Prirodnjački muzej u Beogradu: Nit koja se odmotava
Detaljno analiziramo prvonagrađeno idejno rešenje beogradskog arhitektonskog studija MitArh.
Završio se konkurs za novu zgradu Prirodnjačkog muzeja i dobili smo odlično pobedničko rešenje, koje potpisuje studio MitArh, na čelu sa akademikom prof. Branislavom Mitrovićem. Idejni urbanističko-arhitektonski projekat je veoma kompleksan, pa bi bilo najbolje kroz jedan zaseban tekst analizirati sve segmente, kako bi javnost stekla pravu sliku o prvonagrađenom rešenju.
Nakon informacije da smo dobili pobednika na konkursu, mediji su odmah senzacionalistički preneli vest da Beograd konačno dobija novu zgradu Prirodnjačkog muzeja. Za početak, grad je dobio odlično arhitektonsko rešenje za navedeni muzej, a kada će on biti zaista izveden, to ostaje na državi i gradu, koliko su spremni da isti projekat krene sa realizacijom.
Ali i ovo je dobar početak, tj. pomeranje sa mrtve tačke, jer Prirodnjački muzej, osim svoje upravne zgrade i manjeg objekta za povremene izložbe, nikada nije imao kompletan objekat sa prostorima za stalnu postavku i depoima na jednom mestu.
Pročitajte još na Gradnja.rs:
Urbanizam
Nakon inicijalne objave pobedničkog rešenja, krenula je lavina kritika na razne segmente projekta, ponajviše na urbanizam, koji je javnost razumela na dva različita načina. Arhitektonska struka je pozitivno ocenila rešenje, dok je šira javnost, najverovatnije iz neznanja, našla nekoliko zamerki.
Jedna od tih zamerki se odnosi i na liniju pešačko-biciklističke staze, koja proseca prostor od Brankovog mosta do hotela Jugoslavija, kao i drugih staza i aleja, koje po kritičarima imaju isuviše geometrizovanu šemu.
Gledajući prvonagrađeno rešenje, zapaža se da gotovo sve staze prate ili postojeću matricu ili tok Dunava, izuzev centralnog šetališta, koje je postavljeno kao glavna vezivna osa koja jednim snažnim prodorom povezuje sve prostorno-urbanističke segmente. Njena forma, koja se završava panoramskim točkom, podseća na nit konca, koja se odmotala sa velikog kalema.
Sa druge strane, ovaj naglašeni geometrizam nije nikakvo narušavanje postojećeg stanja (postojeće staze će sve biti sačuvane) već konkretnije povezivanje svih objekata i omaž izvornom rešenju za prostor Parka prijateljstva iz 1965. godine, koji potpisuje arhitekta Milan Pališaški, ali i uklapanje u mikro strukturu šeme savskog i dunavskog šetališta, izvedenog 1978. godine, čiji je autor arhitekta Branislav Jovin.
Autori su smatrali da dve matrice – pravolinijsku i zatalasanu, treba pomiriti i formirati prostornu sliku koja će posedovati karakteristike i jedne i druge celine.
Kako je predmetno područje najvećim delom parkovska površina, sa jedne strane neposredno oslonjena na ortogonalnu matricu Centralne zone Novog Beograda, a sa druge strane na blago zatalasanu liniju desne obale Dunava, autori su smatrali da te dve matrice – pravolinijsku i zatalasanu, treba pomiriti i formirati prostornu sliku koja će posedovati karakteristike i jedne i druge celine.
Nova Glavna aleja je paralelna sa Bulevarom Nikole Tesle i ortogonalnom matricom Centralne zone Novog Beograda i osmišljena je kao ishodište svih pravaca u parteru. U središnjem delu, preko puta Palate Srbija, Glavna aleja se prepliće sa linijom obale, formirajući pešački izlazak i mogućnost silaska na reku.
Pozicije svih planiranih objekata se neposredno nadovezuju na Glavnu aleju, čineći tako promišljeni sistem prostornih doživljaja koji se kontinualno nadovezuju tokom šetanja alejom, od Brankovog mosta do Hotela Jugoslavije.
Kod Brankovog mosta aleja se uzdiže na mestu spiralnog motiva i povezuje sa zonom neposredno ispod mosta, gde se nadovezuje na planiranu pešačko-biciklističku pasarelu koja prati pravac mosta i povezuje stari deo grada sa novim.
