Predrag Milutinović: Kuća za arhitektu, drvo za klijenta
Od Ivanjice do Dedinja, kroz strast prema arhitekturi, gradeći jedinstvenu viziju i ostavljajući neizbrisiv trag u prostoru.
Jedan je od naših najuspešnijih arhitekata mlađe srednje generacije. Predrag Milutinović je danas na čelu je studija Mapa Architects, bavi se projektovanjem i projekt menadžmentom. Dobitnik je mnogih nagrada kod nas i u inostranstvu. Poslednja u nizu je nagrada publike na ovogodišnjem Salonu arhitekture za vilu na beogradskom Dedinju (Tolstojeva 42).
”Ostvario sam svoj dečački san samim tim što sam se upisao na Arhitektonski fakultet. Roditelji, na početku, nisu delili moje oduševljenje. Tokom studija mnogo su mi značili profesori. Petar Vulović mi je pomogao da razumem šta je arhitektura, kod Brane Mitrovića smo svi želeli da budemo u studiju, pa Paja Krunić…
Naučio sam da je arhitektura celoživotni proces u kojem se uživa. Ostvaren sam, realizovao sam objekte, učestvovao u projektovanju, dobijao sam pozitivan fidbek od investitora. Svaki sledeći objekat me vuče dalje.”
Roditelji su bili protiv? Obično žele da im dete bude inženjer.
Moj otac je bio trgovački putnik, bavio se raznim građevinskim poslovima, a voleo je da radi keramiku. Imao je zanat u rukama. U svakom trenutku su mi bili podrška. Arhitekturu je teško upisati, a malo njih postanu arhitekti stvaraoci. Smatrali su, da kao veoma dobar đak, ne treba sebi da uništim taj san, odnosno da diplomiram i radim neki neinteresantan posao.
Izdvojeni projekti autora:
Iz malog sam mesta, iz Ivanjice. Mučilo me je što nisu bili sigurni da mogu da budem arhitekta autor.
Jeste li se plašili da ćete samo razrađivati tuđe projekte?
Na početku, da. Iz malog sam mesta, iz Ivanjice. Mučilo me je što nisu bili sigurni da mogu da budem arhitekta autor. Profesor Vulović je govorio: upišeš fakultet, počneš da radiš, uradiš nešto i već si arhitekta. Ako uđeš u to, treba da razmišljaš, razgovaraš, tumačiš.
Želeo sam da dokažem da mogu. Na studijama sam se dobro uklapao. Gimnazija je jako pomogla. Imao sam dobro opšte obrazovanje, pa nisam bio usmeren samo na tehniku i arhitektonsko crtanje. A bio sam dobar i u tome.
Imao sam sreću da sam bio u prilici da slušam profesora Branu Milenkovića. Na jednom predavanju pokazao je fotografiju ivanjičkog mosta. Govorio je o mostu, o arhitekturi koja spaja obale. To me je oslobodilo stresa… da to ne mogu.
Kad sam diplomirao, devedesetih, nije bilo posla. Kratko sam radio kod Jovana Mitrovića i Dejana Miljkovića. Projektovali su tada za doktora Kavrana. Te su kuće, u to vreme, bile novost na našoj sceni.
Bili su tada perspektivni mladi arhitekti, ulazili su na scenu na velika vrata, dobijali su konkurse i nagrade.
Da. Nisam puno radio konkurse, jer me je vreme i način na koji sam živeo, guralo da što pre diplomiram. Sad mislim da je to bila greška. Patio sam što nisam bio u konkursnim ekipama. Uvek sam nešto pomagao i sarađivao, ali se nikad nisam odlučio da učestvujem, ili da se preporučim profesorima. Jovan i Dejan su dobijali poslove. Bili su sveži sa tim vilama i manjim kućama. Bilo je tada više konkursa, a manje realizacija. Oni su dokazali da arhitekta može da deluje i kroz privatnu praksu. Imali su svoj biro, što je tada bila retkost.
Ponesem pelir kod investitora, pa preklopim i preko crteža pokažem kako još može da se reši problem. Nastane nešto novo, a oni osećaju da to ima veze s njima.
Formatizovali ste se u turbulentnim, prelomnim devedesetim. Prelaz iz društvenog u privatno vlasništvo menjao je i odnos prema arhitekturi.
