Bilo jednom u Srbiji: 6 palata iz zlatnog doba Leskovca

Grad na Veternici još uvek se sa pijetetom odnosi prema čitavoj lepezi arhitektonskih stilova koji su utkani u njegovu bogatu viševekovnu istoriju. 

Nedavno se u bioskopima pojavio film romantizovanog sadržaja „Bilo jednom u Srbiji“, koji je, mnogima neočekivano, dočarao ambijent Leskovca, „srpskog Mančestera“, nekada drugog po veličini i drugog najrazvijenijeg grada u Srbiji!

Leskovac je prošao dug i kontroverzan put od grada koji je ličio na Plovdiv ili Ohrid, Berat ili Đirokastru u Albaniji ili pak, Mostar. Ali, nakon odlaska Turaka, desilo se uništavanje balkanskog arhitektonskog nasleđa, koje je zamenjeno građevinskim „bumom“ po evropskim merilima, da bi 1944. većinu grada uništile – savezničke bombe.

Pa ipak, ostalo je u gradu šest palata pod zaštitom države kojima se možemo diviti i danas i osetiti kako je ovaj danas relativno turistički neprimetan grad, izgledao do bombardovanja u Drugom svetskom ratu.

Pročitajte još na Gradnja.rs:

• Pet dvoraca u centralnoj Srbiji koje moramo spasiti
• Gorelo Staro zdanje: Evo u čemu leži značaj ove zgrade

Turska kuća

Prema popisu iz 1888. godine, u Leskovcu, drugom po veličini gradu u Srbiji, bilo je čak 500 „turskih kuća“, koje zapravo nisu bile turske, ali se stil s pravom naziva „balkanskim“. U stvari, rušenje ovih kuća posle oslobođenja od Turaka je prvorazredni kulturocid srpskog identiteta.

Ovakav tip kuća bi se pre mogao nazvati „vizantijskom” nego turskom, ali su gotovo sve kuće u Leskovcu nepovratno uništene. Jedna od preživelih je i kuća u kojoj se danas nalazi zatvoreni restoran „Konak“.

Fasada je centralno simetrična, a sa svake strane se nalaze po četiri prozora na spratu i dva u prizemlju.

Kuća je građena u 19. veku, promenila je nekoliko vlasnika tokom 20. veka. Sadašnji vlasnik ju je kupio 1992. godine, a 1996. potpuno je rekonstruisao po originalnim nacrtima. Kuća je prepoznatljivo bele boje, dvospratnica, gornji sprat nadvisuje donji.

Fasada je centralno simetrična, a sa svake strane se nalaze po četiri prozora na spratu i dva u prizemlju. Terasa na centralnom delu fasade, na spratu, ima prepoznatljivu stolariju. Sačuvani su i originalni dimnjaci i drvena kapija. Krov je karakteristično četvorovodan. Zgrada je u dobrom stanju.

Kuća Šop Đokića

Šop-Đokićeva kuća je toliko značajna za istoriju Srba i Srbije, da je zaštićena. Zanimljivo je da je fasada na neki način „obrnuta” – dvorišna je zanimljivija i razuđenija od spoljašnje, na ulicu.

Ovo svedoči o snažnom uticaju skučenog porodičnog života okrenutog prema dvorištu, koji srećemo u Turskoj, ali i u Španiji i u arapskim kalifatima, gde je dvorište centralni deo kuće, a odnos prema uličnom životu je slabiji, što se manifestuje u arhitektonsko-projektantskim rešenjima.

Najzanimljiviji dekorativni element čitave građevine je tavanica divanhane, bogato urađena u duborezu.

Glavne i najlepše sobe nalaze se na spratu. Prostrani hol je u sredini, a iza hodnika se ulazi u otvorenu sobu za razgovor, najistaknutiji i najlepši deo kuće. Najzanimljiviji dekorativni element čitave građevine je tavanica divanhane, bogato urađena u duborezu, kojih u Srbiji nema mnogo sačuvanih. Karakteristično je belo.

U kući Šopa Đokića danas je smeštena Turistička organizacija grada Leskovca. Terasa ispred kuće je prilično nagnuta. Pored toga, situacija je tačna. Oštećeni su delovi ogradnog zida oko kuće. Na platou ispred kuće redovno se organizuju kulturna dešavanja. Zgrada je u dobrom stanju, ulaz je dozvoljen.

Palata Sotira Ilića – „Čonina kuća“

Jedna od najznačajnijih građevina u Leskovcu zapadnoevropskih obeležja, koja je nekim čudom, iako oštećena, preživela angloameričko bombardovanje 1944. godine, je Palata Sotira Ilića.

Sagrađena je 1911. godine i pripadala je istoimenom industrijalcu. Začudo, ostala je vlasništvo porodice, nije konfiskovana niti nacionalizovana posle Drugog svetskog rata, a do 1998. godine bila je vlasništvo porodice Ilić.

Godine 1989. konačno je proglašena spomenikom kulture i tako izbegla tragičnu sudbinu koju su ostale palate i vredni objekti u Srbiji doživeli posle 1945. godine u socijalističkoj pomami za modernošću.

