Skoro da sam se zamonašio: Evropsko arhitektonsko hodočašće od Utrehta do Ronšana
U trećem nastavku serijala „Evropska solo ArhiTura“ vodimo vas u obilazak znamenitih dela Le Korbizjea i Gerita Ritvelda, ali i savremenih objekata arhitektonskih studija MVRDV i BIG.
Prvim jutarnjim vozom iz Roterdama kroz holandske ravnice sam stigao do Utrehta. Zlatni zlazak sunca me otpratio, a dočekala me kiša iako su gradovi udaljeni na pola sata. Čini mi se što sam se više približavao Amsterdamu, to su mi gradovi bili autentičniji pa tako i Utreht, za koji mogu reći da je “Mali Amsterdam”. Većinski “obučen” od ulice do krova u svoju prepoznatljivu opeku, Utreht mi je odavao osećaj udobnosti, svojim jesenjim bojama.
Međutim nisam zbog njega došao, već zbog jednog arhitekte. Gerit Ritveld. Čovek koji se upisao u istoriju moderne arhitekture, ostvarivši jedno ikonično delo koje je podiglo Utreht na veći nivo – Ritveld-Šreder kuća. Odmah po izlasku sa stanice sam se uputio ka objektu zajedno sa svim stvarima koje sam poneo sa sobom, ali tako je to kad putujete od mesta do mesta u rasponu od 7 dana. Međutim, Holandija ne bi bila Holandija da takođe nema konstante promene vremena po ulicama kao Engleska, tako da sam na svakih 10 minuta hoda morao da oblačim i skidam kabanicu.
Pročitajte još na Gradnja.rs:
Kao jedna od Mondrijanovih slika
Napokon stigoh i ispred ovog čuvenog zdanja moderne arhitekture koje je upisano 2000-te godine na Uneskovu listu svetske baštine. Danas, objekat služi u funkciji muzeja koji privlači mnoge turiste i arhitekte. Objekat projektovan po principima tadašnjeg umetničkog pravca De Stajl, čiji je i Ritveld bio pripadnik, izgleda kao jedna od Mondrijanovih slika.
Forma kuće izgleda fantastično sa jasnim odnosima linije i površine uz igru svetla i senke, a sve to uz suptilnu upotrebu crvene, plave i žute boje. Za to vreme projektovanja, enterijer je bio zaista impresivan, s obzirom da je dosta toga „custom made“, na primer, Ritveld upotrebio zavese ili žaluzine, pa je koristio drvenu ploču za bukvalno pokrivanje prozora noću, dok su danju iste te ploče služile kao police za kuhinju.
Ritveld je celu gornju etažu kategorisao kao potkrovlje, što mu je omogućilo ovu fleksibilnost prostora koju danas vidimo.
Još jedna zanimljiva stvar sa ovom kućom su Ritveldovi čuveni zidovi za transformaciju prostorija po želji, ali još zanimljivije je da je to proisteklo radi obmanjivanja zakona o izgradnji.
Plan u to vreme je bio poprilično striktan po pitanju projektovanja stambenih prostora, pa je Ritveld celu gornju etažu kategorisao kao potkrovlje, što mu je omogućilo ovu fleksibilnost prostora koju danas vidimo.
Izgleda da se nije mnogo toga promenilo za jedan vek. Pored ove kuće, arhitekta ima još jedno (manje uspešno) delo iz istog perioda koje se nalazi u neposrednoj blizini, pa sam odlučio da i to obiđem. „Bukvalno limena kutija u autentičnom holandskom kontekstu“, govorim sebi i nastavljam nazad ka stanici.
Konzolno prepuštene jedinice jedna preko druge stvaraju dinamičan izgled nebodera, a statičarima svaka čast na rešavanju prenosa sila!
A sad, napokon Amsterdam! Ovo je ujedino bila i moja najsevernija tačka puta, odakle sam pravio zaokret nazad ka Parizu. Ostavljam stvari i odmah po dolasku i odlazim izvan centra Amsterdama. Zašto? MVRDV je odgovor.
Na samom obodu Amsterdama se nalazi nedavno završeni stambeno-poslovni objekat „Valley“, koji je veoma specifičan sa svojom formom u kontekstu kojem nastaje. Ljuska, kako autori kažu, je opna od zid zavese iz koje izviru tri stambena tornja nepravilne forme uz javni prostor sa pogledom na fudbalski teren.
Konzolno prepuštene jedinice jedna preko druge stvaraju dinamičan izgled nebodera, a statičarima svaka čast na rešavanju prenosa sila! O uspešnosti ovog projekta govori i to da je dobio nagradu za dizajn novih stambenih nebodera u svetu. S razlogom su i dobili, jer i ja smatram da je ovo jedan od najatraktivnijh savremenih projekata današnjice.
Dobro promišljena atrijumska struktura
Red je došao na „Sluishuis“ stambeni objekat od BIG-a! Jedna dobro promišljena atrijumska struktura sa dobrim odnosom javnog i privatnog prostora. Sa ulične strane objekat se otvara ka unutra stvarajući prostor za socijalizaciju pored vode i pritom, javnim stepeništem otvara krovne ravni za nove vidike javnosti.
Da je Amsterdam lep jeste, ali ipak mi je bolji Roterdam po pitanju arhitekture. To je ujedino i bilo to od mog obilaska Amsterdama, pa je došlo vreme za zaokret ka Parizu. U većini slučajeva, nijedno putovanje ne može sve da teče glatko kako ste zamislili pa morate biti spremni na adaptaciju.
Tako sam, na primer, potpuno zaboravio da napravim rezervaciju za brzi voz od Amsterdama do Pariza, pa sam morao platiti punu cenu karte u poslednjem trenutku. Eto jednog razloga zašto se isplati Interrail karta.
