Problemi arhitekata: Vol. 2 (samo)promocija

Ne bežite od javnosti i javnog prostora jer kvalitetna arhitektura mora što pre i što efikasnije dopreti do što većeg kruga uživalaca i korisnika.

Prezentovanje nečijeg rada, naročito dela koja su srodna umetničkim ostvarenjima, sastavni je deo uspeha svakog autora. Ovo se ne radi iz nečije lične sujete, već da bi neka publika prepoznala kvalitete tog autora, koji bi među njima pronašao i potencijalne klijente.

Istorija umetnosti nam govori o dva osnovna tipa umetnika; jednog koji se muči da valjano prezentuje svoja dela, živi kao siromašni anonimus i koji se sporo, teško probija i ostvaruje, i drugog koji se spletom okolnosti ranije poveže sa klijentima, koji već u mladosti doživi vrtoglav uspeh i postane slavan.

Pročitajte još na Gradnja.rs:

• Problemi arhitekata: Vol. 1 – stasavanje
• Arhitekte i investitori: Neraskidiva povezanost stvarana vekovima

Između avangarde i režimske umetnosti

Ovo su dve krajnosti, ali su primeri najbrojniji… Studenti istorije umetnosti, primenjenih ili likovnih umetnosti i arhitekture, često su ubeđeni da su ovi prvi umetnici namerno anonimni, da su oni zapravo samo avangardni i da ne pristaju na kompromise, kao i to da im stvaranje slave i bogatstva ne pričinjava zadovoljstvo.

Za ove druge nemaju neke reči hvale i uvek ih karakterišu kao iskomercijalizovane, kao one koji su se „prodali“ ili kao režimske umetnike/arhitekte.

Ova zabluda je delimično tačna, ali su daleko pogubnije posledice koje ovi mladi ljudi doživljavaju kada završe studije i upoznaju se sa realnim životom. Neki uvide kako surovi sistem funkcioniše, da je već vekovima nepromenjen i onda biraju da li žele ili ne žele da se uključuju u trku za samopromocijom.

Neki uvide kako sistem funkcioniše, da je već vekovima nepromenjen i onda biraju da li žele ili ne žele da se uključuju u trku za samopromocijom.

Sa druge strane, puno je onih koji i dalje veruju u avangardnost kroz potpunu anonimnost i nenametljivost, koju opravdavaju svojom ličnom filozofijom da ne žele da se pojave negde, pored nekoga u kontekstu nečega, što za njih nema dobru reputaciju.

Ovi drugi, nakon određenog broja godina, krenu da se bune protiv izvitoperenosti sistema, ali ponovo isključivo u okvirima svoje struke i bez ikakvih vidljivih rezultata, jer su i u svojoj struci slabo afirmisani, a izvan nje su na nivou statističke greške.

Kako na adekvatan način rešavati probleme arhitektonske struke, koja se u poslednjih par decenija sve češće spominje u medijima, ali isključivo u kontekstu rušenja kvalitetnih starih zgrada i zidanju novih investitorskih naselja, bez ikakvog smislenijeg osvrta i veće promocije kvalitetne arhitekture i njenih autora? Odgovor je – veoma teško.

Individualna promocija

Da bi se stvari pomakle sa mrtve tačke, mora se krenuti od mikrokosmosa ka makrokosmosu, odnosno od individue ka kolektivu. Suočiti mlade arhitekte što ranije sa realnošću u kojima nastaju njihova dela, kao i način na koji se oni afirmišu kao stvaraoci.

Za početak, tokom studija je potrebno raditi što više konkursa i izlagati na na studentskim izložbama, ali je to više neka vrsta treninga i uigravanja u ono što ih čeka kasnije.

Izlaganje na ozbiljnijim nacionalnim, regionalnim i internacionalnim izložbama je način da se upoznate sa tuđim radom i da se oni upoznaju sa vašim, ali i neki vid naticanja, takmičenja, gde arhitekte između sebe odmeravaju snage prikazujući što kvalitetnija izvedena ili neizvedena arhitektonsko-urbanistička rešenja.

Međutim, ključ realnog uspeha nije u nagradama na ovim izložbama (one su potvrda da imate dobra rešenja), već kako što više i kvalitetnije plasirati svoja rešenja u „spoljnom svetu“, tj. dopreti do što više kvalitetnih investitora, koji su zainteresovani da vas ili vaš tim angažuju na projektu neke poslovne ili stambene zgrade.

Preporuke „od usta do usta“ funkcionišu bolje nego da se vaše lice i ime pojavi na gradskom bilbordu, koji dnevno vidi pola miliona ljudi.

Izrada veb sajtova i Facebook stranica je klasičan, ali pomalo prolazan trend, dok je prisustvo na Instagramu postalo neophodno. Međutim, druženje i kretanje u onom krugu ljudi koji vas brzo i lako može prepoznati kao kvalitetne arhitekte i međusobno preporučivati vaše usluge, nadilazi svu reklamu na društvenim mrežama.

