Propada grad-hotel nadomak Bora

Za­što pro­pa­da ve­le­lep­ni grad-ho­tel dva­de­se­tak ki­lo­me­ta­ra uda­ljen od Bo­ra, uto­pij­ska in­ve­sti­ci­ja biv­šeg pred­sed­ni­ka SRJ Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća.

Sta­ri ču­var va­di ka­ra­bin iz kre­den­ca, spo­ro opa­sa­va fu­tro­lu iz ko­je vi­ri pi­štolj ka­li­bra 7,62 mi­li­me­tra, po­zi­va još dvo­ji­cu ko­le­ga iz sme­ne ko­ji se na­o­ru­ža­va­ju, a za­tim uklju­ču­je dži­nov­ske re­flek­to­re. Raz­bi­ja­ju­ći su­mrak, sna­žna sve­tlost oba­sja­va ukle­ti pla­nin­ski grad. Usled igre ve­štač­kih sno­po­va sve­tlo­sti i sen­ki, gra­đe­vi­ne se le­lu­ja­ju kao pi­ja­ne utva­re, sprem­ne da se sva­ko­ga ča­sa sru­še i za­tre­su pla­ni­nu. Za­vi­ja­nje vu­ko­va iz šu­me me­ša se sa šu­šta­njem naj­lo­na ko­jim su pre­kri­ve­ni otvo­ri pro­zo­ra mit­skog ho­te­la od de­vet spra­to­va, a po­drh­ta­va­nje ba­kar­nih kro­vo­va, ko­je tre­se jak ve­tar i la­vež pa­sa, stva­ra je­zi­vu šum­sku po­li­fo­ni­ju. Tro­ji­ca ču­va­ra s pr­stom na oba­ra­ču ho­da­ju po­la­ko kroz du­bo­ku tra­vu i ba­te­ri­jom osve­tlja­va­ju mrač­ne ula­ze pred­sed­nič­ke pa­la­te, apart­man­skog na­se­lja i ru­pe ko­ja vo­du u pod­zem­nu ga­ra­žu, uko­pa­nu pet spra­to­va is­pod ze­mlje.

Crni vrh: ukleto gradilište
Mi­lo­še­vi­će­va skri­ve­na tvr­đa­va, nje­go­va po­sled­nja uto­pij­ska in­ve­sti­ci­ja ko­ja je tre­ba­lo da pred­sta­vlja spo­me­nik več­ne vla­sti usred ni­če­ga, izo­lo­va­ni grad sun­ca za­mi­šljen kao naj­mo­der­ni­ji pla­nin­ski cen­tar u Evro­pi, po­no­vo to­ne u mrak. Ju­tro ot­kri­va ras­koš te ilu­zi­je, pre­ki­nu­te NA­TO bom­bar­do­va­njem, ka­da su ob­u­sta­vlje­ni svi ra­do­vi. Ostao je ne­do­vr­še­ni grad-ho­tel za­ra­stao u ko­rov, osta­li su ču­va­ri „Ener­go­pro­jek­ta” ko­ji se sme­nju­ju na sva­ke dve ne­de­lje i ostao je mit o raz­lo­zi­ma zbog ko­jih je pred­sed­nik SRJ, svrg­nut 5. ok­to­bra, u taj­no­sti tri go­di­ne gra­dio „vuč­ju ja­zbi­nu”, na sa­moj me­đi op­šti­na Bor i Ža­gu­bi­ca. Tre­ba­lo je da pro­đe 11 go­di­na pa da ne­ka­da­šnji Slo­bin ide­o­log jav­nih ra­do­va, a sa­da ak­tu­el­ni mi­ni­star za in­fra­struk­tu­ru Mi­lu­tin Mr­ko­njić, ob­ja­vi da je iz­ve­sna ru­ska kom­pa­ni­ja pri­hva­ti­la po­nu­du vla­de da na­sta­vi grad­nju ho­tel­skog kom­plek­sa na Cr­nom vr­hu kod Bo­ra. Vla­sni­ci tu­ri­stič­kog na­se­lja „Je­len – Ha­jat” su Naft­na in­du­stri­ja Sr­bi­je sa 56 od­sto, a po­tom sle­di RTB Bor – 20 od­sto, dok sa ma­njim „ulo­zi­ma” uče­stvu­ju „Ener­go­pro­jekt”, PTT, „Sr­bi­ja­šu­me” i op­šti­ne Bor i Ža­gu­bi­ca. Vla­snik 51 od­sto ak­ci­ja NIS-a je ru­ski naft­ni gi­gant „Ga­sprom­njeft”.