Razne teme smo provukli kroz naše druženje, od putovanja vozom, tradicionalne alžirske kuhinje pa sve do političkih odnosa Jugoslavije i Alžira.
Vila Savoja je jedan od razloga povratka u Pariz. Nisam se mogao vratiti nazad kući, a da ne obiđem Savoju nakon prve ispale. U kasno sam stigao nazad u Pariz i otišao pravo u hostel gde sam upoznao jednog starijeg Alžirca iz Londona koji je takođe došao u posetu Parizu Eurostarom.
Tokom ovog putovanja upoznao sam dosta ljudi koji su takođe išli na svoje avanture ili jednostavno svojim putem, međutim sa ovim čovekom sam se najbolje sprijateljio. Razne teme smo provukli kroz naše druženje, od putovanja vozom, tradicionalne alžirske kuhinje pa sve do političkih odnosa Jugoslavije i Alžira.
„Zanimljiv čovek“, mislim se u sebi. Razgovor smo završili na dogovoru da sutradan isprobamo zajedno alžirski kus-kus nedaleko od hostela. Bogami, ovo jelo je vredelo svakog upoznavanja. Ostaviću vam da istražite sami više o ovom jelu.
Moje divljenje je ostalo samo na teoretskom nivou, jer kad pogledate malo bolje kuća ima podosta projektantskih nelogičnosti, čak i za to vreme.
Vila Savoja – drugi pokušaj. Kao da prvi put nije bilo dovoljno stresno što sam pogrešio dan dolaska, ni danas mi nije dobro krenuo dolazak do Pojsija. Naime, desio se kvar na liniji Pariz – Pojsi gde su objavili da linija neće saobraćati naredna četiri sata! „Nema šanse da mi se ovo dešava sad!“ govorim besno dok brzo tražim alternativu.
Ništa ne prepuštam slučaju i ima da vidim Savoju danas makar mi poslednje bilo! Srećom, Francuzi imaju pored voza i regionalni prevoz na šinama (neka vrsta tramvaja na dalje staze, koliko sam shvatio) koji ide do Pojsija, pa sam njega uspeo uhvatiti.
Nakon izgubljenih dva sata stižem napokon ispred veličanstvene ikone moderne arhitekture. Koliko puta smo samo spomenuli Savoju tokom fakulteta, a sad je obilazim uživo! „Originalni primer sa primenom pet tačaka arhitekture!“ mislim se.
Međutim, moje divljenje je ostalo samo na teoretskom nivou, jer kad pogledate malo bolje kuća ima podosta projektantskih nelogičnosti, čak i za to vreme, ali ipak bez ovog objekta ne bi imali ovo što danas imamo. Srećom nije to jedino njegovo značajno delo u Francuskoj.
„Ovo je sto puta bolje od Savoje!“ mislim se dok opkružujem kapelu Ronšan po stoti put.
Kapela u Ronšanu. Pariz mi je bio okretnica za polazak nazad ka Srbiji sa usputnim stanicama, među kojima je bila i ova kapela. Opet sam krenuo prvim jutarnjim vozom iz Pariza do Lila, gde sam kasnije preseo u voz do Ronšana.
Ubedljivo najlepši krajolici na ovom putovanju su mi upravo iz Francuske, specifičnije iz Burgundijske regije gde se mogu pronaći zeleni valoviti pejzaži sa mnogobrojnim vinarijama, a sve to se može videti iz voza!
Po dolasku u Ronšan sam shvatio da se kapela nalazila na brdu iznad sela i da me je čekalo dobro pešačenje sa svim stvarima do nje. Trideset i sedam minuta kasnije, sav uzdihan sam stigao napokon do kapije. Zanimljivo je da je pored Korbizjea, na ovom brdu projektovao i Renco Pjano, dodatak kompleksu u vidu soba za monahinje kao i „gift shop“.
Tajna lebdeće tavanice
Bez daljeg odugovlačenja sam otišao do kapele i mogu reći potpuno ostao bez teksta! „Ovo je sto puta bolje od Savoje!“ mislim se dok opkružujem kapelu po stoti put. Projekat gde je arhitekta „prekršio“ neka od svojih načela, je po meni ujedino i njegov najlepši projekat.
Čvrste i zakrivljene forme sa uskim prozorima su samo neke od odlika ovog objekta. Najfascinantnije mi je zapravo bila betonska ljuskasta tavanica koja „lebdi“ nešto malo iznad zidova i tako propušta još jedan trakt svetlosti. Tajna lebdeće tavanice? Potpuno oslonjena na stubove unutar masivnih zidova.
Korbizje je lično dizajnirao nameštaj, od klupa i ispovedaonica, pa čak i kvaku za vrata.
U ovom projektu se išlo do najsitnijih detalja, tako da je Korbizje lično dizajnirao nameštaj, od klupa i ispovedaonica, pa čak i kvaku za vrata. Iako bih mogao bih još podosta pisati o samom objektu, samo ću reći samo da sam proveo četiri sata gore sa monahinjama analizirajući svaki detalj kompleksa.
Ono što je manje poznato za ovaj kompleks jeste da je pored glavnog objekta, arhitekta projektovao i spavaonicu za graditelje kapele u prepoznatljivom „korbizjeanskom“ stilu, kao i „mastabu“ od kamena koji je korišten za crkvu koja je stojala na ovom brdu pre kapele.
Nakon predugog boravka u kompleksu, skoro da sam se i ja zamonašio koliko je mirno i tiho, međutim čekao me je ostatak ove dugačke avanture. Svakim kilometrom sve bliže kući, svaka nova usputna stanica je donosila novo iskustvo. Jedno od takvih mesta je i Cirih gde se nalazi poslednji projekat Le Korbizjea. Ovo nije smelo da se propusti!
Foto-galerija