Ulazak među ovu populaciju i dobijanje prvih poslova nije nimalo lako, ali kada se prvih par poslova valjano izvede, dalja reklama vam gotovo i nije potrebna jer preporuke „od usta do usta“ funkcionišu bolje nego da se vaše lice i ime pojavi na gradskom bilbordu, koji dnevno vidi pola miliona ljudi.

Postoje arhitekte koji rade već deceniju ili dve, dobijaju odlične poslove, ne izlažu nigde, a sajt uređuju jednom u pet godina. Po tome se pojavilo i jedno nepisano pravilo – čim sajt nije osvežen novim referencama nekoliko godina, znači da projektni biro ima toliko posla da i ne stiže da uredi svoj profil na internetu.

Arhitekte često izbegavaju ciljana medijska pojavljivanja kako ne bi napravili probleme svojim investitorima.

U procesu individualne promocije nije toliko važno da vas zapaze kolege iz struke ili da vaše projekte ocenjuje žiri neke izložbe, već da vaše delo zapaze klijenti koji imaju sredstava da vas angažuju kao projektanta, a to su vlasnici privatnih kompanija, vlasnici ugostiteljskih objekata, advokati, lekari i vlasnici privatnih klinika, ljudi iz medija, bankari, programeri, a ko ima jak stomak može na ovaj spisak da doda i političare.

Poželjno je da se i neki širi krug kulturne elite upozna sa vašim delima, ali se to ostvaruje kroz ciljana medijska pojavljivanja, koja arhitekte često izbegavaju, kako ne bi napravili probleme svojim investitorima, koji najčešće žele da tok projektovanja i izgradnje njihovog objekta, ali i kasnije, ostane neopažen za širu javnost.

Ovo je razumljivo jer širu javnost sada mnogo više interesuje ko je investitor i poreklo njegovog kapitala, nego kvalitet vile, vikendice ili poslovne zgrade, koju je maestralno projektovao neko od naših arhitekata.

Kolektivna promocija ili promocija struke

Ovde dolazimo do malo većeg problema, jer arhitekte nisu baš kolegijalni esnaf, poput advokata i već decenijama nemaju neku jasnu strategiju u promociji i zaštiti svoje struke.

Decenijama je bilo sasvim dovoljno raditi državne konkurse, kojih je bilo na desetine svake godine i izlagati na zatvorenim izložbama, a to što niko izvan struke nije ni znao šta je, na primer, Salon arhitekture, niti da nabroji pet poznatih arhitekata (ne računajući Bogdana Bogdanovića, koji je bio gradonačelnik), arhitekte nije mnogo tangiralo.

Njima je bilo dovoljno što se njihova dela izvode, pa su oni na taj način prisutni u prostoru i svesti građana koji svakodnevno prolaze pored zgrada i dive im se.

Već par decenija se čeka na odvajanje arhitektonskog odseka od Inženjerske komore, ali je ovo pre svega
političko pitanje.

Ali onda se dogode neke nesrećne godine, kada je državni sistem potpuno otkazao, a arhitektonska struka nije izgradila metod kojim će da brani svoje interese i ugled svojih članova.

Decenijama se u novinama i na televiziji pojavljuje samo par imena arhitektonskih kritičara, ali to se pokazalo kao nedovoljno ili nedovoljno efikasno u borbi za interese i prava arhitekata.

Već par decenija se čeka na osnivanje Arhitektonske komore, tj. odvajanja arhitektonskog odseka od Inženjerske komore, ali je ovo pre svega političko pitanje, tj. o tome uvek odlučuje nadležni ministar, a političari obično ne vole da im neko zasebno pametuje i odmeće se od jedne velike, zajedničke i neefikasne institucije, u čiji budžet se svake godine sliva enormna količina novca od članarina.

Arhitektura u tržnom centru

Ali da ne bude da se samo kritikuje, već i da se nešto i pohvali i da se ukaže u kom pravcu struka mora da krene.

Što se tiče stručnih izložbi, one polako sve više dopiru do publike koja nije iz sveta arhitekture. Salon arhitekture je prošle godine posetio rekordan broj posetilaca, među kojima je veliki broj onih koji nemaju veze sa arhitektonskom strukom.

Balkanski arhitektonski bijenale je relativno noviji događaj, koji se tek peti put održao 2021. godine, ali se po gradu već uveliko pročulo ime manifestacije i ljudi se sve više interesuju za arhitektonsko-dizajnerski događaj, koji svake druge godine okupi ceo region.

Tu su i prateći događaji obe izložbe u vidu manjih izložbi i predavanja, ali su oni pre svega rezervisani za struku. Obe manifestacije su na pravom putu, ali je potrebno još dodatne medijske promocije, kako bi se bar delimično dosegao Mikser festival i što veća publika došla u kontakt sa aktivnostima struke.

