Vožnja bicikla je opuštajuća i fizički korisna aktivnost, ali svako ko se na pedale prođirao bilo kojim od gradova naše zemlje zna da to nije baš uvek slučaj – konstatuje u svojoj novoj kolumni Mladen Borocki.
Retko kada imam priliku da pišem o nečemu u šta sam toliko upućen, i mrzim što je tako… U ovom slučaju, zapravo bih voleo da sam malo manje u materiji i da me se malo manje dotiče – mnogo bih se manje sekirao.
Prošlo je tridesetak godina kako sam prohodao, dvadesetak kako sam naučio da balansiram na biciklu i desetak kako sam ovladao motornim vozilima. Moram, ipak, napomenuti kako sam u poslednje dve i po godine svaki dan (bukvalno svaki) koristio sva tri prevozna sredstva.
O rupama na putevima, ulicama raskomadanim do beskonačnosti i opštem javašluku glavnih infrastrukturnih institucija izlišno je pričati – to svi znamo. Radije bih se osvrnuo na sociološki momenat nas „običnih“ aktera, jer mi smo ti čija bi trebalo da bude poslednja.
Vožnja bicikla načelno je psihički opuštajuća i fizički korisna aktivnost, ali svako ko se na pedale prođirao bilo kojim od gradova naše zemlje blagorodne zna da to nije baš uvek slučaj.
Opsedanje staza
Kako junačka tradicija nalaže, prvo ću udariti na najjačeg protivnika – majke s decom i naše starije sunarodnike.
Evo, priznajem, ne znam… Nije mi jasna ta neraskidiva veza između biciklističkih staza i roditelja s kolicima. Ako mi neko ponudi suvislije objašnjenje od onog po kojem je nemoguća misija detence u kolicima pregurati preko bankine, obećavam da neću više zalajati ni na jednog roditelja koji mi se nađe na putu. A ako je istina da ljudi koji zalaze u zrelije (da ne kažem poslednje) životno doba s godinama postaju sve sličniji maloj deci, onda se i rešenje misterije njihovog porekla na biciklističkim stazama takođe krije tu negde.
Predlažem da se u bajk staze sprovede struja niske voltaže, tek tolike da zaškaklja tabane.
Nedavno su biciklističke staze u mom gradu ofarbane u jarko crvenu ne bi li neoprezne pešake upozorilo i odvratilo od paradiranja. Čini mi se da je željeni efekat izostao i da je hodajuća pučina samo dodatno privučena fluorescentnom bojom. Predlažem, stoga, da se u bajk staze sprovede struja niske voltaže, tek tolike da zaškaklja tabane.
Caka sa crvenim stazama trebalo je da upali i kod motornih vozila, ali oni što „pod uslovom“ skreću desno su posebna fela, toliko slepa oko očiju i nezainteresovana za prilike koje pristižu s njihove desne strane, da ne bi primetili ni Halejevu kometu. Neki bi se vadili na mrtav ugao ili brzinu kretanja bicikliste, no jedan od osnovnih saobraćajnih kanona kaže da se pred pešačkim prelazom ima stati i pažljivo pogledati levo-desno. Verujte mi, računao sam jednom prilikom, jedan od deset mu se povinuje…
Konačan rezultat: Jarko crvena – Ljudska vrsta 0:2
Komunikacija sirenom
Ne bih da ih imenujem, ali malo ko je tako lak na sireni, a nespretan za volanom kao moji sugrađani. Količina buke i nepristojnog ponašanja svake vrste recipročno se povećava s pogoršanjem atmosferskih prilika. Ni u višestruko mnogoljudnijim gradovima, a imao sam sreću da se provozam mnogim, ne događa se ni približno takav armagedon kao kada se srpski radnik, gladan i izrabljen, vraća s posla. Biciklističke staze koje se protežu duž svakog kolovoza služe isljučivo za vožnju bicikla – ne za šetnju i ne za parkiranje. Automobili se, bez izuzetka, zaustavljaju ispred svakog pešačkog prelaza, pa makar i jedna jedina duša čekala da pređe. Sirena se čuje samo kada… Zapravo, nikada u „belom svetu“ nisam čuo civilnu sirenu.
Ma koliko se grčevito trudio da se oduprem tom nepatriotskom zaključku, naposletku se nekako uvek nametne… Mi smo nekulturna i sebična sorta, kojoj je osim sopstvene trke, frke i brige sva druga strana i nebitna.
Iako sam svestan deficita stručnog znanja i paušalnosti svojih stavova, ipak ću, kao svedok (i učesnik) nekoliko krajnje nemilih situacija, dati sebi za pravo da pomenutima dam nekoliko saveta…
Roditelji, nemojte svoje mališane šetati po bajk stazama – ne radite to ni po kolovozu.
Vozači, kako biciklisti tako i oni za volanom, poštujte saobraćajne propise – oni postoje zarad sigurnosti svih nas, a ne da bi njihovim kršenjem sipali u šuplju državnu kasu.
I pešaci, ostavite malko mesta sa (po mogućstvu desne) strane dok se vozate pokretnim stepenicama – većina njih su tako prokleto spore.
Naslovna foto: Tom Fejér on Unsplash
