Pred našom arhitektonskom strukom stoji ozbiljan poduhvat reformisanja arhitektonskog školovanja i usavršavanja.
Problemi bilo koje struke, pa i arhitektonske, škakljiva su tema za diskusiju, ali i o njima moramo razgovarati/pisati ako želimo da ti problemi budu, ako ne rešeni, onda bar umanjeni u bliskoj budućnosti.
Stasavanje jednog arhitekte je individualna pojava i razlikuje se od osobe do osobe, ali u poslednjih 10-25 godina, širom sveta, pa i u Srbiji, primećuju se simptomatični problemi, koji dosta usporavaju ili u pogrešnom pravcu usmeravaju razvoj studenata ili mladih arhitekata koji su relativno skoro završili studije.
Naravno da ni jedan fakultet ne formira kompletnog stručnjaka sa 4-5 godina studija, ali kada pogledate mlade ljude ili još uvek studente nekih drugih fakulteta, primećujete da mnogi već u završnim godinama fakulteta bivaju usmeravani i gotovo osposobljeni da krenu da rade, tj. da se uključuju u realne poslove svoje struke, dok sa arhitektama to nije slučaj.
U najboljem slučaju, mora da prođe pet do sedam godina da bi jedan mladi arhitekta bio osposobljen da mu se prepusti veća odgovornost u projektovanju, jer do tada mora da se praktično usavršava u nekom projektnom birou.
Pročitajte još na Gradnja.rs:
Umetnički dojam zasenio projektantska znanja
Neki od onih koji rade na fakultetima doguraju i u poznije godine, a da i dalje nisu savladali neka projektantska znanja, pravdajući se da to nije ni važno jer oni stavljaju akcenat na umetnički dojam (autorsku crtu arhitektonskog dela), a ne na tehničke stvari, na kojima rade neki druge kolege/firme.
Mora da prođe najmanje pet do sedam godina da bi mladi arhitekta bio osposobljen da mu se prepusti veća odgovornost u projektovanju.
U prevodu, sebe doživljavaju umetnicima, „starhitektima“, koji nemaju potrebe da se opterećuju tim tehničkim detaljima, jer se time bave biroi zaduženi za razradu nekog projekta. Istina, legendarne arhitekte, koje su svojim izvedenim delima pomerali granice, imale su svoje propuste, ali o njima se mnogo ne priča u javnosti.
Takođe, skoro sve ove arhitekte imaju jednu zajedničku osobinu – ili su jedva završili studije ili nikada nisu ni studirali arhitekturu! Pa gde je onda greška…?! U pitanju je spoj genijalnosti i praktičnog rada, koji redovno kao rezultat daju vrhunsku arhitekturu.
Paradoks Bauhausa i podela arhitekata
Nakon Drugog svetskog rata, svet se naglo menja na polju arhitekture, kako na polju arhitektonskog izraza, tako i na polju arhitektonske teorije i prakse.
Za početak, internacionalni stil, koji je bio zaštitni znak avangardnih arhitekata, progresivnih kompanija i nekih država, uskoro biva prihvaćen od strane svih arhitekata širom sveta, koje napuštaju istoricističko-dekorativističke stilove (na računajući socrealizam u SSSR-u).
Istražujući razvoj moderne arhitekture, tj. posleratnog internacionalnog stila, došao sam do zaključka da škola Bauhaus, koja je imala pre Rata presudnu ulogu u njegovom oblikovanja, zapravo nije imala direktan uticaj na razvoj posleratne arhitekture.
To se vidi po studentima ove škole, od kojih niko nije napravio neku značajniju karijeru posle Drugog svetskog rata. Razlog leži u profesorima Bauhausa, ali ne zbog njihove nestručnosti, jer su oni bili genijalni stručnjaci i odlični pedagozi, već zato što su svojim životima i delima potpuno zasenili svoje studente, da ovi nisu imali hrabrosti da krenu samostalno svojim putevima i razviju svoje arhitektonske karijere.
Na Arhitektonskim fakultetima u SFRJ studenti su dobijali isključivo stručna znanja, ali ne i kako da razviju poslovnost.
A može biti da su im predavanja bila skoncentrisana na unapređenje arhitektonskih, dizajnerskih i umetničkih veština, ali ne i poslovnog pristupa, kako prodati svoje usluge/umeće, što su njihovi profesori odlično znali jer su uveliko sarađivali sa ozbiljnim klijentima.
Možda su smatrali da to nije deo školskog znanja i da to studenti sami moraju da iskuse i savladaju u realnom životu, što će biti neki finalni vid selekcije, koji će od svih njih izdvojiti samo nekolicinu, koji bi nastavili putem njihovih slavnih profesora.
Slično se dogodilo u SFR Jugoslaviji, gde su na Arhitektonskim fakultetima studenti dobijali isključivo stručna znanja, ali ne i kako da razviju poslovnost, tj. pristup i saradnju sa investitorom. Naravno, to tada nije bilo potrebno jer je sistem bio zasnovan na principu državne imovine i inicijative, pa su skoro svi poslovi dobijani na državnim konkursima.
A onda je stigao kapitalizam…
Sve to se menja promenom državnog sistema, kada u SR Jugoslaviji (kasnije Srbiji) biva uspostavljen kapitalistički sistem, gde se investitorsko težište prebacuje sa državnog na privatni kapital. U tim uslovima, mnogi profesori su uspeli da prilagode svoje vanfakultetsko projektantsko poslovanje, ali nisu ništa od svega toga prenosili svojim studentima.