Ta izgubljenost… mnogi se nisu snalazili… šta da rade i kako… nismo bili ni stilski usklađeni. Beogradska škola arhitekture, odnosno modernizam na koji smo se oslanjali… nije ga više bilo. Gledali smo urušavanje mnogih dobrih objekata i neadekvatne nadogradnje. Bili smo upućeni samo na ono što smo čuli na fakultetu, od profesora. Scena nije postojala. Internet, komunikacije, putovanja… toga skoro da nije bilo. S druge strane, sintezni projekti su bili baš ozbiljni. Bilo je sramota doći na konsultacije, a da nisi nešto uradio. Nije bilo računara, crtalo se. Skice na peliru, paus, šina. Nismo znali na šta da se oslonimo.
Što se škole tiče, nisam se osećao izgubljeno. Znao sam da se mora završavati. Jurio sam profesore – da razgovaram s njima. Imao sam sreće da razgovaram sa profesorom Petrom Vulovićem, što u Ivanjici, što u Beogradu Već je bio u penziji. Gledao je šta sam radio i komentarisao. Bila je to važna dodatna nastava. Danas nema takvih razgovora.
Kako se prelazilo iz analognog načina projektovanja u digitalni svet? Vaša generacija je bila na tom prelomu.
Nije bilo bolno. Bilo je skupo. Trebalo je imati računare koji mogu da podrže programe za projektovanje. Dolazili smo do krekovanih verzija. Studije sam završio na šini i na lenjirima. Profesor Nenad Grujić nam je govorio kada smo nešto slabo uradili: kolega ovo je za šesticu… sledećeg roka… naučićete… dobićete desetku. Arhitektura se uči ceo život.
Diplomski sam radio na računaru. Tako sam naučio AutoCAD. Bio sam u studiju kod profesora Paje Krunića, a pre toga kod Brane Mitrovića. Diplomirao sam kod Milorada Ribara. Nisam radio maketu, već sam našao nekoga ko je već tada dobro radio rendere. Bili su to prvi renderi u mojoj karijeri.
Nije bio previše bolan, taj prelazak, 2002. Tada sam diplomirao.
Ostade ipak pelir.
Ostade. Kao što su govorili profesori, najbliže mozgu su ruka i papir. Na vežbama kod Brane Mitrovića uvek sam imao rolne pelira. Nije ga bilo uvek lako nabaviti. Bio sam u studiju kod Predraga Cagića, a tamo su bili Brana Mitrović i Ružica Božović Stamenović. Voleo sam da razgovaram sa Branom, a on voli da crta. Govorio je da je dobro crtati preko pelira. Nešto se pomeri u tim precrtavanjima, pa izađe neka nova rezultanta. To sam od njega krao – rezultanta. U tim skiciranjima i preklapanjima stvarno se dogodi nešto. Danas tako radim. Ponesem pelir kod investitora, pa preklopim i preko crteža pokažem kako još može da se reši problem. Nastane nešto novo, a oni osećaju da to ima veze s njima.
Digitalizacija nas je naterala da se prvo pokaže slika objekta, a tek se onda gleda projekat. A trebalo bi da bude obrnuto.
Koliko crtate? Skice arhitekata su na ceni, a nekada se i po crtežu prepoznavao arhitekta.
Puno crtam i još uvek sa istom radošću. Pravim puno skica u tokom projektovanja.
Na otvaranju ovogodišnje Beogradske internacionalne nedelje arhitekture, video sam Zlokovićeve crteže za vilu Prendić. Na njima piše – projektovao i crtao. Nekad je bilo tako. Projektant Milan Zloković, crtao Milan Zloković. Taj odnos ruke i olovke.
Crtao sam mnogo i na studijama, imam te crteže kod kuće, u Ivanjici. Majka ih je čuvala, a sad tata. Neki su uramljeni. U poslednje vreme sve ide na render, investitori to vole. Digitalizacija nas je naterala da se prvo pokaže slika objekta, a tek se onda gleda projekat. A trebalo bi da bude obrnuto. Skicama pokušavam da objasnim klijentima da je sve proces.
Jednom sam investitoru dao skicu, nije je razumeo, a kad sam je objasnio, objekat smo izveli praktično iz te skice. U Cerovcu je, između Kragujevca i Topole, a investitor je jako ponosan. Objekat je ekstravagantan i drugačiji. Za rođendan sam mu poklonio tu prvu skicu. I napisao – za čuda koja su moguća. To mu sad stoji u kancelariji, uramljeno.