Muzej umetnosti 21. veka je predviđen u kontaktnoj zoni između Muzeja savremene umetnosti i Glavne aleje, sa njene severoistočne strane.
Prirodnjački muzej je predviđen u najužoj zoni predmetnog područja, preko puta Palate Srbija i neposredno je naslonjen na Glavnu aleju sa njene jugo-zapadne strane.
Opredeljenje za ovu poziciju muzeja proisteklo je iz težnje da se zgrada vizuelno integriše sa najprirodnijim delom Velikog ratnog ostrva, a sa druge strane da se minimalno utiče na postojeće zelenilo koje je u ovoj zoni veoma proređeno.
Najviše nedoumica u javnosti izazvao je stakleni kubus, koji je pozicioniran u blizini Muzeja savremene umetnosti, koji su autori predvideli kao njegov aneks, posvećen delima iz 21. veka. Muzej umetnosti 21. veka je predviđen u kontaktnoj zoni između Muzeja savremene umetnosti i Glavne aleje, sa njene severoistočne strane.
Panoramski točak je zamišljen sa veoma svedenim dizajnom i delimično ukopan u zemlju, kako bi svojom veličinom i siluetom što manje ugrožavao okolne sadržaje.
Zgrada novog muzeja je osmišljena kao izdužena pravougaona struktura, ukopana u tlo, sa glavnim pristupom iz pozicije aleje i neposrednom podzemnom vezom sa Muzejom savremene umetnosti.
Kritike su išle i na panoramski točak, koji kao motiv zaista ume da bude neskladni višak u mnogim urbanim prostorima, ali je ovde zamišljen sa veoma svedenim dizajnom i delimično ukopan u zemlju, kako bi svojom veličinom i siluetom što manje ugrožavao okolne sadržaje.
Jedna od glavnih prostorno-urbanističkih prednosti rešenja jesu dva trouglasto rešena vidikovca, jedan kod samog ušća, a drugi kod panoramskog točka.
Zaista je apsurdno da se Savski kej već decenijama završava u drveću i žbunju, bez logičnog spoja sa Dunavskim kejom (o splavovima i drugim plovilima da se ne govori), pa je ovaj špicasti akcenat, baš na ušću Save u Dunav, bio više nego potreban kao prostorno-komunikacioni reper.
Arhitektura muzeja
Prirodnjački muzej je objekat sa tri formirana nivoa – podzemnim nivoom, nivoom prizemlja i nivoom galerije. Osmišljen je kao delimično ukopan objekat ispod blago zatalasane površine zatravljenog krova.
Kosina krova se uzdiže prema reci i srpoliko prati krivinu desne obale Dunava. Krovna površina objekta je zatravljena i blago nagnuta prema zgradi Palate Srbija, čime je ostavljena mogućnost da se prostor krova koristi kao prirodni amfiteatar za javne skupove.
Pristup putničkim vozilima je omogućen preko kolskih rampi paralelno postavljenih Bulevaru Nikole Tesle, preko kojih se ulazi u zonu podzemne garaže.
Glavni pešački pristup muzeju je sa severoistočne strane (sa Glavne aleje), odakle se može pristupiti nivou prizemlja, koje je denivelisano u odnosu na kotu šetališta i na nivo galerije muzeja koja je formirana samo sa strane orijentisanoj prema reci.
Pristup putničkim vozilima je omogućen preko kolskih rampi paralelno postavljenih Bulevaru Nikole Tesle, preko kojih se ulazi u zonu podzemne garaže. Po istom principu je omogućen silaz dostavnim vozilima za kafe-restoran i unos opreme i artikala u muzej.
Pristup turističkim autobusima i kratkotrajno zadržavanje zbog izlaza posetilaca je omogućeno sa strane bulevara, preko popločane površine koja se nadovezuje na pešačke prodore kroz krovnu površinu.
Pristup za lica sa posebnim potrebama je omogućen preko pristupnog platoa sa severne strane objekta i iz garaže pomoćnu klizno-podizne platforme.
Međuspratne tavanice su armiranobetonske, dok je krovna ploča zakošena i oslonjena na betonske ramove preko kontra-greda.
Prema projektnom zadatku, prostor muzeja je izdeljen na sedam prostornih i funkcionalnih celina: Javnu zonu, Prijemnu zonu za muzejski materijal, Depoe sa predmetima organskog porekla, Radne prostorije za predmete organskog porekla, Depoe sa predmetima neorganskog porekla, Kancelarijski blok i Tehničke prostorije i garažu.