Izgradnja je poverena najboljim majstorima iz Bugarske, a samu palatu projektovao je arhitekta Svetozar Jovanović stariji.

Izgradnja Dvora poverena je najboljim majstorima koji su dovedeni iz Bugarske, a samu palatu projektovao je arhitekta Svetozar Jovanović stariji, koji je krajem 19. i početkom 20. veka bio zaposlen u Ministarstvu građevina.

Jovanović je projektovao i zgrade opštine, Sreskog načelstva i Okružnog suda u Leskovcu (1906–1908), a bio je jedan od najistaknutijih arhitekata u ovom delu Srbije. Zgrada je u solidnom stanju.

Palata Kaloderma

Jedna od građevina koje imaju izrazito evropsko obeležje u gradu je palata Kaloderma, koja se nalazi u samom centru Leskovca, u delu poznatom kao Široka Čaršija. Zanimljivo je da je palata dobila ime po kozmetičkom proizvodu za negu kože, koji se pravio od želatina, meda, glicerina, vode i parfema.

Datira iz vremena Kraljevine SHS, a izgrađena je 1926–1927 godine, kao upravna i proizvodna zgrada Fabrike sapuna, parfimerije i kozmetike Kaloderma (koja je dobila ime po pomenutom kozmetičkom proizvodu).

Najkarakterističnije je to što su na vrhu erkera postavljene dve sferne piramide prekrivene zelenim pločicama.

Podigla su je braća Vlajčići – Todor, Petar i Milan, sinovi osnivača fabrike Jovana Vlajčića. Građena je u stilu eklekticizma sa elementima akademizma, a najkarakterističnije je to što su na vrhu erkera postavljene dve sferne piramide prekrivene zelenim pločicama.

Fasadni dekor je monumentalan i podeljen različitim arhitektonskim motivima. Zgrada je karakteristične žute boje, sa oker dekoracijom. U prizemlju se nalazi ulaz u Dom kulture. Zgrada je u odličnom stanju i dozvoljen je ulaz.

Tonkićeva palata

Jedna od modernijih zgrada u Leskovcu, nazvana „Tonkićeva palata”, svedoči o „zlatnom dobu” Leskovca, pre razaranja koje će uslediti sedam godina kasnije. Ovo monumentalno zdanje, koje su Leskovčani, zbog malog broja zgrada koje su imale više spratova, nazvali „palata“, zapravo i nije palata u užem smislu te reči.

U svakom slučaju, izgrađena je 1937. godine i nosi elemente art dekoa i neoklasicizma. Objekat je pod zaštitom i ima status spomenika kulture, pod nazivom zgrada hotela „Dubočica“.

Čovek koji ju je izgradio bio je investitor i industrijalac Milan Popović-Tonkić, a sama zgrada je podignuta na mestu starije porodične kuće Antonija Tonke Popovića, Milanovog oca.

Tonkićeva palata imala je i lift, što je za Leskovac 1937. godine bio veliki luksuz.

Popović-Tonkić nameravao je da izgradi objekat mešovite namene kao stambeno-poslovni, a zgradu je zamislio kao četvorospratnicu, koja će u donjem delu imati poslovne objekte, a u gornjem stanove.

Palatu je projektovao beogradski dizajnerski studio Manojlović-Azriel – Miloš Manojlović i Isak Azriel. Imala je i lift, što je za Leskovac 1937. godine bio veliki luksuz. Ulaz u zgradu je ograničen, zbog njene multifunkcionalne uloge.

Građanska kuća u ulici Đorđa Lešnjaka

U Leskovcu postoji još jedan objekat pod zaštitom države, a to je građanska kuća u ulici Đorđa Lešnjaka 1. Ova kuća je klasičan primer građanske arhitekture između dva svetska rata, a natpis na fasadi, odnosno na „kuli“, govori da je podignuta 1931. godine.

Radi se o dvospratnoj zgradi sa potkrovljem, tamnooker boje, izgrađenoj u eklektičnom stilu. Podseća nas na „Zlatno doba” Leskovca. Struktura objekta je ugaona i pruža mogućnost izrade zaobljene „kupole“ ili kule, na raskrsnici dve ulice.

Posebno je interesantan bordo krovni pokrivač na kupoli, koji ima ukrase tipične za secesiju.

Objekat je asimetričan, jer se na jednoj strani nalazi ulazno stepenište, dok je na drugoj klasična ulična fasada sa prozorima sa art-deko dekoracijama koje ugrađuju malo kasne secesije. Posebno je interesantan bordo krovni pokrivač na kupoli, koji ima ukrase tipične za secesiju.

Ulična fasada sa dva prozora u prizemlju je skromna, na spratu se već vide elementi art-dekoa sa angažovanim stubovima povezanim sa fasadom, dok je potkrovlje u klasičnom pravougaonom obliku art-dekoa. Ulaz u zgradu nije dozvoljen, jer se radi o stambenoj zgradi.

Tekst je nastao u saradnji sa projektom „Dvorci Srbije“.

Izabrali smo za vas…

• Sedam vojvođanskih dvoraca koje moramo spasiti