanju ova sporna tema, i definitivno odluka o rudarenju nipošto nije olaka stvar.

Reč je o izmeštanju zagađenja iz Nemačke, gde ima mnogo višeg i čistijeg litijuma, radi prosperiteta EU, o transferu prljavih tehnologija, koji se nameće kao cena ulaska Srbije i BiH u EU, a sve u sklopu “energetskog rata” EU i Kine. Da li to zavređuje naše učešće u njemu, po cenu narušavanja ekosistema, poljoprivrede, i mogućeg iseljenja gradova i sela? Čini se da je EU postigla dosad najspektakularniji autogol na Balkanu.

Čak i osnovna premisa „Blade Runnera” je da Kompanija pravi potrošne replikante da bi radili u rudnicima s prljavom tehnologijom, na dalekim planetama. A Srbiji je dodeljena uloga rudarske kolonije Zapada, kako Tomas Roser, iz bečkog Die Presse, umešno kaže. A stanovnici Srbije će na svojoj zemlji biti – replikanti.