Gotovo dve decenije, studenti izlaze sa naših fakulteta uljuljkani mislima da genijalna arhitektura nastaje isključivo putem konkursa ili tako što se podrazumeva da će neko da vas angažuje samo kada vidi vaše studentske ili konkursne radove.
Ako želite da izgradite neku jaču karijeru i biro koji ima realnog posla morate naučiti da dolazite do klijenata.
Realnost u Srbiji je potpuno drugačija i sledi bolno otrežnjenje kada shvate koliko je stručnog truda, ali i poslovnih veština koje se ne uče na fakultetu, potrebno da bi se izgradio identitet i rentabilno poslovanje jednog arhitektonskog studija. U inostranstvu nije mnogo bolja situacija. Istina, postoji na stotine konkursa širom Evrope i sveta svakog meseca i da postoje biroi koji žive radeći isključivo konkurse.
Međutim, ako želite da izgradite neku jaču karijeru i biro koji ima realnog posla (konkursna arhitektura se ne izvodi u većini slučajeva), morate naučiti da dolazite do klijenata i način na koji da im predstavite svoju ideju, koja bi u što većoj meri bila prihvaćena. Takođe, morate raditi i na samopromociji, što će biti detaljno objašnjeno u narednom tekstu.
Odsečenost od problema realnog sveta
Tu dolazimo do drugog problema – podele na arhitektonske teoretičare i praktičare. U svetu je u poslednjih decenija sve prisutniji trend ili zakonska obaveza da se na fakultetima zapošljavaju arhitekte, koje se usavršavaju naučnom linijom (pišu doktorat i naučne radove), a da u praksi imaju veoma malo ili nikakvih referenci, uglavnom sa konkursa.
Takvi stručnjaci često ne umeju da prenesu studentima realan pristup u arhitektonskom projektovanju, tj. nastanku arhitekture, jer su odsečeni od realnog sveta i svih problema koji nastaju od upoznavanja klijenta do izvođenja arhitektonskog dela.
Mentori na doktorskim studijama nemaju ni objavljenu knjigu, udžbenik, a kamoli neku izvedenu referencu.
Navešću samo jedan domaći primer, gde mi se koju godinu pred smrt požalio jedan arhitekta, autor nekoliko desetina stambenih objekata, da ga je na predmetu projektovanje stambenih zgrada zamenio kolega koja nema ni jedan izvedeni objekat.
Inače, ovo su trendovi na nekoliko fakulteta, poput Primenjene ili Likovne umetnosti, gde na doktorske studije dolaze ljudi sa već izgrađenom karijerom i čitavim spiskom izvedenih referenci (spomenika, komada nameštaja), a da su im mentori malo starije kolege, koje nemaju ni knjigu (udžbenik ili priručnik za predmet koji drže), a kamoli neku izvedenu referencu.
Učenje zanata odmah nakon studija
U svetu se neretko događa da ugledni arhitektonski fakulteti angažuju kao gostujuće predavače „starhitekte“, koji studentima prenose svoja iskustva iz praktičnog ugla, ne samo na polju kreativnosti njihove autorske arhitekture, već i na polju problema dobijanja posla i izvođenja neke zgrade ili kompleksa.
Zato se svim arhitektama preporučuje da nakon završenih studija, krenu da rade u nekom ozbiljnom projektantskom birou, gde će kroz nekoliko godina naučiti najpre inženjerski zanat, a ako ostanu duže i komunikaciju sa investitorima i izvođačima. Sve ono što nisu stigli da nauče tokom studija.
Jer ako ste dobar inženjer, a umete da doprete do investitora, neće vam biti teško da postepeno razvijete kreativnu crtu vašeg dela i dosegnete nivo stvaranja ozbiljne autorske arhitekture.
Sve ovo navedeno je smernica kako da se jedan arhitekta uspešno stručno razvija nakon završenih studija, ali da li sve to može da se malo koriguje, tj. ubrza?
Komunikacija sa investitorom i izvođačem
Da li na arhitektonskim fakultetima može više da se poradi na projektovanju (arhitektonskom i urbanističkom)? Sve zavisi od stava samog fakulteta, ali i od samih studenata jer oni na individualnom nivou odlučuju u kom pravcu će se dalje usavršavati.
Da li je moguće da se na arhitektonskim fakultetima uvede bar jedan predmet „komunikacija sa investitorom i izvođačem“ ili „menadžment u arhitekturi i građevinarstvu“ (da jedan predmet bude za oba smera nekog tehničkog fakulteta), gde bi mlade arhitekte još tokom studija bile upućene bar u deo onoga što ih čeka kada završe studije?
Pred arhitektonskom strukom je ozbiljan poduhvat reformisanja arhitektonskog školovanja i usavršavanja.
Takođe, zavisi od samog fakulteta, koji bi morao da odredi koji predavač bi mogao da predaje te predmete. Da li bi to mogao neko od već zaposlenih profesora ili bi za tu potrebu morao da se angažuje stručnjak iz druge naučne ustanove.
Kada se sve ovo sumira, mislim da je pred arhitektonskom strukom ozbiljan poduhvat reformisanja arhitektonskog školovanja i usavršavanja, kako bi naše arhitekte mogle što ranije i što uspešnije da se uhvate u koštac sa svim problemima struke.
