Centar ovog gradića oblikovan je bez osećaja za estetiku, bez poštovanja prema prirodnoj lepoti mesta i sasvim je podređen profitu investitora. Zvuči li vam poznato?
Malkolm Gladvel tvrdi da najbolji matematičari dolaze iz istočnoazijskih zemalja gde se uzgaja riža. On kaže da za rešavanje matematičkih zadataka nije potrebna natprosečna inteligencija, već strpljenje da se zadatak reši.
Riža se sadi na ravnom tlu, a uprkos savremenoj mehanizaciji, mlade sadnice riže se uglavnom ručno presađuju na poplavljena polja. Pored toga, proces uzgoja riže traje mesecima, tokom kojih se polja moraju stalno nadgledati i održavati. Ideja da su preciznost, strpljivost i posvećenost s polja riže prenete i na obrazovni sistem u azijskim zemljama može potkrepiti Gladvelovu teoriju.
O ovoj zanimljivoj teoriji sam pomislila tokom šetnje kroz jedno selo blizu vijetnamskog gradića Sape. Šetala sam satima vijugavim putem, fotografišući svako dete koje mi se našlo na putu. U večernjim satima, kada su se moje šetnje uglavnom i završavale, ta glavna ulica, koja se granala u male puteljke, bila je živa.
Dok evropska sela blede, ovo vijetnamsko vrvi od ljudi, naročito od dece. Možda to nije slučajnost jer je ceo prizor seoske idile smešten na rižinim terasama u planinskom vencu Hoang Lien Son, mestu ubrzanog razvoja turizma, u kojem žive nacionalne manjine Vijetnama.
Pročitajte još na Gradnja.rs:
Hotelska soba sa nezastakljenim prozorom
Duž glavnog puta i uskih puteljaka kroz rižina polja izgrađene su kuće sličnih dimenzija, ponekad kontinuirano a ponekad raštrkano. Primetila sam da su tradicionalne kuće seljana jednostavne, prizemne kuće napravljene od lokalnih materijala, najčešće od drveta i bambusa.
Oblast Sapa je poznata po vlažnoj i kišovitoj klimi, te su kuće često izdignute od tla na stubovima, a krovovi su na dve ili četiri vode. Kretala sam se u majici kratkih rukava, dok su žitelji nosili zimske jakne. Bilo je neobično videti ih u zimskoj odeći, sa golim nogama u gumenim papučama. Njih nisu učili kao nas da „zima dolazi s nogu“.
Možda ova pojava nije ni toliko nelogična jer su klimatski uslovi u ovoj oblasti promenljivi. U lošu izolaciju kuća sam se sama uverila jer soba malog hotela, u kojoj sam bila smeštena, imala je prozor koji nije bio zastakljen. Zapravo, to je bio otvor sa drvenim kapcima.
Prvu noć sam bila ubeđena da spavam u poluotvorenom prostoru jer, pored prozora bez stakla, ni zid kuće nije dodirivao krov. Noć sam provela pokrivena jorganom preko glave, nadajući se da mi neki gmizavac ili vodozemac neće ući u krevet.
Sve je bilo od drveta i bambusa u tom malom prenoćištu – krov, noseći i pregradni zidovi, podna i zidna obloga, veranda, ali i nameštaj.
Već sledećeg dana, kada sam videla da je prostor između krova i zida ipak zatvoren horizontalnim gredicama, ali sa spoljne strane kuće, počela sam mirno spavati u prohladnoj sobi. Bez obzira na prozor bez stakla, hostel je bio čist luksuz u poređenju sa cenom smeštaja.
Sve je bilo od drveta i bambusa u tom malom prenoćištu – krov, noseći i pregradni zidovi, podna i zidna obloga, veranda, ali i nameštaj. Sobe su bile pristojnih veličina, a veliki open space, namešten sa malo nameštaja, bio je namenjen za ručavanje, rad i odmor.
Dok mi turisti boravimo u prijatnim i čistim prostorijama, brčkamo noge u bazenu u dvorištu, kuckamo na našim laptopovima, gledamo u rižina polja i jedemo preukusne, sveže obroke za male pare (noćenje košta deset evra), prosečan stanovnik sela možda i spava u onoj istoj zimskoj jakni u svojoj kući.
Kada se skinu ružičaste naočare, postaje jasno da su tradicionalne kuće, izuzev smeštaja za turiste, uglavnom trošne kolibe. Moj smeštaj, kao i drugi mali hoteli i hosteli, izgrađeni su pored domova lokalnog stanovništva. Par puta sam imala priliku da kroz otvorena vrata vidim njihovu unutrašnjost. Podsetile su me na stare udžere, koje sam viđala po bosanskim selima.
