Mihaela Mitrović: Od arhitekture, preko neuronauke, do peticije za ukidanje britanske vize

Zahvaljujući našoj naučnici ukidanje vize građanima Srbije za Veliku Britaniju postaje sve izvesnije. Saznajte i kako tamošnje arhitekte podnose dane nakon Brexita ali i šta Mihaela misli o stanju arhitekture u Srbiji. 

Domaću javnost uzburkalo je ovih dana pokretanje onlajn peticije kojom se od Vlade Velike Britanije traži ukidanje viza za građane Srbije, a čiji preliminarni rezultati govore da bi rešavanje ovog višedecenijskog problema moglo uskoro krenuti s mrtve tačke i naći se pred zvaničnicima Ujedinjenog Kraljevstva.

Osim po dobrom odzivu, ova inicijativa zanimljiva i po tome što ju je pokrenula arhitektkinja i neuronaučnica iz Srbije Mihaela Mitrović, koja u Engleskoj živi već 10 godina i rado je pristala da upozna čitaoce Gradnje sa idejama i ciljevima koji su je podstakli na ovaj nesebičan i za mnoge od nas važan čin.

Pročitajte još na Gradnja.rs:

• Vize za Britaniju posle Brexita samo za arhitekte sa „izvanrednim talentom“
• Reakcija britanskih arhitekata na rezultate referenduma

Najpopularnija peticija u celoj Velikoj Britaniji

Budući da godinama piše pozivna pisma i svedok je, kako kaže, „prekomplikovanog, preskupog i nepravednog, ali pre svega nepotrebnog“ procesa dobijanja britanske vize, Mihaela je odlučila da proveri dokle se stiglo sa procesom ukidanja viza za građane Srbije.

„Nakon što sam saznala da je slična peticija 2014. sakupila samo nešto preko hiljadu potpisa, pomislila sam da je vreme da se, posle skoro 10 godina, pitanje ponovo pokrene. U najgorem slučaju, ova inicijativa će služiti kao budući podsetnik da je ovo pitanje važno. U najboljem slučaju, angažovaće se pojedinci, organizacije i institucije, i uspećemo i zvanično da pokrenemo pregovore“ – objašnjava Mitrović za Gradnju.

Dodaje da pravo potpisivanja peticije imaju građani Ujedinjenog Kraljevstva, ali i rezidenti Ujedinjenog Kraljevstva takođe. Peticija traje šest meseci, odnosno do 14. oktobra 2023 godine.

S tim u vezi, naša sagovornica apeluje na svakoga ko ima boravište ili državljanstvo Velike Britanije, zna nekog ko ima, ili prosto želi da pomogne da građani Srbije imaju lakši pristup Velikoj Britaniji i/ili svojim porodicama, da potpiše i/ili podeli ovaj link.

Predviđanja su optimistična i ako nastavimo ovako ili još jače – imaćemo potrebnih 10.000 potpisa do kraja ove nedelje.

Što se tiče početnog odziva, Mihaela navodi da je, s jedne strane, veoma zadovoljna što je za prva tri dana peticija dobila gotovo 7.000 potpisa (u trenutku pisanja ovog teksta preko 9.000 – prim. red.) .

„Za sada, predviđanja su optimistična i ako nastavimo ovako ili još jače, imaćemo potrebnih 10.000 potpisa do kraja ove nedelje“ – kaže Mihaela Mitrović.

Naime, 10.000 potpisa je potrebno da bi britanska Vlada zvanično odgovorila na Peticiju, a 100.000 potpisa je potrebno da bi britanski Parlament o ovome raspravljao na sednici.

„Zadovoljstvo mi je da podelim da je ovo trenutno najpopularnija peticija u celoj Velikoj Britaniji!“ – sa ponosom je naglasila sagovornica Gradnje.

Politička volja već odavno postoji

Na pitanje koliko je ukidanje viza realno – naravno, uz uslov da peticija sakupi dovoljan broj potpisa – Mitrović kaže da je ono mnogo realnije nego što generalna javnost u Srbiji misli.