Odlican tekst. Konacno da se i to stavi na dnevni red.
Cinjenica je da s faxa izadjemo jako nespremni za realni svet, sto je upravo posledica zaposljavanja na vaznim projektantskim predmetima ljudi koji nemaju adekvatno iskustvo iz realnog sveta. Po mom misljenju,kao I nekolicine kolega, trebao bi biti uslov da lice koje uopste zeli da predaje neki takav predmet ima neko delo iza sebe, jer svi mozemo teoretisati. Sve bi to jos I bilo ok, da nisu ti isti profesori prvi u redu da pljuju izvedene objekte, a izgleda zaboravljaju (Ili bolje receno ne znaju jer nemaju realnog isksutva) kakvo je stanje u struci i zasto se arhitektr „prodaju“. Treba od necega I preziveti, ako nisi ostao da radis na faxu.
Jako dobro zapažanje realnog stanja.
Fakulteti ne spremaju studente ni približno za praksu. Na nekim fakultetima u Srbiji ima profesora iz prakse, ali i oni kroz programe ne mogu da prenesu svo to znanje, ali ima i mnogo teoretičara koji ništa nisu izvodili i to je onda tek problematično. Ok je za promišljanje, ali praksa traži više od toga.
Samo bih dodala uz potrebne veštine za biznis, odnos s klijentima i menadžment, da u obrazovanju nedostaje i deo vezan za procedure dobijanja dozvola, odnosno generalno za projektnu dokumentaciju bilo kog tipa projekata.
Isto tako fakulteti slabo prate, neki manje neki više, inovacije u programima koji se koriste. Studenti su mahom osuđeni na privatne kurseve.
Tačno je da profesor ne treba da bude neko bez ikakvog praktičnog iskustva, međutim smatram na osnovu iskustva tokom studija, da oni profesori koji su istovremeno i biznismeni ne mogu biti jednako posvećeni na oba polja, a šta mislite koje od ta dva je bitnije? Naravno, privatni biznis. Definitivno treba osmisliti novi model studiranja za arhitekte. Između ostalog, zaostajemo kao profesija i na polju praćenja tehnološkog razvoja, zapostavljamo inženjerski dio struke itd isl. Sa daljim razvojem tehnologija, arhitekta će u nekom trenutku, ako ih ne isprati, ostati umjetnik. Drastično će se smanjiti potreba za arhitektama u tom slučaju. Uzmimo za primjer samo Beograd i broj arhitekti koji izlaze sa fakulteta svake godine, da li nam je potrebno po 200 novih potencijalnih umjetnika svake godine, dok su umjetnici raznih profila sada veoma ugroženi razvojem AI-a na primjer….
Ma nama treba celokupna reforma arh studija..govorim kao student koji je na FTN zavrsio osnovne, a master u inostranstvu na malo ozbiljnijem faxu..na osnovnim ovde imali smo 55 predmeta (da li je stvarno potrebno toliko?), sve najbitnije zgurane u 3.god gde ne mozes fizicki da stignes da se posvetis svakom jer po 1 semestru imas 3 projektantska..za bilo kakvu ozbiljniju temu po pitanju materijalizacije objekta dobijas komentare „vi to sami treba da prostudirate, mi smo ovde da vas naucimo kako se studira“ jer ne znaju odmah odgovor..I onda dodjes na neki ozbiljniji fax, ili jos gore posao, gde treba da prepoznas I znas da otprilike bar koncipiras i instalacije, i sramota te je jer nisi pored svega stigao SAM sve to da naucis..
Tako da ne mozemo mi nazalost da pratimo nove tehnologije, kad na faxu ne naucimo ni neke osnovne stvari, o proceduri za dobijanje dozvola i slicne stvari vezane za realan posao posle da i ne govorimo.. mnogo tu ima posla, al prvo bi se trebalo poraditi na solidarnosti, jer sujeta nam je struku pojela..
Drage kolege,
šta znači realni svet?
Fakultet pruža Akademske osnove i principe, uči kako se uči, uči kako se razmišlja, ne usađuje znanje, mišljenja i fiksne principe, več pruža osnov da se znanja stiču kroz karijeru i najbitnije potencijale svakog đaka neguje tako da može da ih ,,u realnom svetu“ primeni. Varijable svakog pojedinačnog projekta tokom celog radnog veka uče projektanta. Nije redak slučaj da na kraju karijere imate nekog ko je više stručan za stambenu arhitekturu, turističke objekte, bolnice i drugo. ,,Što više znam, manje znam“. Što sam više u struci znam koliko se ambis otvara sa svakom novom otvorenom oblasti (ili tipom) projektovanja i koliko Arhitekta uči kroz rad na projektima i sa srodnim strukama.
Tekst ostrašćeno i nefokusirano vrluda između stava da fakultet ne pruža ,,how to“ znanja i između toga da obrazovani arhitekti nisu prodavci svojih veština.
Veštine koje vas spremaju za rad od prvog dana kao da ste u materiji jednu deceniju se još zovu i kurs i poželjni su na Fordovoj pokretnoj traci ili u frizersko kozmetičkim salonima, dakle na mestima gde je stručnjak zamenljiv. Stručnjak koji je nezamenljiv i koji se piše sa velikim S je onaj koji ako ne zna kako, zna gde, zna sa kim, zna kako da dođe do tog famoznog kako.