Čuvaju li se skice završenih projekata?
Nisam ih gubio, samo sam neke zaturio. Imam hrpu toga, treba da ih čuvati, jer se na njima vidi kako se razmišljalo.
Ako nema kritike, lako možemo da pomislimo da je to što radimo izuzetno, pa nam se može desiti da kad neko drugi dobije nagradu, pomislimo da je to slučajno.
Koliko se danas čita o arhitekturi? Mnogo je portala i informacija.
Malo se čita da bi se istraživalo, proučavalo i promišljalo. Posebno mlađi. Arhitekti su ranije čitali knjige, a danas se čita samo informacije radi. Dobro je što ima i naših portala.
Čitam, recimo, o Jeanu Nouvelu. On kaže da svaka nova prilika zahteva novu arhitekturu, odnosno da svaki novi projekat zahteva novi odgovor.
Zanima me kuda ide arhitektura. Nažalost, kod nas nema mnogo tekstova o arhitekturi. Nema ni arhitektonske kritike. A postojala je. Ne bih rekao da se na fakultetu neguje pisana reč. A važno je.
Nema je i zbog toga što autori jako loše reaguju. Da bi se izgradila kuća treba novca i vremena, a onda kritika može da deluje kao da je sav taj rad bio uzaludan.
Može i tako da se razume, ali s druge strane, kritika je potrebna, da bi se razvila dobra arhitektura. Otvoreni dijalog je jako važan. Ako nema kritike, lako možemo da pomislimo da je to što radimo izuzetno, pa nam se može desiti da kad neko drugi dobije nagradu, pomislimo da je to slučajno.
Kad sam radio u korporaciji, povremeno sam odlazio kod iskusnijih profesora da prodiskutujem kako ja to radim. Bio sam nesiguran u svojih tridesetak godina. U to vreme još nisam imao izveden objekat. Nisu oni menjali moj način mišljenja, a ti razgovori su bili jako korisni.
Koliko je stresno raditi u korporaciji? Prošli ste kroz razne vrste biroa.
Istina. Zorica Savičić je, u Kulturnom centru Beograda u sklopu ciklusa Arhitektura u kontekstu, pitala kako me predstaviti, odnosno iz koje sfere dolazim. Imao sam korporativno iskustvo u firmi koja se nije bavila projektovanjem. Bavio sam se usmeravanjem drugih arhitekata, dizajn menadžmentom, odnosno šta projekat treba da sadrži i po kojim standardima. IHG Intercontinental, BMW, odnosno kako to uvesti u našu arhitekturu.
Iskustvo u korporaciji je dragoceno. Tamo sam sreo mnoge bitne profesionalce. Od 2003. do 2015. nije se mnogo gradilo. Bio sam u sektoru razvoja i investicija. Tada se kod nas nije znalo o novim tendencijama u razvoju šoping molova, automobilskih show room-ova, malih ekspozitura banaka… Gradili smo stanove za Univerzijadu, radili rekonstrukciju hotela Interkontinental. To veliko delo Stojana Maksimovića bilo je jedino u selekciji za Pritzkera.
Usvajao sam nove standarde i nove principe. Shvatao gde su zamke za arhitektu. Kada sam se vratio u projektantski svet, to nisam zaboravio.
Zašto ste se vratili?
Nikad nisam ni izašao. Uvek sam bio projektant, u glavi, a učio sam da budem menadžer. Bio sam u kontaktu sa važnim arhitektima. Znao sam Petera Jacksona, Davida Chipperfielda preko Zumtobela. Mogao sam da dođem do njih, jer sam radio u korporaciji.
Otišao sam, jer sam želeo da budem arhitekta inženjer. Bezuslovno. Pretpostavljenima sam uvek govorio istinu, a ne ono što su želeli da čuju. Ne može se reći da će se nešto završiti za pola godine, kada znate da je za to potrebno 36 meseci. Nisam menadžer, već arhitekta.
Nije mi osnovna želja zarada, već iskrenost u postupcima, stvaranju i životu. To me raduje. Svaka nova prilika.
Nije mi osnovna želja zarada, već iskrenost u postupcima, stvaranju i životu. To me raduje. Svaka nova prilika.
