Gradivo nema smisla ukoliko dete boravi u školi koja prokišnjava ili otpadaju pločice u kupatilu. A kakav im primer dajemo mi?
Jutarnja nervoza, gužva u saobraćaju, opšti metež ispred škola. Atmosfera je blago naelektrisana ali pomalo i svečana. Da, stigao je septembar i prvi dan škole!
Velika su očekivanja od današnjeg dana, ali i velike nedoumice. Hoće li se uklopiti, hoće li se posvađati, hoće li plakati? Pored ovih esencijalnih pitanja, razmišljamo li hoće li mu se uopšte škola svideti?
Školu ne predstavlja samo učiteljica, drugari u školskoj klupi već i sam prostor u kojem dete boravi. Da li je škola okrečena, da li je učionica lepa, kako izgledaju toaleti, fiskultura sala, dvorište i hodnici?
A kako izgleda kod nas kući? Dete će primeti razliku samo ako ona postoji.
Srodni članci na portalu Gradnja:
Važno je kako nam izgledaju vrtići, školske i predškolske ustanove gde se deca zapravo prvi put susreću sa javnim objektima.
Postavlja se pitanje kako dete naučiti šta je to dobar prostor pa samim tim i dobra arhitektura. Već u ranim razredima osnovne škole deca se susreću sa osnovnim pojmovima poput ulica, raskrsnica, odnos urbano-ruralno, da bi kasnije u šestom razredu kroz predmet Tehnike i tehnologije stekli elementarno znanje o arhitekturi, urbanizmu, građevinskim materijalima, zelenoj gradnji i zaštiti životne sredine.
Međutim, poznato je dete najbolje uči kroz primere. Ima li gradivo smisla ukoliko dete boravi u školi koja prokišnjava ili otpadaju pločice u kupatilu?
Prostor kao treći roditelj
Postoji teorija da je prostor kao treći roditelj, odnosno da fizičko okruženje snažno utiče na detetovo obrazovanje. Zastupnici ove teorije smatraju da zdrave navike nije moguće steći u nezdravom okruženju. Zbog toga je veoma važno kako nam izgledaju vrtići, školske i predškolske ustanove gde se deca zapravo prvi put susreću sa javnim objektima.
Kako kaže arhitekta Ilja Mikitišin, svest o važnosti arhitekture i izgrađene sredine ne može se podići drugačije nego kroz edukaciju šire populacije. Ako decu učimo od malih nogu da žive u dobrom prostoru – dizajniranom, čistom, svedenom – dobićemo ne samo bolje društvo, već i bolji prosek arhitekture. To ne znači samo da će nam gradovi i sela u perspektivi izgledati lepše, nego i da ćemo naučiti decu da čuvaju ono što već imamo.
Odakle krenuti? Od sebe, naravno. Osnovno vaspitanje dete nosi iz kuće… isto kao i osećaj za lepo. Neokrečena soba, zazidana terasa, išvrljana fasada, zapušten ulaz – to nije sjajna početna pozicija za obrazovanje deteta.
Stoga, izluftirajte prostorije, okrečite dečiju sobu, počistite dvorište, pospremite ostave. Dajte deci primer, a plamen koji će poneti iz vašeg doma, osvetliće njihov put kroz život… a i kroz bolju školu.
Bravo za temu! Treba više govoriti o ovome, možda će se onda manje privatnih škola i vrtića otvarati u garažama, bivšim kladionica i suterenima.
Tako je, odličan ugao sagledavanja teme.
Imala sam sreću da su mi deca pohađala školu koja je pod zaštitom kao biser brutalizma, i taj prostor i priča o arhitekturi škole, a i okruženja, jesu imala uticaj na njih. Iako ni tu nisu toaleti za primer, što je izgleda jedna od naktežih i zaboga neizlečivih boljki ovog sistema, svakako je malo ofucan ali i dalje fascinantan prostor bio mnogo zanimljiviji za boravak od sumornih sklepanih jednoličnih prostora većine škola.