Višebrojnost jednog biroa će vam dati priligu da kao u bendu, svako zauzme poziciju koja čini jednu kompoziciju, bez bojazni da se očekuje sve od svakog stalno. Interdisciplinarnost (ove) ali i drugih struka ogleda se u tome da možete i trebate da kolsultujete stručnjake za logo, za brending, za reklamu.
Volela bih da vidim tekst, u ovoj interesantnoj seriji koja verujem da sledi, koji gleda šire na društo. Gde je obrazovanje zakazalo (ili nešto drugo), gde su investitor presteli da veruju inženjerskoj struci, gde su pacijenti prestali da veruju doktorima…
Vratiću vas na pitanje sa početka- šta znaci realan svet? U realnom svetu diplomirani inženjeri arhitekture rade kao arhitekte projektanti, ali i kao fotografi u arhitekturi, dizajneri, kao real estate agenti, kao konsultanti i prodavci enterijerskih elemenata, kao pisci kolumni i mnogo drugih srodnih zanimanja. Ni u jednoj niši arhitektonske struke nema manje časti ili zabave od projektantske o kojoj se mašta od prvog dana studija. Drage kolege, samo hrabro i sa verom da sva znanja koja steknete na fakultetu vam neće biti dovoljna i da ne treba da vam budu dovoljna, već lepa odskočna daska da napredujete, učite i zabavite se u procesu.
Postovana,
Evo ja cu odgovoriti iz mog ugla opet. Niko od nas ne trazi da nas na faxu nauce sve vestine kao da se radi o kursu (iako su nas sva moguca servisna zanimanja i kursevi daleko premasila da ne upotrebim neki drugi izraz, po raznim parametrima), ali je cinjenica da neretko izostane i elementarno znanje I profesorska otvorenost za saradnju. Sto mi onda kao studenti procenjujemo da je iz razloga sto ni professor nema dovoljno iskustva, jer bilo bi ruzno reci u suprotnom da ne zeli da deli znanje ako ga ima, kad je to moto njegove profesije kao i doktora pomoci pacijentu jelte? I smatramo da tu lezi pocetni problem, jer dalje probleme nakon zaposlenja verujem da cemo tek imati prilike da komentarisemo, to je boljka za sebe..i cinjenica, mi potencijalni „Strucnjaci“ koji smo navikli da sami trazimo odgovore kroz vreme pokusavamo da nadomestimo ta znanja, ali uz to dobijate i komentare poslodavaca par generacija starijih „Kako vas to nisu naucili na faxu“ I onda se vratimo na ove konacno otvorene teme..
Samo jos jednom cu ponoviti da ja to gledam iz ugla osobe koja upise arhitekturu jer zeli da se bavi bas projektovanjem, ne nuzno drugim srodnim zanimanjima koja ste naveli, za koja tek u startu trebaju dodatni kursevi..
Poštovana koleginice,
Znate li kako izgleda stvaran svet u arhitekturi u Srbiji danas? Tako što je jako mali broj arhitekata uopšte uspešan u struci i može od toga da živi, a većina su najobičniji crtači.
Radim skoro 20 godina, i naučila sam u jako bogatoj praksi sve ono što mi fakultet nije pružio, ne bežim od učenja, i naravno da je neophodno da se visokoobrazovana osoba ceo život nadograđuje, ali da mi je neko pre upisa na studije otvoreno rekao – „mučićeš se 5-6 godina i onda ćeš i dalje biti niko i ništa, i najobičniji majstor će biti bolje kotiran u društvu od tebe“, sigurno ne bih ni upisala fakultet. Imala sam ozbiljnu krizu identiteta nakon zapošljavanja, i umesto da težimo da mlade kolege to ne doživljavaju, mi kao struka smo to usvojili kao normalno, što je strašno.
Pritom pričam o stečenim znanjima po starim programima, pre Bolonje, a svi znamo da su današnji još udaljeniji od prakse.
Ne, fakultet nije kurs, i ne treba da služi samo kao igralište za formiranje mišljenja niti samo odskočna daska, već treba da edukuje studente da imaju dobru bazu za dalje razvijanje i tržište rada sutra i da se dobro osečaju u svojoj koži nakon mukotrpnih studija … a to nije slučaj već se uče iznova osnove prakse u stvarnom svetu.
Bravo za komentar!
Naročito mi je zanimljiv ovaj dio -„umesto da težimo da mlade kolege to ne doživljavaju, mi kao struka smo to usvojili kao normalno, što je strašno“.
Pripadam ovoj grupi mladjih kolega, a od grupe starijih kolega vrlo često mogu da čujem demotivišuće razmišljanje koje se svodi na sledeće – da su se oni mučili decenijama i da se i dalje muče a da nisu vrednovani, te da mi mladji ne treba da očekujemo ništa bolje. Čak čujem i komentare kako su nove generacije bezobrazne jer traže da im se njihov rad adekvatno plati.
Sigurna sam da svi koji pripadaju toj iskusnijoj ekipi nemaju ovako ograničena shvatanja i da ima i normalnih, ali ja na takve još nisam naišla.
