Pristupačnost objektima i univerzalni dizajn – šta kaže zakon, a kako je u praksi
Oko 15% svetske populacije čine osobe sa nekim oblikom invaliditeta. Da li im arhitektura pomaže ili odmaže u njihovoj svakodnevici?
Iako praktična i teorijska utemeljenja arhitekture, još od antičkih klasičnih stilova pa do modernističkih projektantskih principa potkrepljenih mogućnostima standardizacije koju su zagovarali predvodnici modernog pokreta, prvenstveno Le Korbizje kroz predloženi sistem mera kojim je uspostavio osnovni modul za univerzalnu primenu u arhitekturi (Modulor), počivaju suštinski na antropometriji, to jest prilagođenosti projektovanog i izgrađenog prostora čovekovim merama i morfološkim karakteristikama, svedoci smo da savremenu arhitektonsku produkciju često prate nedostaci funkcionalnog kvaliteta i pristupačnosti objekta za korisnike sa otežanom mogućnošću kretanja. Prilagođenost okruženja i arhitekture potrebama ljudi proizilazi iz civilizacijskog napretka i humanističkih vrednosti.
Stoga je staranje o pristupačnom okruženju svojevrsni izazov za razvoj i obnovu gradova kojima su u nadležnosti donošenje prostornih i urbanističkih planova, izdavanje građevinskih dozvola i sprovođenje inspekcijskog nadzora nad izgradnjom objekata, ali i vrlo značajna stambena i komunalna politika. Kvalitet građene sredine meri se prvenstveno njenim pozitivnim uticajem na život korisnika.
Srodni linkovi:
- Revit modeli toaleta za osobe s invaliditetom
- Kako projektovati i sračunati rampe
- Kako je osmišljen funkcionalan dom za slepog klijenta
Za nesmetano kretanje i korišćenje javnih prostora i objekata neophodna je i primena univerzalnog dizajna.
Imajući u vidu da oko 15% svetske populacije čine osobe sa nekim oblikom invaliditeta, da je starih osoba u Evropi u proseku oko 20%, kao i da se mnogi ljudi iz različitih razloga u nekom periodu života suoče sa otežanom ili ograničenom sposobnošću kretanja i korišćenja prostora, obezbeđivanje pristupačnosti prostora i objekata u planskom i projektantskom procesu (naročito onih javne namene), smatra se važnim zahtevom koji ima znatno širu društvenu važnost i u kome se ogleda odgovornost svih aktera u procesu izgradnje (od investitora do lokalne samouprave).
Pristupačnost prema definiciji predstavlja rezultat primene tehničkih standarda u planiranju, projektovanju, građenju, rekonstrukciji, dogradnji i adaptaciji objekata i javnih površina, pomoću kojih se svim ljudima, bez obzira na njihove fizičke, senzorne i intelektualne karakteristike ili godine starosti, osigurava nesmetan pristup, kretanje, korišćenje usluga, rad i boravak.
Uz pristupačnost prostorima i objektima koja se obezbeđuje kroz različita arhitektonska rešenja, za nesmetano kretanje i korišćenje javnih prostora i objekata neophodna je i primena univerzalnog dizajna (u Evropskoj uniji pod nazivom Dizajn za sve), koji podrazumeva intervenciju na površinama i objektima, uključujući i prateće uređaje i opremu, s osnovnim ciljem da se stvore jednake mogućnosti pristupa, učešća i upotrebe za sve potencijalne korisnike (različite vrste vizuelnih oznaka i simbola, signalizacije i zvučnih upozorenja, taktilnih površina i dr).
Zakon o zabrani diskriminacije propisuje da svako ima pravo na jednak pristup objektima u javnoj upotrebi.
Osim što pristupačnost objektima pripada jedom od sedam osnovnih zahteva koje objekat treba da ispuni u ekonomski prihvatljivom vremenu upotrebe, pored mehaničke otpornosti i stabilnosti, bezbednosti u slučaju požara, higijene, zdravlja i životne sredine, zaštite od buke, uštede energije i zadržavanja toplote, te održivog korišćenja prirodnih resursa, što je potrebno osigurati prilikom planiranja prostora i projektovanja objekata, primena mera pristupačnosti i Dizajna za sve, integrisanih u domaće zakonodavstvo kroz više propisa, čini jednu od ključnih vrednosti razvijenog društva i ima uporište u međunarodnim aktima o ljudskim pravima, poput Konvencije Ujedinjenih nacija o pravima osoba sa invaliditetom.
Tako Zakon o zabrani diskriminacije propisuje da svako ima pravo na jednak pristup objektima u javnoj upotrebi (objekti u kojima se nalaze sedišta organa javne vlasti, objekti u oblasti obrazovanja, zdravstva, socijalne zaštite, kulture, sporta, turizma, objekti koji se koriste za zaštitu životne sredine, za zaštitu od elementarnih nepogoda i sl) i javnim površinama (parkovi, trgovi, ulice, pešački prelazi i druge javne saobraćajnice i sl).
Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom nalaže vlasnicima privatnih i javnih objekata da izvrše neophodne adaptacije kako bi pristup objektima i uslugama bio moguć za osobe sa invaliditetom, zabranjujući njihovu diskriminaciju u pristupu javnim objektima, površinama, uslugama i javnom saobraćaju.