„U Vestiminsteru odavno postoji politička volja da se turističke tj. kratke vize ukinu, pogotovo nakon Brexita. Zapravo, tajming peticije je sjajan jer ovakva inicijativa nije pokrenuta posle Brexita i posle nedavnih turbulentnih političkih promena u Britaniji“ – navodi sagovornica Gradnje i dodaje:

„Sada postoji ideja da se Britanija još više otvori ka posetiocima i ka mogućnostima, tj. da prevlada ideja ‘Great Britain’ tj. država koja je istorijski otvorena ka različitostima i ka imigraciji, naspram pogubne i nazadne ideje ‘Little Britain’ koja promoviše zatvorenost, homogenost i stagnaciju. Ovde možemo povući paralelu između biologije i politike – diverzitet prirodno znači snagu, dok homogenost vodi ka patologiji i izumiranju“.

Mitrović objašnjava da se peticija odnosi na ukidanje turističke vize, odnosno najobičnije vize koja ne dozvoljava rad ili boravak duži od tri meseca. Ali, naglašava, ova viza je zapravo mnogo potentnija nego što naziv “turistička viza” implicira.

„Radi se o ponovnom ili prvobitnom uspostavljanju odnosa sa porodicama koje su nepravedno rastavljene nehumanim i nepotrebnim viznim režimom, radi se o kulturnoj, umetničkoj, naučnoj i stručnoj razmeni, radi se o pregršt ekonomskih, društvenih i političkih faktora i, na kraju krajeva, o boljim odnosima Srbije i Velike Britanije“ – navodi Mihaela.

Moć pojedinca kao mehanizam direktne demokratije

Kada je reč o ovakvoj vrsti komunikacije građana s vlašću, sagovornica Gradnje ističe da je moć pojedinca kao ideja dosta zloupotrebljena od strane liberalizma i politike generalno, te da kao naučnik mora da napomene da iako pojedinac ima nedvosmislenu moć i individualizam nije neophodno toksična filozofija, ljudi su u prirodi duboko i beznadežno socijalne životinje.

„Ljudska bića, pomislite samo, čak i pre rođenja imaju jasnu preferenciju ka ljudskom licu, što su pokazali eksperimenti sa paternima svetlosti. I zaista, u toku života, ono što najviše vrednujemo i ono što najviše želimo jesu veze sa drugima. Dakle, iako je moć pojedinca velika i važna, moć zajednice i zajedništva je ono što luči hormone sreće, na biološkom nivou, i ono što najviše može pokrenuti ljude na akciju, na političkom nivou“ – zaključuje Mitrović.

Peticija već beleži neverovatan uspeh, koji se mora politički i praktično iskoristiti.

Naglašava da sam proces pokretanja peticije uopšte nije kompleksan i predstavlja „fantastičan mehanizam direktne demokratije“.

„Osim formalnosti oko sastavljanja teksta i uspostavljanja formata, oko čega sam imala punu pomoć i konsultacije sa Savetom za peticije britanskog Parlamenta, sve je na autoru peticije i tome koliko će ljudi i organizacija uspeti da animira“ – kaže Mihaela.

Dodaje da iako je sistem peticija sjajan element demokratskog procesa i jasna demonstracija moći pojedinca, zapravo veoma mali broj peticija je ikad uspeo da pređe 10.000, a kamoli 100.000 potpisa, tako da njena peticija već beleži neverovatan uspeh, za koji smatra da se mora politički i praktično iskoristiti.

Brexit kao teško društveno razočarenje

Razgovor s Mihaelom iskoristili smo i kao priliku da saznamo koliko se Engleska promenila nakon Brexita, odnosno  koliko izlazak Velike Britanije iz EU uticao na arhitektonski biznis.

„Brexit je bez premca najgori događaj u britanskoj istoriji u poslednjih nekoliko decenija. Kao ideja, Brexit je i podelio porodice i zajednice, unazadio državu, otezao putovanja, usporio ekonomiju i, nažalost, doveo do teškog društvenog razočarenja“ – ističe Mitrović.

