Uobičajeni problemi mogu zaseniti kvalitet projekta. Naročito ako je reč o namernim propustima koje investitor želi da uradi kako bi uštedeo na novcu ili kvadratima, piše Marko Stojanović.
Tokom 2016. godine u javnosti se pojavljuje publikacija IME projekat Beograd, autora gradskog urbaniste Milutina Folića i dr Milene Vukmirović, koja se bavi budućim projektima vezanim za arhitektonsko-urbanističku transformaciju glavnog grada.
U publikaciji je razmatrano 20 tačaka, među kojima proširenje pešačke zone, rekonstrukcija postojećih i izgradnja novih javnih garaža, obnova fasada, izgradnja novih biciklističkih staza, osvetljavanje javnih objekata, realizacija konkursa, ulična umetnosti i murali, uređenje Beogradske tvrđave, uređenje urbanih džepova…
Kao 12. tačka označene su gradske pijace. Reč je pre svega o realizaciji projekata iz 2009. godine, kada su anketnim konkursom razmatrane tri lokacije – Kalenićeva, Bajlonijeva i Palilulska pijaca. Ovim konkursom, Beograd je dobio savremena rešenja za tri najznačajnije gradske pijace, koje već više decenija nisu doživele temeljnu rekonstrukciju.
Na konkursu za Kalenićevu pijacu, prvu nagradu podelila su dva tima – prvi koji čine arhitekte Đorđe Gec, Nevena Stojović i Ana Filipović, a drugi u sastavu arhitekata dr Vanje Panića i Aleksandra Kneževića. Prošle godine, gradski menadžer Goran Vesić prezentuje projekat rekonstrukcije Kalenić pijace, a u grafičkim prilozima se vidi da je to projekat drugog tima arhitekata. Rad prvog tima je nešto avangardniji i podrazumeva znatno obimnija rušenja postojećih objekata, dok drugi na jedan pomirljiv način inkorporira postojeću i novu arhitekturu.
Na konkursu za Bajlonijevu pijacu prvu nagradu tađe dele dva tima – prvi tim koji čine arhitekte Zoran Dmitrović i Zorica Savičić i drugi tim koji čine arhitekte Grozdana Šišović i Dejan Milanović. U nagrađenom rešenju prvog tima predviđeno je da pijačne tezge kompletno zauzimaju otvoreni plato, dok su sadržaji namenjeni zatvorenom prostoru smešteni u podzemene etaže. Velika denivelacija omogućava izlazak pojedinih delova podzemnih etaža na pristupne ulice. Projekat je u toku razrade, u kojem učestvuju oba tima.
Pijaca Palilula
Za Palilusku pijacu proglašeno je pobedničko rešenje tima koji čine arhitekte Dunja Dimitrijević (Nedeljković) i prof. Vasilije Milunović, dok su timu kasnije pridodate Danica Stojiljković i Marina Lazović. Za razliku od prethodna dva projekta koji predviđaju mobilne tezge na otvorenom u kombinaciji s jednim većim natkrivenim prostorom, u ovom projektu autorke daju smelo rešenje po kojem se celokupan pijačni sadržaj smešta po jedan krov. Koncept je osmišljen po uzoru na savremene evropske pijačne hale, u kojima se pijaca smešta u nešto što nalikuje nekadašnjim zatvorenim gradskim pijacama ili današnjim tržnim centrima. Ovo može biti zanimljivo, naročito ako se umesto tezgi upotrebljavaju modularni boksovi, poput onih u zatvorenoj pijačnoj hali El Ninot u Barseloni. Podzemene etaže su namenjene supermarketu, magacinima i hladnjačama, ali i parkingu za 70-ak vozila.
Problem centralne ventilacije, broja parking mesta i roka završetka građevinskih radova uticaće puno na konačan utisak o Paliluskoj pijaci.
Međutim, tu su i uobičajeni problemi koji mogu zaseniti kvalitet ovog prvonagrađenog rešenja. Naročito ako je reč o namernim propustima koje investitor želi da uradi kako bi uštedeo na novcu ili kvadratima. Za početak, u idejnom rešenju se predviđa da specijalizovane radnje, poput cvećara, pečenjara i obućara, mogu naći u lokalima u prizemlju, ali izvođački projekat ne predviđa ove prostore, već celokupan sadržaj podređuje modularnim boksovima. Pomalo nepraktično za cvećare kojima je potrebna konstantna niža temperatura, to jest, orošavanje biljaka ili obućarima i drugim zanatskim delatnostima koji podrazumevaju širenje neprijatnih mirisa raznih supstanci koje se upotrebljavaju prilikom rada.
Tu se dolazi i do problema centralne ventilacije, koja ako ne bude bila dobro rešena rezultovaće prostorom koji bi mogao biti zagušljiv. Možda je najbolji primer za propust slične vrste, pijaca u Bloku 44, koja je usled natkrivanja pogrešnim materijalom dobila efekat plastenika, pa je samo godinu dana od njene izgradnje (2011.) bilo neophodno prepraviti krovnu konstrukciju, a unutar prostora uvesti sistem za dodatno osvežavanje vazduha. Prva delatnost za koju u takvim uslovima nema adekvatnog rešenja jesu mesare i ribarnice sa uslužnim pečenjarama, koje zbog mirisa i dima moraju biti dodatno izlovane sa posebnim izduvnim ventilacionim sistemima.
Drugi značajni problem jeste broj parking mesta, koji u ovom slučaju nije dovoljan, jer se samo parkiranjem zaposlenih na pijaci gotovo popunjava celokupna garaža.
Treći, a možda i najznačajniji problem, predstavlja rok završetka građevinskih radova. U projektnoj dokumentaciji stoji da je za potrebe izgradnje pijace potrebno 18 meseci. Prodavci voća, povrća i mlečnih proizvoda mogu za to vreme izlagati na drugim pijacama, ali šta da rade vlasnici drugih delatnosti koje se ne mogu privremeno preseliti ako dođe (a najčešće dolazi) do probijanja rokova za dovršetak izgradnje pijace?
Zakupci tezgi i lokala se raduju izgradnji nove pijačne zgrade, naročito ako se bude izvodilo po prvonagrađenom projektu, ali ih plaše navedeni problemi. Možda rešenja za Palilusku, ali i druge dve pijace koje su predviđene za rekonstrukciju, treba tražiti u dve odlično izvedene rekonstrukcije – Zeleni venac, koji potpisuju arhitekte Đorđe Bobić i Miloš Petrović, a koja je izvedena 2004. godine, kao i zanimljivo rešenje za Zemunsku pijacu, koja se u popodnevnim satima transformiše u trg, a koje je 2009. godine projektovao tim arhitekata u birou CIP.
[accordion title=“O autoru teksta“ close=“0″]
Marko Stojanović, diplomirani istoričar umetnosti, vlasnik je jedinstvenog showrooma Shamliza u Beogradu. Aktivno se bavi temama arhitekture i urbanizma u glavnom gradu.[/accordion]
Nadam se da ovu pećinu od pijace na kraju neće ni napraviti.
kakva je ovo propast. od lepe tople pijace..dobili pusti shoping centar…