Vizuelni reper od osamnaest spratova
Stare kuće žitelja sela i nove kuće namenjene turistima, smeštene na rižinim terasama, čine jednu vizuelno harmoničnu sliku uprkos razlikama u kvalitetu stanovanja. Međutim, u centru gradića Sape, identitet i autentičnost mesta su narušeni. Ubrzani razvoj turizma doveo je do neplanske gradnje koja utiče na prirodni pejzaž i kulturnu baštinu regiona.
Hoteli, odmarališta i drugi objekti namenjeni turistima šire se na rižina polja i druge prirodne površine. Problem je velika gustoća izgrađenosti, neprilagođena spratnost tih objekata, kao i njihov izgled. Dok su tradicionalne kuće skromne prizemne građevine, hoteli i resorti su masivne zgrade čija spratnost varira između tri i šest spratova.
Hotel KK Sapa, sa pet zvezdica, u kojem se dvokrevetna soba može rezervisati za samo pedeset eura, ima osamnaest spratova i trenutno je najviša zgrada u Sapi. Štaviše, ni materijalizacija ovog hotela i drugih novih objekata ne doprinosi očuvanju kulturnog identiteta vijetnamskih manjina.
Hoteli i drugi komercijalni objekti su uglavnom zidane zgrade sa visokim plafonima, prostranim verandama, velikim prozorima koji pružaju pogled na rižina polja.
Tradicionalne kuće u okolnim selima su uglavnom od drveta, u prirodnim bojama građevinskih materijala i sa skromnim dekorom. Nasuprot tome, novi objekti u centru Sape su izgrađeni u evropskom stilu, obojeni u različite boje i sa izraženim dekorativnim detaljima na fasadi.
Zbog francuskog kolonijalnog uticaja, vijetnamska savremena arhitektura inspirisana je francuskom arhitekturom s kraja 19. veka. Hoteli i drugi komercijalni objekti su uglavnom zidane zgrade sa visokim plafonima, prostranim verandama, velikim prozorima koji pružaju pogled na rižina polja.
Na njihovim fasadama prisutni su detalji poput balustrada, pilastara, štukatura i kovanih ograda. Ove, viđene i u našem regionu, „Parižanke“ se ne uklapaju u ruralni Vijetnam. Doduše, one se meni nigde ne uklapaju, ali je lažni evropski glamur bezbolnije videti u Evropi nego na azijskom tlu.
Vijetnamski Zlatibor ili Budva bez mora
Bolje arhitektonsko rešenje od njih su uske zgrade u nizu izgrađene u francuskom kolonijalnom stilu sa elementima lokalne arhitekture. Haotičnu arhitekturu Sape krase i poneke kopije tradicionalnih kraljevskih palata i hramova, kao i katolička crkva građena u neogotskom stilu, te mnoštvo natpisa i svetlećih reklama.
Cela slika prostora, zajedno sa dinamičnom i veselom vašarskom atmosferom zaličila mi je na nešto poznato. Centar Sape je, u stvari, vijetnamski Zlatibor ili Budva bez mora, baziran na neadekvatnom urbanističkom planiranju, bez osećaja za estetiku, bez poštovanja prema prirodnoj lepoti mesta i sasvim podređen profitu investitora.
Sapu prati i nerazvijena infrastuktura, velika količina otpada u prostoru kao i vidljiva nejednakost u društvu.
Disciplina, preciznost i strpljivost izostaju u domenu vijetnamske savremene arhitekture i urbanizma.
Gladvelovu teoriju o višegeneracijski nasleđenoj radnoj etici mogla sam prepoznati gledajući kako Vijetnamci vredno rade na natopljenim rižinim poljima. Međutim, disciplina, preciznost i strpljivost izostaju u domenu vijetnamske savremene arhitekture i urbanizma.
Sigurna sam da ubrzani razvoj turizma u mestima bez regulative, gde je korupcija u društvu na visokom nivou i gde retko postoje dobri primeri savremene arhitekture, može biti poguban za arhitekturu i urbanizam tog mesta.
U ovom slučaju, neprepoznavanje turističkog potencijala takvog mesta zapravo čuva njegov identitet. Na kraju, bolje je ostati skromna udžera nego postati nakićeni Zlatibor. Nažalost, Sapa nije imala tu sreću.
Foto-galerija
Jovanini putopisi i savršeno kadrirane i odabrane fotografije su pravo osvježenje, demistifikuju iluziju o životu i standardu u istočnjačkim zemljama kroz prizmu arhitekture, urbanizma i lične impresije.