„Bi­la je mi­li­na gle­da­ti ka­ko 1.000 rad­ni­ka ra­di kao u ko­šni­ci, tri go­di­ne, u tri sme­ne. Da ne­što raz­ja­sni­mo, ov­de ni­ka­da ni­je do­šao Mi­lo­še­vić, ali je sva­kog vi­ken­da na­vra­ćao Ni­ko­la Ša­i­no­vić u be­lom dži­pu. Go­vo­rio je, daj­te da po­žu­ri­mo, da za­po­sli­mo ov­de si­ro­ti­nju”, ka­že Mi­lan Ra­do­sa­vlje­vić, ko­ji ču­va obje­kat od 1996. go­di­ne, ka­da je či­ta­va gra­đe­vin­ska ope­ra­ti­va Sr­bi­je ima­la sa­mo je­dan za­da­tak: pre­tva­ra­nje Cr­nog vr­ha u baj­ku. Spre­ma­no je vi­še od 2.000 obro­ka dnev­no, še­fo­vi gra­di­li­šta su no­si­li apa­ra­te za al­ko­test i sva­ko­ga ko je mi­ri­sao na vi­njak vra­ća­li su u Be­o­grad. Ra­do­vi ni­su pre­ki­da­ni bu­kval­no ni­je­dan dan, iako su zi­me na Cr­nom vr­hu iz­u­zet­no oštre, s tem­pe­ra­tu­ra­ma is­pod 20 ste­pe­ni i ma­glom ko­ja je sva­ko­dnev­ni de­kor pla­ni­ne u zim­skim da­ni­ma. Da bi be­to­ni­ra­nje mo­glo da se oba­vlja i zi­mi, iz Li­bi­je je na­ba­vlje­na opre­ma vred­na 150.000 do­la­ra, za pro­iz­vod­nju to­plot­ne pa­re ko­jom je za­gre­va­na se­pa­ra­ci­ja, a adi­ti­vi za br­zo ve­zi­va­nje i pro­tiv za­mr­za­va­nja be­to­na sti­za­li su iz Ma­ke­do­ni­je. Mr­ko­njić tvr­di da je do bom­bar­do­va­nja ulo­že­no 65 mi­li­o­na do­la­ra i iz­gra­đe­no 51.269 kva­drat­nih me­ta­ra ko­ri­sne po­vr­ši­ne, ali broj­ke ma­lo zna­če ka­da se za­ko­ra­či u sre­di­šte: ako se ovo za­vr­ši, Ko­pa­o­nik će iz­gle­da­ti kao si­ro­ti­šte.

Pe­njem se ste­pe­ni­ca­ma mo­nu­men­tal­nog ho­te­la, do re­cep­ci­je ve­li­ke kao fud­bal­sko igra­li­šte, a u su­sed­noj pro­sto­ri­ji le­ži 14 to­na ukra­snih pred­me­ta od ba­kra. Na če­tvr­tom spra­tu pra­vi­mo pa­u­zu i od­ma­ra­mo u luk­su­znom apart­ma­nu 3.052. Tri sku­pa kre­ve­ta su pre­kri­ve­na či­stom po­ste­lji­nom, na­me­štaj je tu, ali pre­kri­ven pra­ši­nom. Zi­do­ve je na­gri­zla buđ. Dva ku­pa­ti­la, ob­lo­že­na mer­me­rom, sprem­na su za tu­ši­ra­nje. Te­le­fon ta­ko­đe ra­di.

Uoči pa­da Mi­lo­še­vi­ća Cr­ni vrh je bi­la jed­na od naj­bo­lje ču­va­nih re­žim­skih taj­ni, a ta­da­šnja opo­zi­ci­ja je ve­što ko­ri­sti­la fa­mu oko gra­đe­vin­ske mi­ste­ri­je, po­ten­ci­ra­ju­ći čak i zi­dar­sku omer­tu, na ko­ju se se oba­ve­za­li za­po­sle­ni gra­đe­vin­skih fir­mi i ko­o­pe­ra­na­ta, ko­ji ni­su sme­li da zuc­nu o pri­ro­di ra­do­va.

Jedno od luksuznih kupatila
Ču­var se sme­je, se­ća­ju­ći se ka­ko se pri­ča­lo o to­me ka­ko se tenk pre­vr­nuo, dok je vo­zio pod­zem­nim hod­ni­ci­ma, a za­pra­vo je po­to­nu­la auto-di­za­li­ca iz­nad pod­zem­ne ga­ra­že. Jed­na od omi­lje­nih pri­ča ka­že da mre­ža pod­zem­nih hod­ni­ka po­ve­zu­je kom­pleks s Du­ba­šni­com, re­zi­den­ci­jal­nim objek­tom u ko­me je Mi­lo­še­vić za­pra­vo bo­ra­vio to­kom le­ta i gde se sklo­nio po­sle pe­to­ok­to­bar­skih do­ga­đa­ja. Ta­mo je pri­mio Igo­ra Iva­no­va, ta­da­šnjeg še­fa di­plo­ma­ti­je Ru­si­je, do­go­va­ra­ju­ći se s njim o mir­noj pri­mo­pre­da­ji vla­sti Ko­štu­ni­ci i DOS-u. „Ka­kvi cr­ni hod­ni­ci, ne­ma to­ga ov­de”, pri­ča ču­var Ra­do­sa­vlje­vić, oče­ku­ju­ći da će se pre nje­go­vog od­la­ska u pen­zi­ju grad na Cr­nom vr­hu ipak za­vr­ši­ti i da će nje­go­ve pa­tro­le, ko­je tra­ju već 14 go­di­na, ima­ti ne­ka­kvog smi­sla.

Ako je, vo­đen auti­zmom i vi­zi­jom da će bi­ti be­smr­tan u svo­jim pla­ni­na­ma, Slo­ba pro­jek­to­vao re­zer­vno car­stvo nov­cem po­re­skih ob­ve­zni­ka ko­je je to­čio „Ju­go­pe­trol”, gra­de­ći Cr­ni vrh za cr­ne da­ne, bez ika­kve ra­ču­ni­ce o is­pla­ti­vo­sti eks­klu­ziv­nog gra­da u ne­do­đi­ji, de­mo­krat­ske vla­de ni­su ima­le ni­ka­kvo prak­tič­no re­še­nje, iz­be­ga­va­ju­ći čak i da kro­če u ukle­ti tu­ri­stič­ki cen­tar, osta­vlja­ju­ći ga da tru­ne i po­sta­ne deo na­sle­đa dve stva­ri. Mi­to­lo­gi­je i ar­he­o­lo­gi­je.

http://ladjevic.com/nikola/