Izložba „50 do 50“ je održana u šoping molu Galerija, što mnogim arhitektama, pre svega neučesnicima izložbe, nije bilo po volji, ali je njen efekat bio fenomenalan jer su posetioci izložbe bili ljudi koji su tražili kontakte arhitekata i dizajnera nameštaja, a bilo je i onih koji su prepoznali biroe koje su angažovali za projekte svojih kuća, enterijera restorana ili brendove čiji su nameštaj kupili kako bi opremili svoje prostore.

Što se tiče medija, na njima je potrebno najviše raditi. Nije dobro da se na nekoliko najgledanijih televizijskih stanica pojavljuju samo oni koji kritikuju ono što se trenutno zida (investitorska arhitektura), već i da se pojavi neko ko će da pohvali neke primere dobre arhitekture, urbanizma, rekonstrukcije ili enterijera, kojih svakako ima, ali mediji ili ne znaju koga da kontaktiraju ili jednostavno ne postoji dovoljno jaka inicijativa da se takve teme pojave u medijima.

Nisu arhitekte krive što je kapitalizam surov društveni sistem, pa direktni korisnici novih zgrada mogu biti najčešće pripadnici više socijalne klase.

Takođe, valjalo bi ohrabriti i same arhitekte, da nakon izvođenja njihovog dela, ipak izađu u javnost i promovišu i odbrane svoja dela, od često neosnovanih kritika onih kojima neke zgrade smetaju samo zato što su nove ili zato što oni lično nemaju direktnu korist od istih (ne mogu da kupe stan u nekoj zgradi ili zakupe poslovni prostor ili da odsednu u hotelu).

Nisu arhitekte krive što je kapitalizam surov društveni sistem, pa direktni korisnici novih zgrada mogu biti najčešće pripadnici više socijalne klase. Ako je arhitektura kvalitetna, neka se pohvali i promoviše!

Što se tiče časopisa, sasvim je dovoljno što postoji nekoliko stručnih za arhitekturu i dizajn i što se arhitekte i dizajneri u njima pojavljuju, ali je mnogo efektnije da se intervjui sa njima ili reportaže o njihovim zgradama pojavljuju i u takozvanim „lifestyle“ magazinima, kako bi i odabrana čitalačka publika mogla da se upozna sa kvalitetnim ostvarenjima naših autora.

Što se tiče stručnog udruživanja, tu su takođe napravljeni pomaci. Državna gradska udruženja, poput Društva arhitekata Beograda, sve više nameću svoje prisustvo u planiranju grada, tako što insistiraju da se pored državnih konkursa organizuju i privatni, tj. da u slučaju značajnije investicije i planiranja većeg stambeno-poslovnog kompleksa, privatni investitor angažuje stručno udruženje koje bi organizovalo javni konkurs, otvoren za što više učesnika.

Članstvo u ASAP-u kao kolegijalna odgovornost

Nažalost, ne postoji obavezujuća stavka da investitor odabere prvonagrađeno rešenje, ali je to i do samih arhitekata koji vremenom moraju da izgrade sopstveni identitet i reputaciju u javnosti, tj. kod investitora, kako bi isti prihvatio njihovo rešenje za realizaciju.

Sa druge strane, osnivanje organizacije ASAP je više nego osvežavajuć korak ka stvaranju prve, ozbiljne poslovne arhitektonske komore, koja se neće baviti pitanjima individualnih projektantskih licenci, već uređivati poslovanje i međusobnu saradnju arhitektonskih biroa.

Veliki broj biroa je već prihvatio ovu organizaciju, ali je potrebno da njome budu obuhvaćeni svi koji aktivno posluju na teritoriji Srbije, ne iz zakonske obaveze, već iz kolegijalne odgovornosti.

Britanske arhitekte nisu čekale državu da im uređuje poslovanje i zaštitu autorskih i poslovnih prava.

Takođe, potrebno je da ova organizacija krene da se pojavljuje i u medijima, kako bi promovisala svoju aktivnost, davala mišljenje po pitanju nekih arhitektonskih aktivnosti i kako bi institucionalno stala u zaštitu svojih članova.

Mali podsetnik – RIBA (Royal Institute of British Architects) je stručna organizacija, osnovana 1834. godine, od strane privatnog sektora. Britanske arhitekte nisu čekale državu da im uređuje poslovanje i zaštitu autorskih i poslovnih prava, već su se sami profesionalno organizovali i postavili temelje organizacije, koja je sada najveći autoritet u struci, ali i izvan nje.

Ne bežite od javnosti i javnog prostora

I umesto zaključka, jedna konstatacija.

Nisu ruski konstruktivisti izlagali u anonimnim galerijama jer su smatrali da je to pravo mesto za njihovu iskrenu borbu za novu arhitekturu, već zato što velike državne galerije nisu želele da ih ugoste i promovišu.

Ne bežite od javnosti i javnog prostora jer kvalitetna arhitektura mora što pre i što efikasnije dopreti do što većeg kruga uživalaca i korisnika.