@thoughts @Arhitekta junior
Položaj arhitekata u Srbiji danas je i dalje na niskom nivou, iako su se stvari malo pomerile od npr 2015. Iako se zalažem za to da ne doživljavate isto što i naše generacije, opet s druge strane morate biti realni i shvatiti trenutnu situaciju. Izgleda tako što je prosečna plata arhitekata 800€ (ne minimalna nego prosečna), da retko koji senior ima preko 1500€, a češće ispod 1000. To nije zato što poslodavci ne žele da vam daju veću platu, nego zato što ne mogu adekvatno da naplate svoju uslugu na ovom tržištu. Poslodavac ne daje neto, već bruto platu, mora da obezbedi računare i uslove za rad. Realnost je takva da retko ko uopšte može da oformi biro u Srbiji, osim ako ne radi za strano tržište, ili domaće klijente s mahom diskutabilnim projektima. Oni koji rade odlične poslove za domaće tržište i od toga migu da imaju uspešne biroe su jako retki.
Dalje morate biti svesni svog neznanja kad ste početnici. Jasno je iz svega ovde rečenog da vi mladi niste krivi za to, ali to morate prihvatiti i dalje. Radite na sebi, stičite iskustvo gde god stignete, jer da, kad nam dođu mladi puni sebe a bez znanja jesu bezobrazni, jer adekvatan rad za poslodavca je prosto i jednostavno onaj koji mu donosi pomoć i zaradu. Za početak to je barem da mlad kolega zaradi svoju platu, što nije svakako realno očekivati ni od jednog početnika. Morate znati da poslodavac u startu ulaže u vas, s nadom da će oformiti dobrog timskog igrača za budućnost. Ovo nisu floskule, ovo su činjenice, u bilo kojoj struci.
Dakle, suština je da budete realni i svesni da vas fakultet nije oformio za tržište rada, da učite i dalje, da upijate kroz svake projekat nove informacije, da pitate ono što ne znate, to je normalan proces. Ni mi sa 20 godina iskustva ne znamo sve, ali smo željni sticanja novih znanja. E sad, kakvih sve poslodavaca ima, to je već druga tema. Svi su ovoga svesni, ali kako se ko s tim dalje nosi je lična odluka.
I od mene veliko bravo za komentar!
„i umesto da težimo da mlade kolege to ne doživljavaju, mi kao struka smo to usvojili kao normalno, što je strašno..“
Upravo o toj sujeti koja nam jede struku i/ili apatiji, nekom svakako cudnom stanju koje ne bismo trebali da negujemo ja i pricam..
i ima vise nacina da se pokrenu neke promene, da se zalazemo za kolektivno bolje, ali po broju komentara na mnoge objave na ovom sajtu, odzivu na drugim platformama (imate sad i podcast sfera, mnogo dobra novina).. nekako ne izgleda bas kao da mnogo nas zeli da se bori za neke reforme.. U svemu tome ne razumem zasto, da li je moguce da su ljudi posle objektivno najiscrpljujucih studija (posle kojih ustanovili smo si na 0 i tek treba da grizes i ucis) ili jos gore, posle x godina rada i minimalnih promena, ok s tim kakvo nam je stanje, da li ste stvarno zadovoljni polozajem arhitekte u srbiji?
Poštovani,
kako vodim biznis koji spaja investitore, umetnike, inženjere, preduzimače i majstore, imam jasno izgrađeno mišljenje o ovoj temi.
Zbog ličnog interesovanja od rane mladosti za aktivnosti vezane za projektovanje i izvođenje građevinskih objekata u domenu visokogradnje sam školujući se, a i posle školovanja tragajući za dodatnim informacijama, učio i stekao dosta znanja, kao i vrlo jasnu sliku o manjkavostima arhitektonsko-građevinske struke.
Učenje, otkrivanje znanja i sticanje iskustva, spojeni sa kreativnošću prenošenjem drugima, je najlepša aktivnost koja potiče od dečije radoznalosti, a koja i dalje vrlo živo postoji u meni.
Za uvod ću da spomenem da sam na internetu pre izvesnog vremana video jednu objavu, za koju pretpostavljam da ih je videlo i dosta vas, u kojoj kineski biznismen Džek Ma daje vrlo mudru preporuku svima koji se bave nekim poslom, dakle svima nama.
Moj poslovni put je bio dosta bolan i mislim da sam malo šta učinio po njegovoj preporuci, zbog čega to sve ima veću težinu.
Deo njegovih misli ću skratiti i blago prilagoditi ovoj temi.
On kaže da ako imate zmeđu dvadeset i trideset godina, treba da učite od nekog dobrog i iskusnog kolege, šefa ili poslodavca, što znači da treba da treba da gledate da se nakon završenog školovanja zaposlite u tuđoj firmi i gledate da što više naučite. Ako ne prepoznajete priliku za to, lično vam savetujem da hitno menjate psolodavca.
Ako imate između trideset i četrdeset godina, treba da se zapitate šta možete za sebe da učinite sa onim što ste do tad naučili i ako ste samouvereni, treba nešto da preduzmete, bez previše brige oko toga da li ćete odmah učiniti pravu stvar i da li će biti padova i promašaja. Dakle, planirajte da se borite za bolju poziciju u postojećoj firmi, menjajte firmu kako bi ste dospeli na bolju poziciju, otvarajte sopstvenu firmu sami ili sa kolegama sa kojima ste na približno „istoj talasnoj dužini“.
Ako imate između četrdeset i pedeset godina, on preporučuje da se maksimalno fokusirate na ono što najbolje znate i da ne rizikujete eksperimentišući nekim novim zanimanjem ili novom specializacijom koja vam se učini interesnatnom.
Ostatak možete potražiti na internetu.
