Od nelegalne do prekomerne stanogradnje: Imamo li strategiju za širenje Beograda?

Šta nedostaje urbanističkom planiranju, da li Beograd ima plan za održivi razvoj i koje su nam stambene politike su samo neke od tema otvorenih na konferenciji BuildUp 2024 u organizaciji portala Gradnja.

Beograd ima u mešovitoj gradnji između 3,5 i 4 milijarde evra investicija godišnje, što je, kako je na konferenciji BuildUp 2024: Stanogradnja istakao Marko Stojčić, glavni gradski urbanista, ozbiljna brojka i za mnogo veće gradove u Evropi.

„Kada prihvatite činjenicu da je to vama glavna privredna grana i najveći deo BDP-a – čiji se najveći deo pravi u Beogradu – vi u celoj toj hemiji investitora koji nisu edukovani, sistema koji ume da popusti, potrebe za sredstvima da bi imali neki razvoj, treba da dođete do strategije koju ćete da zakucate i kažete ’odstupanja od ovog nema’. To je izazov“ – rekao je Stojčić i dodao:

„Širenje grada ili vertikalni razvoj uvek je nešto što nije popularno iz prostog razloga što vi treba to da opremite infrastrukturom. Mi, nažalost, u odnosu na sve druge gradove Evrope imamo neverovatne teritorije urbanizovane nelegalnom gradnjom“. Dodaje da polovina novca odlazi u infrastrukturu za divlju gradnja koja je punktirana u gradu.

Na temu nelegalne gradnje u panelu „Imamo li plan?“ nadovezala se Anđelka Miloradović iz Urbanističkog centra: „Mislim da niko nije svestan, dok ne analizira na konkretnom slučaju, koliko je nelegalna gradnja zastupljena. Ne samo tim satelitskim naseljima, ne samo sa nelegalnom transformacijom porodičnih blokova u višeporodično stanovanje, nego nadogradnjama širom grada“.

Pročitajte još na Gradnja.rs:

• Žaklina Gligorijević: Smanjuje se broj stanovnika, a povećavaju planirane stambene površine

Potrebne su nam stambene politike

Osvrćući se na Ciljeve održivog razvoja Ujedinjenih nacija, dr Marija Maruna sa Arhitektonskog fakulteta u Beogradu navela je da Srbiji fale dokumenti i strateški pravci pomoću kojih će se ti ciljevi sprovesti, zaključivši da su za to potrebne stambene politike.

„Kada se otvori diskusija, današnje strategije moraju da budu ponuđene za javnu raspravu, to je sada po Zakonu o planskom sistemu. Znači, svaka strategija, svaka javna politika mora da ima javnu raspravu i moramo da se uključimo u tu javnu raspravu. Svako od nas mora da doprinese sa svog aspekta jer svako ima specifičan uvid u ono što je možda problem da bi se to nešto postiglo“ – kaže dr Marija Maruna.

Svako od nas mora da doprinese sa svog aspekta jer svako ima specifičan uvid u ono što je možda problem da bi se to nešto postiglo.

Na pitanje moderatorke Milene Ivanović koliko je realno da struka sagleda postojeće stanje jednog grada koji se ubrzano širi, a zatim i da dâ njegovo planirano stanje u narednih 10 ili 20 godina, Žaklina Gligorijević iz Konture odgovara:

„Mislim da mi nemamo stanje stvari, da mi nemamo dobro praćenje šta se dešava u prostoru. Mi imamo jako čudan sistem praćenja i za početak bi mogli da napravimo neki sistem pa da znamo s čim se borimo i da li nam uopšte trebaju nove lokacije koje možemo da ponudimo, jer imam profesionalni utisak da mi unutar gradskog tkiva moramo prvo da radimo na korišćenju tih resursa koje imamo – lokacije koje su neiskorišćene, lokacije koje su možda da pogrešan način iskorišćene, da nađemo mehanizme kako da radimo revitalizaciju grada da on ostane zdrav“, navodi Gligorijević.

Parametri za parkiranje na Novom Beogradu su tada bili četiri puta manji nego danas, a automobila ima verovatno dvadeset puta više.

Kao primer kvalitetno uređenog naselja u Beogradu Marko Stojčić izdvaja pojedine blokove na Novom Beogradu, pre svega one građene šezdesetih godina prošlog veka, tzv. superblokove.

