Recife i novi brazilski zakoni anti-urbanosti

I tako će i Recife kao i Venecija da postane grad za neke druge – grad prenoćište, jer će mu se oduzeti svaki deo koji je nosio autentičnost tog prelepog brazilskog mesta, piše arhitekta Nikola Carević, profesor na PUCRS u Brazilu.

Veliki plavi okean je ispred vas a u daljini vazdušne izmaglice se neprekidno protežu kilometri previsokih oblakodera. Neko bi pomislio da je na vidiku Manhetn ali ubrzo shvata da se brod nasukao na veliku tropsku peščanu plažu dalekog grada severoistočnog Brazila. Dobrodošli u Recife.

I odmah tu pored tih beskrajnih oblakodera se nalaze dva istorijska ostrva starog centra grada prepuna nekih drugih arhitektura i nekih drugih kolonijalnih priča, stilova, boja i zelenila… Ogromne betonske repetitivne zgrade u pozadini je zamenila urbana logika starog centra grada i prisne ljudskosti; onaj socijalni element nekog sporog, opuštajućeg i harmoničnog reda koji svima nama, stanovnicima 21. veka polako nestaje pod nogama.

Projekat Novi Recife predstavlja početak urbane vertikalizacije istorijskog dela grada ali i privatizovanja obale za bogate zatvarajući stari grad za ostale.

Najveće i najlepše ostrvo je još u 17. veku kolonijalizovano od strane Holanđana koji su pored interesantne arhitektonske mešavine napravili i onu ljudsku u kojoj se prelepe Mulatkinje pojavljuju u starim kolonijalnim kamenim ulicama sa svojim zelenim i plavim očima. Izgleda kao da ostrvo starog Recifea nosi u sebi neki prastari miris izgubljenog raja koji tako izgubljen, u suštini, ima sudbinu da traje večno.

Pa ipak, taj naizgled nedodirljivi raj je odavno otkriven a nama savremenicima post-kapitalističke ideologije razvoja i unovčenog napretka ostaje da konstatujemo novi egzodus romantike oličene u novim urbano-političkim planovima za “lepši i stariji” Recife. Za jednu novu pseudo-urbanu formulu neokolonijalne sprege kapitala i politike pod sloganom – “Za naše dobro”.

Godine 2012. grad dobija novog gradonačelnika sa novom vizijom urbanog razvoja predstavljajući javnosti novi ambiciozni plan restrukturiranja starog centra grada. „Projeto novo Recife“ je trebalo da predstavlja početak urbane vertikalizacije istorijskog dela grada ali i privatizovanja obale i određeni urbani kontinuum ideologije ogromnih turističkih oblakodera koji su već odavno bili nagomilani s druge strane zaliva na jednoj od najlepših plaža Brazila.

Čudna ideja gradonačelnika bila je da se počne od najstarijeg pristaništa Cais Sterlita i da se odatle obalom u celom obimu opaše ostrvo kapitalističkom vizijom grada oličene u staklenim repetitivnim visokim tornjevima koji su slobodno ležali u zelenilu privatnog poseda opasanog zidinama.

I odjednom novi urbanizam 21. veka preko tih istih plutajućih osnova slobodnostojećih nagomilanih tornjeva ekonomske špekulacije donosi gubitak urbane strukture koja se ne ogleda samo u fizičkoj negaciji tradicionalnog grada već u mnogo opasnijoj socijalnoj segregaciji kojom se novi, postkapitalistički grad, čisti od nepoželjnih socijalnih kasti koje bi mogle da uprljaju svo to sjajno crno neprobojno staklo unovčenih bankarskih kredita.

Nove urbane strukture prave opasnu socijalnu segregaciju čime se grad čisti od nepoželjnih socijalnih kasti.

Konačno će se kroz finansijsko tržište političkih domaćih elita u Recifeu moći naseliti Evropljani i Severnoamerikanci kojima će se nuditi skupoceni stanovi sa pogledom u plavi beskraj. Cena? Sitnica…

Isti taj okean i obala koji postaju privatno vlasništvo skupocenog prava na lepši pogled i preči razlog za kreiranje jednog novog vertikalnog betonskog zida oko oba centralna istorijska poluostrva bogatog stranog establišmenta koji će konačno tako moći da u bliskoj budućnosti otpočne bankarsko-pravni napad na preostale istorijske udžerice kolonijalnog doba nudeći prosperitet svima onima koji su spremni da plate ono što je nekada u tom gradu bilo besplatno za sve – tropski raj.

I tako će i Recife kao i Venecija da postane grad za neke druge – grad prenoćište, jer će mu se oduzeti svaki deo koji je nosio autentičnost tog prelepog brazilskog mesta. Onu svakodnevicu zbog koje su ti isti turisti i dolazili.

Starosedeoci će da iščeznu ali to neće biti problem za nove turističke ponude lažne kopije onog istog raja koji su tako perfidno kroz građevinsko političku špekulaciju poklonili nekim drugim ljudima, bogatim strancima. Od onolike prirode i starog grada koji su bili pristupačni svima, će ostati neki postkapitalistički fragmenti lažne kolektivne sreće.

A da li je sve to moglo drugačije?

Povezano: Intervju sa arhitektom Nikolom Carevićem

tekst: dr. arh. Nikola Carević,  profesor na PUCRS – Pontifícia Universidade Católica do Rio Grande do Sul; foto: Nikola Carević, naslovna: Luci Corella