Kad razmišljam o arhitekturi i građevini konkretno, vidim ih kako vidim medicinu, jer se i arhitektura-građevina i medicina, uz poljoprivredu, od najranijih vremena bave osnovnim ljudskim potrebama.
Zbog toga je put od ideje preko projektovanja do izgradnje i useljenja, prilično kompleksan.
Često srećem inženjere koji su solidni u jednoj obasti, ali su uskraćeni za znanje iz srodne oblasti. To vidim iz njihovih projekata pre izgradnje ili nakon realizacije.
Ako razmišljate da ste vi umetnik, vi onda niste za ovaj posao. Pored razvoja umetničkih osobina, vi preko istorjie arhitekture, zgradarstva i drugih bitnih znanja, morate da naučite jako dobro o vrstama i tipovima zemljišta i građevinskim materijalima, što ništa ne znači ako to znanje ne nadogradite sa građevinskom fizikom, statikom i dinamikom konstrukcija. To znači da morate da znate bitne stvari o zemljotresnom inženjerstvu i protivpožarnoj zaštiti.
Stručnjaci iz svake od navedenih oblasti su preko neophodni, ali ni oni sami ne mogu da se drže samo svoje struke, ako ona nije direktno povezana sa vašom strukom, u manjoj ili većoj meri.
Kako je danas jasno da moramo voditi računa o planeti i životnom okruženju, o vazduhu koji direktno udišemo, vodi koju pijemo, kao i o ljudima koji zajedno sa nama trebaju da učestvuju u realizaciji jedne ideje, od vrhunskog stručnjaka do pomoćnog radnika, treba steći znanja i o energetskoj efikasnosti, „zelenoj“ gradnji, psihologiji, zaštiti na radu, odnosima s javnošću, savremenom marketingu, veštinama komunikacije i pregovaranja.
Ima još i drugih znanja koja su nam potrebna.
Može li se to steći na osnovnim studijama i da li ona treba da traju tri ili četiri godine?
Šta raditi nakon završenih osnovnih i master studija?
Potrebna je javna stručna rasprava koja će dovesti do konkretnih koraka i promena.
U nekim zemljama je nakon zvršenih studija, slično kao kod nas, potrebno da radite u nekoj firmi, koja se bavi konkretnom strukom iz koje hoćete da se specijalizujete, uz nadzor iskusnog inženjera, pa tek nakon određenog broja godina možete da dobijete dilomu i pravi inženjerski prsten. Tada možete samostalno da projektujete ili vodite specijalizvanu inženjersku aktivnost.
Kod nas je to sve prečesto pola stvarnost, a pola zadovoljenje forme.
Da li je to u redu?
Siguran sam da je potrebno da se izgradi sistem konstantnog održavanja znanja, nakon završenih studija, radi produženja trajanja stečenih licenci. U pojedinim zemljama se to vrši kroz učešće na stručnim seminarima i skupovima, na kojima, kao predavači ili učesnici, prenošenjem i nadograđivanjem znanja ostvarujete i određeni broj bodova, koji je neophodan za godišnje produženje trajanja licence, što suštitnski vredi više nego godišnji iznos članarine koji se plaća Inženjerskoj komori Srbije.
Imamo problem i sa zakonskim odredbama.
Zakonske odredbe su u pređašnjem periodu dovele do toga da se samo za veće objekti moraju raditi izvođački projekti koji podrazumevaju statičke proračune. Za manje stambene kuće to nije potrebno, ali je potreban elaborat o energetskoj efikasnosti.
Kad ovo spojimo sa nestručnim arhitektama, malim investitorima koji ne angažuju stručna lica za nadzor nad projetovanjem i izgradnjom, sa samozvanim majstorima koji ne znaju kako se pravilno gradi, nelegalnom gradnjom podsticanom decenijama sa svih nivoa vlasti, dobijamo bombu koja samo čeka pogodan akcident koji će da pobije velik broj ljudi (koji će u međuvremenu da žive sa elaboratom o energetskoj efikasnosti).
Već izgrađeni objekti se neće popravljati, a kad se cena počne plaćati ljudskim životima i milionskim iznosima zbog nastale štete, počeće se intenzivno razmišljati o tome gde su bili propusti.
Propusti su sasvim vidljivi već sad, ali sami inženjeri ne štite sopstvenu struku, nadzor se prečesto pojavljuje samo forme radi, ne prijavljuju se kolege Inženjerskoj komori Srbije zbog vidljivih propusta još u fazi projektovanja, ne uzima se aktivno učešće u radu pomenute komore, ne upućuju se inicijative prema nadležnim ministarstvima vezanim za oblast građevine i za oblast obrazovanja i nauke sa predlozima za izmene zakonskih akata, inženjeri jedni drugima blanko overavaju projekte bez analize istih…
Ako hoćete da stasate, prestanite da budete anonimusi. Stanite svojim imenom i prezimenom iza onoga što komentarišete i budite spremni da budete kritikovani, ako se bavite kritikovanjem. Budite spremni da priznate da ste pogrešili i da se izvinite.
Ako hoćete da stasate, preuzmite odgovornost za svoje reči i dela.
Ako hoćete da stasate kao inženjeri arhitekture, za početak osmislite zakletvu po uzoru na Hipokratvou zakletvu, poštujte je i tako počnite da štitite svoju struku.