Kao nešto pozitivno u vezi Brexita izdvaja to da je opasnost neopravdanog i ležernog optimizma materijalizovana i time je vidljivija kao opasnost, kao i činjenicu da veliki broj pojedinaca, organizacija i institucija koji su prvobitno podržavali Brexit sada javno izražavaju svoje žaljenje i promenu mišljenja, dok obrnuti slučajevi maltene ne postoje.

„Što se struke tiče, u pravu ste, uticaj Brexita na arhitekturu, građevinarstvo i urbanizam je tema za posebno istraživanje, ali ukratko – uticaj je nedvosmisleno negativan na svakom nivou. Mnogi studiji i firme su preselili svoje poslovanje u otvorenije gradove po Evropi, a velike arhitektonske kompanije beleže pad obima rada u Londonu na račun Evrope, Azije i Bliskog istoka“ – smatra naša sagovornica.

Od arhitekture do neuronauke

Inače, zvanje arhitekte naša sagovornica stekla je na studijama u Novom Sadu, a nas je zanimalo i kako su dalje tekli njen obrazovni put i razvoj karijere.

„Još dok sam upisivala arhitekturu, istovremeno sam se prijavila na Medicinski fakultet u Beogradu (koji sam čak i studirala jedan semestar), jer ono što me je oduvek zanimalo – kako prostor utiče da ljudski um i telo, veza između biologije i sveta koji smo izgradili, gde prestaje evolutivno a počinje socijalno u dizajnu i korišćenju prostora, zašto ponekad plačemo kad stojimo u neverovatnom prostoru i da li je to isti efekat koji imaju i prirodne lepote – nisam mogla da pronađem ni u jednom fakultetskom smeru ili programu“ – navodi Mihaela.

Umesto medicine, odlučila se ipak za arhitekturu, samo zato što je, kako kaže, mnogo više interdisciplinarna i pokriva širok spektar od građevine i inženjeringa, fizike i matematike, umetnosti, istorije, dizajna, sve do mehanike, statike, urbanizma i još mnogo toga.

„Ideja je bila da nakon što završim arhitekturu nastavim studije iz oblasti psihologije i/ili neuronauke, da bih pokrila svo znanje koje mi je potrebno da saznam odgovore na pitanja koja me intrigiraju od kada sam bila dete: zašto na naš um, telo i ponađanje neka mesta utiču tako snažno, kako to da neki prostori izazivaju ježenje kože a neki ne, od čega zavisi kako ćemo se osećati u nekoj prostoriji, zašto su nam neke zgrade ili dela umetnosti lepe, šta u dizajnu grada utiče na snalaženje u prostoru“ – objašnjava naša sagovornica.

Nastavila je istraživanje i akademski trening iz oblasti multisenzorne neuronauke i modelovanju neuronskih mreža.

Nakon što je provela tačno tri godine radeći u struci, da bi dobila zvaničnu licencu kao projektant nastavila je sa studijama kognitivne nauke, koju je opet izabrala zbog interdisciplinarnosti, jer pokriva oblasti poput psihologije, veštačke inteligencije, neuronauke, lingvistike, filozofije uma, programiranja, i koju je studirala na Univerzitetu u Beču, kao i na Univerzitetu u Ljubljani, pa i na Medicinskom univerzitetu u Beču i Austrijskom institutu za veštačku inteligenciju.

U želji da nastavi u pravcu neuronauke, nastavila je istraživanje i akademski trening iz oblasti multisenzorne neuronauke (na Triniti koledžu u Dablinu) i modelovanju neuronskih mreža (Univerzitet u Oksfordu, Departman za eksperimentalnu psihologiju).

„Za nekoliko godina se upoznala i radila sa svim bitnim metodama neuronauke, od TMS, do fMRI, do neuronskih mreža koje modeluju ljudski (ili tačnije pacovski) vizualni sistem tj. kako se ljudski mozak snalazi u prostoru i kako procesuira vizualno polje“ – navodi Mitrović.