Prvo sam radio u manjem birou, pa sam otišao u firmu koja se bavila investicijama. Bila je na početku mala, a onda jako porasla. Gradili smo milione kvadrata. Velika je to odgovornost. Mnogo sam naučio. Učestvovao sam i u zaštiti. Pomogao sam Aleksandri Fulgosi i njenim koleginicama iz Zavoda za zaštitu spomenika kulture Beograda. Zajedno smo spasli Džamonju. Onu lančanu strukturu iz Interkontinentala. Bila je u privatnom vlasništvu, a Delta je od Genexa otkupila samo hotel. Džamonja je skinut, spakovan, konzerviran i odnet gde treba. Sve smo izveli kako treba.
Otišao sam iz korporacije 2015. Radio sam kao samostalni arhitekta i konsultant za hotele u Crnoj Gori. Biro sam osnovao 2016, sa samo jednim zaposlenim. Posle tri godine stigli smo do 12 zaposlenih. Shvatio sam da sa toliko ljudi ne mogu sve da uklopim, da gubimo nit koja nas povezuje, pa smo se sveli na devetoro. Ima mesta za još jednog do dva pripravnika. Mnogo je lakše raditi sa manje ljudi. Investitori žele direktnu komunikaciju.
Ne bežim od toga da radim velike objekte od sto ili dvesta hiljada kvadrata. Međutim, sve je onda drugačije, od načina razmišljanja, do organizacije. Tada moraju postojati departmani, a sa druge strane su onda projekt menadžeri. Onda počinje ispunjavanje gantograma, a emocije su pre tih gantograma.
Nekada su arhitekte podučavale investitore, a danas investitori mogu da otvore teme o kojima niste razmišljali. Promenio se način života.
Dobili ste, na ovogodišnjem Salonu arhitekture, nagradu publike za vilu na Dedinju. Reč je o dva objekta na susednim parcelama. Pomenuli ste Zlokovića i njegovu vilu Prendić. Koliko se to promenilo za sto godina? Zahtevi investitora… kvadrature. U dedinjskoj vili oseća se odjek moderne, funkcionalna je, svedena.
Velika je razlika. Vilu sam radio sam sa velikim zadovoljstvom. Dugo. Ne bi to moglo bez saradnika. Taj objekat je mali grad sa mnogo funkcija.
U Zlokovićevo i Dobrovićevo vreme projektanti su formirali kulturu stanovanja. Danas često dobijamo uslovljene programske zadatke. Nekada su arhitekte podučavale investitore, a danas investitori mogu da otvore teme o kojima niste razmišljali. Promenio se način života.
Na radnom stolu vam je knjiga o vilama Franka Lloyda Wrighta.
Tu je i Marcel Breuer. Veliki majstor. Forma prati funkciju – ona je primarna.
U projektovanju krećem od linija kretanja, od veza, odnosa puno/prazno. Tehnologije su se promenile, ali je uvek važno kako je kuća orijentisana, kakva je osunčanost, kako duvaju vetrovi, ima li podzemnih voda, klizišta… Tako se postiže prirodna energetska efikasnost zgrade. Savremena vila ima klimatizaciju, ventilaciju, obezbeđuje se optimalna vlažnost.
Pogledajte vilu Savoye, Le Corbusiera, te tanušne zidove u kontinentalnoj klimi. Nije to Brazil, nije Meksiko. Hladno je, a pregrade su tanke. Danas je sve mnogo složenije. Promenili su se propisi kao i tehnologija izgradnje.
U Beogradu treba projektovati termoizolaciju za temperature od -30 do +40 i više stepeni. Kuća mora da funkcioniše, treba da se u njoj dobro osećate, a da bude i dobra arhitektura. Mnogo je ograničenja. Tek kad se reše sve efikasnosti dolazi na red sadržaj, razrešavanje funkcija. Razdvajanje javnog od privatnog.
Mnogo treba uraditi da bi investitor bio srećan, da bi arhitekta bio srećan, da bi kuća bila tehnološki ispravna. Treba dobiti sve dozvole. Prilično je to skup postupak.
Investitora dedinjske vile smatram i prijateljem. Kad je ušao u objekat pred kraj građenja, pitao me je da li sam zadovoljan. Značilo mu je to. Želeo je da zna jesmo li u potpunosti uspeli.