Na primer, dobru zakletvu (za ekologizaciju struke) je osmislio DTech Milan Dević D.Civ.Eng., akademik Akademije tehnologičnih nauka Ruske Federacije, akademik Međunarodne akademije tehnologičnih nauka, akademik Ruske inženjerske akademije, doktor tehnologije građenja i inženjeringa u građevinarstvu, građevinski inženjer – konstruktor, pronalazač.
Neverovatno je kako mali broj inženjera arhitekture i građevine zna za njega, a još manji broj za ovu zakletvu.
Budite spremni da puno učite o srodnim strukama i naporno da radite, te da ideju o problemima vezanim za realizaciju ideje o izgradnji objekata, razmenjujete sa kolegama (vrhunskim inženjerima i vrhunskim majstorima).
Bez sujete uvek preispitujte sopstveno znanje i znanje drugih, bez obzira na njihova zvanja i stečenu slavu!
Tek stečenim znanjem i iskustvom koje budete stekli ćete vremenom da se stavite u manje ili više istaknutu poziciju. Stasaćete!
Japanska poslovica kaže da niko na svetu nije jači od čoveka koji zna!
Kako su neke poznate arhitekte postali poznati i slavni je zanimljiva istorija. Kako su se okolnosti u samo u prethodnih trideset godina drastično promenile, o njihovom uspehu se možemo samo baviti isključivo uz kritički osvrt.
Kao i lekari i medicinsko osoblje i mi se bavimo ljudima.
Koliko traju studije medicine, a koliko specijalizacija za određenu oblast medicine?
Kad specijalizanti medicine počinju da rade u punom smislu te reči od trenutka kad upišu studije i šta je sve potrebno da urade i sa kojim ocenama, da bi bili priznati?
Koje su posledice zbog grešaka lekara i medicinskog osoblja u poređenju sa greškama inženjera arhitekture i građevine, po ljudsko zdravlje, život i zajednicu?
Onaj ko ne vidi sve ovo, bolje neka bude npr. fotograf arhitekture, istoričar umetnosti ili nešto drugo što na umetnički način oplemenjuje čoveka. To je svima nama potrebno, itekako!
Komentari i kritike ovoga što sam napisao, sa konkretnim potezima i bez kuknjave će nam svim dobro doći.
Kao najaktivniji komentator ovog teksta, u kom sam se bas pronasla, moram samo da kazem veliko hvala na ovom komentaru. Jaako se pronalazim posebno u ovom delu:
„Ako hoćete da stasate, prestanite da budete anonimusi. Stanite svojim imenom i prezimenom iza onoga što komentarišete i budite spremni da budete kritikovani, ako se bavite kritikovanjem. Budite spremni da priznate da ste pogrešili i da se izvinite.
Ako hoćete da stasate, preuzmite odgovornost za svoje reči i dela.
Ako hoćete da stasate kao inženjeri arhitekture, za početak osmislite zakletvu po uzoru na Hipokratvou zakletvu, poštujte je i tako počnite da štitite svoju struku.“
eto ja licno sam se na fejsu na istoj ovoj diskusiji tj linku za ovaj clanak potpisala, gde sam i kritikovala 1 katedru s mog maticnog faxa na kome sam zavrsila osnovne studije. Iskreno, zao mi je bilo pomalo sto kritikovah, jer to ne znaci da ja te ljude „hejtujem“ i nadam se da ce to biti shvaceno.. Pisem sve ovo, upravo zato sto mi je stalo do struke i jer sam sticajem okolnosti imala priliku da se obrazujem i na univerzitetu koji je i dalje u top 10 na planeti i svesna sam da nema svako tu mogucnost da se razvije ni u toj profesorskoj karijeri ovde.. Ali i dalje ostajem pri stavu da treba vise prakticnih stvari da naucimo na faxu i da bi profesori trebali da budu otvoreniji za saradnju i da bi trebali da su i oni prosli taj prakticni deo..
isto tako, za teoretski master rad (na koji su me usmerili upravo profesori sa stranog univerziteta) imala sam priliku da istrazujem nasu stambenu arhitekturu iz doba ex yu (pritom uporedo radeci u praksi ovde jer od necega moramo i stan platiti mi mlade kolege jelte) ..I upravo tako sam se upoznala s time sta je znacilo studirati i baviti se arh. kod nas pre samo koju deceniju – imate na fejsu komentare autora ovog teksta bas o arh. Canku i njemu slicnim.. definitivno se mnogo vise ucilo na faxu i mnogo smislenije radilo u praksi, ljudi su osmisljali u saradnji s drugim inzenjerima cele prefabrikovane konstruktivne sisteme koji su omogucili masovnu i arhitektonski bogatu izgradnju.. Mi o tome iskreno na mom maticnom faxu nikad nismo ni culi..
opet kazem, radim i u struci i vrlo sam svesna koliko se sistem promenio, ali mislim da problem pocinje jos tokom edukacije.. sada kad se vratim na tih 4 god stalnog crtanja, nepojmljivo mi je da nismo ni na kakvom predmetu imali neke elementarne stvari da naucimo npr. o instalacijama, materijalizaciji nekog kontretnog objekta i da smo i o samim materijalima najvise ucili na predmetu ekologija koji nosi 2 boda.. na stranim univerzitetima za bilo kakav projektantski predmet imate profesora za arh. deo, prof. za konstrukcije i td.. i koliko god fax bio „osnova“, kad polozite neki takav predmet steknete neki osecaj da ste uradili neki smislen projekat..priblizan realnom svetu..
s druge strane, takodje kao neko ko samo 2,5 god radi u praksi svesna sam vrlo i ovog komentara
„To nije zato što poslodavci ne žele da vam daju veću platu, nego zato što ne mogu adekvatno da naplate svoju uslugu na ovom tržištu. Poslodavac ne daje neto, već bruto platu, mora da obezbedi računare i uslove za rad. …Morate znati da poslodavac u startu ulaže u vas, s nadom da će oformiti dobrog timskog igrača za budućnost. Ovo nisu floskule, ovo su činjenice, u bilo kojoj struci.”