Primenjeni konstruktivni sistem je kombinovani. Zona garaže je projektovana u rasteru od 8 x 8 m, sa armiranobetonskim stubovima. Svi obodni zidovi su armiranobetonski, pretpostavljene debljine 25 cm.
Glavni deo objekta muzeja je projektovan sa armiranobetonskim ramovima na međusobnim rastojanjima od 8 ili 16 m, zbog velikih raspona koje premošćavaju u poprečnom pravcu. Međuspratne tavanice su armiranobetonske, dok je krovna ploča zakošena i oslonjena na betonske ramove preko kontra-greda.
Čitav objekat je fundiran na temeljnoj ploči pretpostavljene debljine 80 cm. Seizmička ukrućenja su obezbeđena u dva unakrsna pravca pomoću armiranobetonskih zidova za ukrućenje.
Ekološki koncept muzeja
Kako je predmet konkursa bila i zgrada Prirodnjačkog muzeja, logično je bilo predvideti zgradu sa najsavremenijim ekološkim konceptom. Ostvarivanje i unapređenje energetske efikasnosti objekta je postignuto primenom kvalitetnih, ekološki održivih materijala, koji doprinose sveukupnom termičkom i energetskom balansu i funkcionalnom komforu u objektu.
Predviđena su troslojna stakla u fasadnim zastakljenim sistemima i termoizolacija od ekstrudiranog polistirena u kompozitnim fasadnim zidovima. Potrebna količina svežeg vazduha u objektu je obezbeđena prirodnim putem, otvaranjem prozora prema potrebi korisnika.
Sve radne prostorije imaju vrata koja ih odvajaju od ostatka objekta tako da je moguće kontrolisati negativan uticaj promaje. U objektu je obezbeđeno maksimalno uvođenje dnevnog svetla, u radnim prostorijama se nalaze staklene površine dovoljne veličine.
Implementiran je sistem za sakupljanje kišnice i njeno recikliranje za zalivanje zelenih površina, čime se smanjuje upotreba pitke vode i negativan uticaj na vodne resurse.
Pri izboru materijala za građenje i završnu obradu zgrade, data je prednost ekološki prihvatljivim i recikliranim materijalima koji imaju minimalan uticaj na životnu sredinu. Takođe, implementirani su energetski efikasni sistemi za grejanje, hlađenje i osvetljenje, koristeći zelena krovna rešenja za dodatnu energetsku efikasnost.
Kroz korišćenje obnovljivih izvora energije poput solarnih stakala na fasadama, težilo se smanjenju emisije CO2 i dugoročnoj održivosti. Ekološki koncept prirodnjačkog muzeja dodatno obuhvata integraciju zelenih površina unutar i oko zgrade, poput vertikalnih bašti ili urbanih šuma, koje ne samo što doprinose estetici prostora već i apsorbuju CO2 i poboljšavaju kvalitet vazduha.
Takođe, implementiran je sistem za sakupljanje kišnice i njeno recikliranje za zalivanje zelenih površina, čime se smanjuje upotreba pitke vode i negativan uticaj na vodne resurse.
Zaključak
Primetno je da se idejno rešenje tima MitArh pomalo ugleda na prostorno-arhitektonske forme arhitekte Ričarda Rodžersa, ali je domaći projekat daleko svedeniji i neagresivniji prema prirodnom i urbanom okruženju.
Ovo se pre svega odnosi na parkovske celine, ali i na postojeće zaštićene zgrade SIV-a (Palate Srbija) i Muzeja savremene umetnosti, kao i na buduću zgradu Filharmonije, za koju je ovakvo rešenje više nego poželjno, jer bi je adekvatno spojilo sa svim sadržajem u zoni obale.
Naravno, tu je i glavni problem koji ide uz ovako velike javne projekte – vreme i obim izvođenja, jer se često dešava da se rešenja redukuju i parcijalno izvode, sa nepotpunim sadržajem (koje najviše odgovara izvođaču i naručiocu) uz poznato odlaganje od 5 do 15 godina.
Pobedničkom timu – koji čine akademik prof. Branislav Mitrović, doc. dr Đorđe Alfirević, Uroš Majstorović, Dušan Grujović i Dušan Međedović – čestitamo na odličnom rešenju i želimo da im se projekat izvede u što skorijem roku, kako zbog njih tako i zbog posetilaca budućeg muzeja.
Grafički prilozi
3D vizuelizacija