„Ono što je njihova loša sudbina jeste taj neverovatan skok u porastu broja automobila. Novi Beograd je bio planiran za znatno veći broj automobila nego što ih je tada bilo, ali ti parametri za parkiranje su tada bili četiri puta manji nego danas, a automobila ima verovatno dvadeset puta više. To je, u stvari, nešto što je uništilo superblok kao ideju u Beogradu i Srbiji“, kaže Stojčić.

Ističe da su kuće, koje su takoreći nestale kao pojam objekta iz ideje o investiranju, nešto što je po njemu opravdano da bude tema nekog širenja grada – „jer ni ne zahteva neku neviđenu infrastrukturu zbog malih kapaciteta, ali jednostavno potreba je da imate deo grada koji ima kuće, gde ljudi žive u kući“.

Anđelka Miloradović smatra da je izbacivanje indeksa izgrađenosti u jednim od poslednjih izmena zakona doprinelo prevelikom zauzeću i, kako ju je nazvala, pasivnijoj arhitekturi:

„Ni projektanti ne mogu da se izraze u dovoljnoj meri, jer se posle sve meri u santimenar, i ako vi imate samo dva paramatera – a to su zauzeće i visina – matematika je jasna, arhitektura se gubi“, zaključuje naša panelistkinja.

Žaklina Gligorijević; Foto: Jakov Simović

Milena Ivanović; Foto: Jakov Simović

Nije da „nije važno“

Žaklina Gligorijević dodaje da se, budući da je naš zakon pojednostavio stvari u susret investicijama, posledično iz svakog plana crpe maksimalni parametri.

„I onda, kada napravite takav kubus stambene zgrade koji ima stanove bez prirodnog svetla – nije važno. Ja mislim da je to jako važno, da je naš beogradski stan ušao u literaturu, ne samo bivših jugoslovenskih republika, znači, postoji neki standard stanovanja koji je polazna tačka da bi vi isprojektovali zgradu, a da bi ta zgrada mogla da stane u neki prostor, onda mi urbanisti moramo tu nešto da doprinesemo. A onda, ako imate tako divan stan a vaše dete ne može da izađe na trotoar od parkiranih automobila, ne možete da pređete ulicu zbog kolone i vazduh vam je upitan – onda smo svi u problemu“, zaključuje Gligorijević.

Svako se snalazi na svoj način

Na pitanje Milene Ivanović zašto se više ne bavimo kompozicioniom planovima, Anđelka Miloradović je rekla da je to veoma koristan alat za isprobavanje kapaciteta urbanističkih planova.

“Urbanistički planovi danas danas više daju okvir nekog maksimuma koji može da se desi u prostoru, a koji će sva potrebna infrastruktura podržati. Ne bavi se vizuelizacijom. Mislim da bi mnogo korisnije bilo da svaki plan to i sadrži, baš zbog ograničenja, širine trakta, širine slobodnostojećih objekata da bi ograničio dubinu stana, svetlost koja dolazi do svih prostorija.” – kaže Anđelka Miloradović.

„Nažalost, pošto Plan generalne regulacije daje mogućnost direktnog sprovođenja, odnosno sa stanovišta parcele se posmatra okruženje, dovodi do raznolike gradnje unutar bloka gde se svako snalazi na svoj način”.

Poštovanje vladavina prava

Dr Marija Maruna smatra da je za struku važno da se, pre svega, poštuje vladavina prava, zatim da se podržava ekspertnost i, kao treće, da se podržava obrazovanje.

„Kao primer za vladavinu prava, konkretno u ovoj situaciji, bilo bi neophodno da imamo javno dostupne sve dokumente o planiranju, izgradnji i izvođenju Železničke stanice u Novom Sadu. To bi, recimo, bilo to načelo“, rekla je dr Marija Maruna, a publika je njene reči pozdravila aplauzom.

„Druga stvar bi bila, ukoliko poštujemo zakone, institucije ovog sistema, morali bi da razumemo zašto je Republički zavod za zaštitu spomenika hteo da izda saopštenje, odnosno da obavesti nadležno ministarstvo i vladu Republike Srbije da je odluka o ukidanju zaštite Generalštaba nezakonita. Ta njihova namera je bila sprečena tako što je bila poslata Bezbednosno-informativna agencija u Republički zavod, među naše kolege“, dodala je Maruna.