Da ne citiram sad ceo komentar, apsolutno se slazem sa svim i ni u jednom trenutku nisam se bunila za svoju platu nigde.. ali se realno od plate arh. pocetnika u srbiji s novim cenama jedva moze i preziveti.. i nema veze.. ali kazem, ono sto je meni najcrnje je sto ceo fax imamo vise obaveza od bilo kog drugog fakulteta (postoje zvanicne studije o tome), sto se se na faxu od strane profesora kritikuje sve sto se izgradi, sto gore pomenuh, a vrlo mało stvari potrebnih za rad nauci, sto mi svi mladji pored nekog osnovnog posla u biroima radimo poslove sa strane da bi mogli da prezivimo, mali procenat se uopste i bavi arhitekturom, i svi cute.. kao, sve je ok..Meni, kad vidim da je neko pre koju deceniju u ovoj drzavi kao arhitekta osmisljao ceo konstruktivni sistem s elementima koji se prilagodjavaju arhitekturi, nije ok sve ovo sto smo mi svi zajedno dozvolili sebi danas.. da se trudimo toliko, a ni na koji nacin nismo vrednovani..
Cak se osecam neprijatno ako se predstavim, kritikujem jer jos uvek nemam neka konkretno moja ‘velika’ dela iza sebe pa ispada da samo znam da kritikujem, pitam se jesam li ja luda sto se bunim dok drugi cute, naravno spremna sam da priznam ako grešim (i da se izvinim), ali apsolutno citajuci vase komentare kao starijih kolega, sve mi se vise cini da ostajem pri pocetnom stavu.. da nama treba ogromna reforma i iskreno se nadam da ce se nekad nesto poceti desavati u tom pravcu..evo ja prva bih se odazvala na kakav god nacin.. Ali dok nas se dosta ne solidarise po tom pitanju, bojim se da nema naznaka za poboljsanje naseg statusa..
dodala bih samo da se ja najvise zalazem za to da se u tih 4 godine studija i mnogo predmeta ‘strpa’ i ponesto prakticnije, primenjivije.. jer mislim da ikekako moze, cisto da se ne bismo na pocetku karijere osecali kao bas totalne tabula raze, a naravno da cemo shodno nasim ambicijama dalje nastaviti da se usavrsavamo i ucimo dozivotno, na to smo valjda od pocetka spremni..
Komentarisaću neke navode autora, teksta koji inspirativno pokreće važna pitanja.
Činjenica da „ni jedan fakultet ne formira kompletnog stručnjaka sa 4-5 godina studija“ zavisi or realnog uspeha studiranja svakog studenta. To se na nekim fakultetima, gde se izučavaju tzv. „meke nauke i struke“ lakše postiže.
„Umetnički dojam zasenio projektantska znanja?“
Legenda arhitektonske struke, poznatija po ličnom šarmu i erudiciji, nego po realnim „materijalizovanim“ rezultatima, bila je ponosna na tu okolnost i postala uzor mlađim generacijama koje više vole da je nešto „upečatljivo“, nego „upotrebljivo“, a najviše da se samo diskutuje o tome.
„Paradoks Bauhausa…“ Ukratko: nisu krivi nastavnici što se ne pojavi neko ko će da ih „zaseni“, a ne mora ni da ih zaseni, nego samo da je dobar u struci.
„Na arhitektonskim fakultetima u ex-YU studenti su dobijali isključivo stručna znanja, ali ne i kako da razviju poslovnost.“
Stvari su se promenile, ali samo kod kolega nastavnika koji nisu pod „akademskim staklenim zvonom“ i rade u oblasti u kojoj i predaju. U tzv. „razvijenom svetu“ postoji i tzv. „kompenzaciona uteha“ poznata kao „kiselo grožđe“ koja kaže da u „nastavi rade samo najnesposobniji“. Lično iskustvo u saradnji sa tzv. „privredom“ uverava u sasvim suprotno.
„Ako želite da izgradite neku jaču karijeru i biro koji ima realnog posla morate naučiti da dolazite do klijenata.“
Oni sa realnim uspehom na studijama poseduju sasvim solidne intelektualne, etičke i emocionalne performanse i mogu u ovom smislu da budu uspešni i bez posebno tako usmerenog predmeta u kurikulumu.
„Mentori na doktorskim studijama nemaju ni objavljenu knjigu, udžbenik, a kamoli neku izvedenu referencu.“
To je zato što su kriterijumi za dobijanje statusa mentora formalno-birokratski (broj objavljenih radova u prestižnim naučnim časopisima u nekom definisanom prethodnom periodu) i zato što se mlađe generacije dovijaju da taj broj lako postignu.
Da rezimiram… Od dobrog studenta može da bude dobar inženjer (arhitekture ili neke druge tehničke struke), ali i ne mora, a od lošeg, baš nikako.