Važna mi je nagrada publike na Salonu. To je rezultat 30 meseci rada.
Ako se vratimo na početno pitanje… sanjao sam da kao arhitekta napravim kuću… i taj sam san ostvario. Izgradio sam kuću koja je sve ono o čemu sam učio. Ima i atrijuma, i mostova, i izbačenih streha, i superponiranja, i pergola. Omaž je moderni, odnosno vilama moderne. Možda i beogradskoj školi arhitekture.
Izgradio sam kuću koja je sve ono o čemu sam učio. Ima i atrijuma, i mostova, i izbačenih streha, i superponiranja, i pergola.
Da li je uvek moguće biti nadzorni inženjer na sopstvenom projektu?
To je krucijalno, kao i kako se investitor odnosi prema arhitekti. Da li ga postavlja ispred izvođača, kao svoju produženu ruku. Sve više se traži projektantski i stručni nadzor. Ovde sam bio i stručni, i projektantski, i investitorski nadzor. Zamolio sam svog saradnika na projektu da bude stručni, da bih mogao da obavljam projektantski i investitorski nadzor. Velika su očekivanja investitora. Objekat ima preko hiljadu kvadrata. Program je složen, a uvek se nešto mora promeniti, dodati. Sve je u velikoj meri digitalizovano, ali je i dalje obavezno prisustvo autora i projektanta koji razumeju projekat. Izvođač ne zna uvek zbog čega je nešto važno. Kad im objasnite, a ima dobro obrazovanih, odmah sve bude lakše.
Koliko kvalitet izvođenja prati kvalitet projekta, odnosno koliko dobre izvođače imamo?
Moraju da budu. Naš zakon je prilagođen evropskim normama. Izvođač mora da ima kvalifikovanu strukturu zaposlenih. Ranije nije bilo tako. Sada, recimo, specijalizovane firme za fasade rade sve radioničke detalje prema vašem projektu.
S druge strane, mnogo ih je otišlo o inostranstvo, pa smo u stalnoj potrazi za novim izvođačima, uklapamo ih, savetujemo se. Kada izvođači, pretežno enterijera, dobro sarađuju sa arhitektom, onda nastavljaju da rade zajedno, jer dobro znaju šta jedni od drugih mogu da očekuju.
Kad je reč o stanovanju, tu je jako važna primena savremenih postupaka. Tehnologijom gradnje teži se minimiziranju uloge zanatlije, što zbog nedostatka radne snage, što zbog kontrole kvaliteta.
Uzeo sam mistriju, preklopio, povukao, pokazao kako treba. Bili su zabezeknuti, kako sam to naučio na fakultetu.
Zanatski radovi su krucijalni za kvalitet izvođenja. Dobrović je, recimo, spavao u svojim vilama u izgradnji i vodio računa o svakom detalju. Bogdan Bogdanović je sa velikim uvažavanjem govorio o majstorima. Kada se dođe do finog tkanja, tu su zanatlije.
Izuzetno ih cenim. Potekao sam iz takve porodice. Jednom sam radio sa keramičarima koji su pokušavali da me ubede da je nešto nemoguće izvesti. Uzeo sam mistriju, preklopio, povukao, pokazao kako treba. Bili su zabezeknuti, kako sam to naučio na fakultetu. Pitanje je i koliko hoćemo da učimo od tih ljudi. To je dvosmerna ulica. Pogrešno je misliti da arhitekti moraju sve da znaju. Ne moraju. Nije moguće. Mnogo toga se stiče iskustvom.
Danas se dosta okreće starim tehnikama izvođenja.
Recimo teraco. Sad se prefabrikuje savremenim metodama.
Ne može se crtati slog kamena. U ruralnim područjima majstori znaju to da rade. Pa isprobavamo varijante. Od njih čujete i kakve tehnike koriste, kako uklapaju. Arhitekta nije samo da bude lepo obučen i da miriše. On je prvi među jednakima, prvi majstor, predmajstor, protomajstor. Kad vas majstori prihvate, onda ste pobedili. Mora postojati međusobno uvažavanje. Oni znaju šta ko od projektanata voli, kako radi detalje. Nekad ne moraju ni da pitaju. Onda je uživanje raditi.
Da li vas zovu kad treba nešto menjati ili popraviti na objektu?