Zakon o planiranju i izgradnji definiše pojam i aspekte fizičke pristupačnosti i utvrđuje da se zgrade javne i poslovne namene, druge zgrade za javnu upotrebu, te stambene i stambeno-poslovne zgrade sa deset i više stanova moraju projektovati, graditi i održavati tako da svim korisnicima, a naročito osobama sa invaliditetom, deci i starim osobama, omogućavaju nesmetan pristup, kretanje i boravak, odnosno korišćenje u skladu sa odgovarajućim tehničkim propisima, to jeste standardima.
U praksi je rasprostranjeno nepoštovanje zakonske obaveze, što rezultira objektima koji ne ispunjavaju standarde pristupačnosti.
Elemente pristupačnosti je neophodno predvideti još u fazi planiranja i izrade regulacionih planova, pa stoga „pravila uređenja“ treba, između ostalog, da sadrže i uslove kojima se površine i objekti javne namene čine pristupačnim osobama sa invaliditetom. Prema Pravilniku o sadržini, načinu i postupku izrade i načinu vršenja kontrole tehničke dokumentacije prema klasi i nameni objekata (2019) tehničkom dokumentacijom je neophodno obezbediti da objekat u celini, odnosno u svakom posebnom delu, bude pogodan za predviđenu upotrebu, ispunjavajući osnovne zahteve bezbednosti i pristupačnosti.
Standardi koji definišu obavezne tehničke mere i uslove za planiranje, projektovanje i izgradnju objekata kojima se osigurava nesmetano kretanje i pristup osobama sa invaliditetom, deci i starim osobama, propisani su Pravilnikom o tehničkim standardima planiranja, projektovanja i izgradnje objekata, kojima se osigurava nesmetano kretanje i pristup osobama sa invaliditetom, deci i starim osobama (2015). Primena standarda koje propisuje ovaj pravilnik odnosi se na planiranje novih objekata i prostora, projektovanje i izgradnju i dogradnju novih objekata (zgrade javne, poslovne i stambene namene), kao i na rekonstrukciju i adaptaciju postojećih objekata, kada je to moguće u tehničkom smislu.
I pored toga što stručni nadzor u toku građenja podrazumeva kontrolu i proveru kvaliteta izvođenja svih vrsta radova i primenu propisa, standarda i tehničkih normativa, uključujući i standarde pristupačnosti, uz nadležnost i ovlašćenje građevinskog inspektora da kontroliše investitora da li je obezbedio pristup objektu osobama sa invaliditetom prema standardima pristupačnosti i da izriče novčane kazne u slučaju nepoštovanja te obaveze, u praksi je rasprostranjeno nepoštovanje ove zakonske obaveze, što rezultira mnogobrojnim novoizgrađenim i rekonstruisanim objektima koji ne ispunjavaju standarde pristupačnosti.
Često nailazimo na javne površine i objekte koji u pristupnom delu imaju rampe koje nisu funkcionalne i adekvatno izvedene.
Grad Novi Sad primer je dobre prakse u strateškom pristupu rešavanja problematike pristupačnosti koji je podrazumevao uključivanje većeg broja aktera, iznalaženje odgovarajućih rešenja, edukaciju zajednice i stručnih službi (Skupština grada je 2012. godine usvojila Strategiju pristupačnost Grada Novog Sada 2012-2018. godine). Kroz Program obnove i unapređenja objekata javne namene u javnoj svojini u sektoru obrazovanja, zdravstva, socijalne zaštite i sporta, koji je 2016. godine pokrenula Vlada a koji zajedno sa lokalnim samoupravama sprovodi Kancelarija za upravljanje javnim ulaganjima, sprovedena je rekonstrukcija više od 500 objekata uz poštovanje standarda pristupačnosti na osnovu standardizovane procedure pripreme i realizacije projekata.
U svom okruženju često nailazimo na javne površine i objekte koji u pristupnom delu imaju rampe koje nisu funkcionalne i adekvatno izvedene. Novija stambena izgradnja obiluje problematično dimenzionisanim i projektovanim prostorima, naročito ulaznim partijama i komunikacijama, utičući time na kvalitet života i zadovoljstvo korisnika. U praksi se često zanemaruje primena Pravilnika o uslovima i normativima za projektovanje stambenih zgrada i stanova (2015) koji se upravo u pogledu rešavanja pristupa zgradi (pristupna površina, stepenište, rampa i dr) i ulaznog prostora u slučaju denivelacije pristupne površine i pristupne stanice lifta poziva na usklađivanje sa propisima o pristupačnosti.
Podizanje svesti šire i stručne javnosti
Uz buduće unapređenje zakonskog okvira i tehničkog propisa o pristupačnosti, preuzimanjem novih standarda i obezbeđivanjem njihove adekvatne primene u praksi kroz preciziranje na koje klase i namene objekata se primenjuju koji standardi pristupačnosti i Dizajna za sve, potrebno je stalno uticati na podizanje svesti šire i stručne javnosti o važnosti i neophodnosti primene pristupačnosti u planiranju i projektovanju kako bi prostori i objekti koje svakodnevno koristimo bili prilagođeni i podjednako dostupni svim korisnicima.
Kad ste već ovde…