Master iz estetike filma

Nakon nekoliko godina rada u laboratoriji za veštačku inteligenciju i neuronauku u Oksfordu, kao direktor strategije i razvoja, završila je još jedan Master, ovog puta iz estetike filma, na Univerzitetu u Oksfordu, Magdalen Koledž, jer je, kako kaže, to bio jedini postdiplomski program iz estetike, a u tom momentu se bila povezala sa istraživačima iz oblasti neuroestetike i krenula u tom pravcu.

„Svo ovo vreme, umesto publikacija sam jurila znanje i zanimljive projekte, ali od ove godine krećem više i sa izdavanjem radova, i to iz dva važna razloga: jedan je distribuiranje mojih ideja i promovisanje nove oblasti koja se zove neuroformologija, i obuhvata upravo arhitekturu i neuronauku, drugi je doktorat iz neuroformologije koji započinjem ovog oktobra na Univerzitetu u Kembridžu“ – kaže Mihaela.

Dve ljubavi u jednom projektu

Trenutno radi kao konsultant za kompanije i startape, najviše kao stručni savetnik za nauku, od psihologije i kognitivne nauke, do neuronauke.

„Najdraži su mi projekti i poslovi gde spajam svoju ljubav prema neuronauci i arhitekturi, bilo to projekat urbanog wellbeinga za gradsku vladu, ili projekat dizajna hotelskog atrijuma – i često se moj posao preklapa sa takozvanim dizajnom iskustva, ili dizajnom prostornog iskustva“ – ističe naša sagovornica i dodaje:

„U poslednje vreme postoji veća potražnja za prostorima koji direktno utiču na fizičko i mentalno zdravlje, dakle, na neki način manipulišu ljudski nervni sistem, kao i prostora i objekata koji snažno oblikuju emocije. Pritom, moj pristup je striktno evidence-based tj. baziran na naučnim istraživanjima i publikacijama, novim tehnologijama, na saradnji sa timovima stručnjaka iz niza oblasti, i uvek beskompromisno interdisciplinaran„.

Odgovornost u Srbiji ne preuzima niko – i to se vidi

Na kraju razgovora, osvrnuli smo se i na arhitekturu u Srbiji i regionu, odnosno kako na arhitektonsku scenu ovih prostora Mihaela gleda „izdaleka“.

„Ne pratim mnogo, ali ono što vidim kada posetim Srbiju je svojevrsna stagnacija: u smislu arhitektonskog zadržavanja na estetici koja je bila blago inovativna pre dvadeset-trideset godina (gledam u vas, pravougaone forme koje iskaču iz fasada), u smislu konzervacije nedopustiva i veoma vidljiva korupcija i uništavanje nasleđa, a u smislu građevine igranje na sigurno i jeftino i odsustvo inovacija i eksperimentisanja sa materijalima i tehnologijama“ – kaže Mitrović i nastavlja:

„I u smislu urbanizma, opet vidljiva korupcija i prevlast konzumerizma, zavisnosti od automobila i hostilne arhitekture nad idejama poput 15 Minute City, socijalnog stanovanja, ruralne renesanse, očuvanja nacionalnih parkova, internacionalnih inicijativa poput puteva kulture ili biciklističkih ruta, održivog javnog prevoza, živih i ozelenjenih komšiluka, tretiranje urbanog prostora kao faktora mentalnog zdravlja, prevlasti javnih i dostupnih sadržaja, zabrana praznih komercijalnih i rezidencijalnih prostora, ideja gradskog trga kao dnevne sobe i slično“.

„Ako pogledamo celokupni utisak Srbije, od najmanjeg elementa javnog dizajna – fontova, do najvišeg nivoa javnog dizajna – urbanog i regionalnog uređenja, dolazimo do zaključka da je na struci da hrabro i snažno preuzme odgovornost za svojevrsno treniranje javnosti u smislu estetike, održivosti, pozitivnog mentalnog i bihejvioralnog efekta. Ovu odgovornost trenutno ne preuzima niko, i to se vidi“ – zaključuje u razgovoru za naš portal Mihaela Mitrović.