Zovu da zaštite. Zvao me je gospodin Goran kada je promenjena upravljačka struktura Paraolimpijskog centra u Kragujevcu. Znao je koliko je objekat vredan i koliko im znači.
U Centru za decu ometenu u razvoju, recimo, želeli su tehnološka poboljšanja.
Ovi mlađi možda još nemaju to iskustvo, jer im objekti nisu stariji od 15 godina.
Obično kad se ne pita, a upropasti se, zovu autore da spasu stvar.
Kad je pored Paraolimpijskog centra, trebalo graditi dom za Decu ometenu u razvoju, pozvali su me iz Agromarketa da radim taj projekat i rado sam to prihvatio.
Voleo bih da preko javnog konkursa dođemo do realizacije javnog objekta. Recimo, da bude konkurs za Kuću arhitekture, i mi ga dobijemo. (smeh)
Takozvani neglamurozni objekti, izvan centra, u velikoj meri utiču na svoju sredinu. Često postaju centar okupljanja.
Istina. Arhitekti više vole da rade javne objekte. Manji je impakt investitora. Projektuje se za više korisnika, a menja se u zavisnosti od potreba.
U neposrednoj blizini Doma za decu ometenu u razvoju, na Bežanijskoj kosi su realizacije Petra Vulovića, Aleksandra Stjepanovića… ima tu sjajne arhitekture. Hteo sam da dam svoju interpretaciju zatečene arhitekture. Zbog specifične namene objekat ima zid, to je kapija sa dva ulaza, a iza njega se može kretati. Vodio sam računa i o orijentaciji objekta. Pa je taj zid i zbog toga. Možda neka reminiscencija na Wrighta.
Kod objekta u Cerovcu, nisam se uklapao u zatečenu matricu. Zarotirao sam je za 30 stepeni. I dopalo im se, iako sam sve promenio.
U zenitu ste karijere. Kako biste želeli da se dalje razvijate?
Teško pitanje. Ne znam da li je to odgovor, ali mnogo se ložim na interakciju sa mladima. Voleo bih da radim sa studentima koji tek kreću u arhitektonske vode.
U birou?
Da. Imam saradnike s kojima sam više od deset godina.
Voleo bih da preko javnog konkursa dođemo do realizacije javnog objekta. Recimo, da bude konkurs za Kuću arhitekture, i mi ga dobijemo. (smeh)
S druge strane, lepo je ovo raditi, nekim ljudima ostvarujemo snove. Do god je to tako, u svakoj razmeri, od 8,5 do 85.000 kvadrata, ja sam srećan. Voleo bih da se razvijam onako kao do sad, uživam u projektovanju vila.
Stambene zgrade ne ostavljaju mnogo prostora projektantu, mali su budžeti. A klijenti kojima projektujem vile uvek očekuju nešto novo i drugačije.
Nešto glamurozno…
I to. Ne mora se koristiti skup materijal, ti objekti su skupi, ma od čega da se gradili.
Voleo bih da gradim, da crtam do duboke starosti, a da to ima smisla. Da bude u dovoljnoj meri sveže i dobro. I da nekog inspirišem da postane arhitekta. Bilo bi idealno.
Kroz projektovanje i izgradnju, često se zbližim sa klijentima. Na kraju posla im poklonim drvo. To simbolizuje naš živ uzajamni odnos.
Stan ili kuća za arhitektu?
Kuća.
Iako živite u stanu.
Da. Kuća, dom. Volim kad se kuća orijentiše prema prirodnim uslovima, a ne da se traže tehnološka rešenja. Jer, energije je sve manje.
Kroz projektovanje i izgradnju, često se zbližim sa klijentima. Na kraju posla im poklonim drvo. To simbolizuje naš živ uzajamni odnos.
Posebno draga mi je lipa koju sam poklonio investitoru kojem sa projektovao seosku kafanu. Da bude ispred kafane. Da bude hlada i da miriše leti. Tamo gosti stižu traktorom. U Trnavi.
S druge strane, kad je reč o stanovima, čini mi se, umesto da se formiraju prostori, često se prave scenografije, a ne može se živeti u scenografiji. Suviše je danas stambena arhitektura uslovljena trendovima.
Kako kaže Milenija Marušić… treba se kretati prema svetlu, kad se otvore vrata, da se pozove svetlo da uđe… da ima vazduha, prozora, svetlosti.
Čestitke!
Lep intervju….Bravo!