Kolumna

Odelo grada: Osaka kroz arhitekturu, modu i mentalitet

Jovana Jovičić, 12.11.2024. 1 6 min za čitanje

Kultura, mentalitet, filozofija i ekonomski status jedne nacije formiraju zajednicu koja gradi prostor. Mi često nesvesno nosimo arhitekturu našeg mesta na sebi.

Mark Tven je krajem 19. veka u jednoj knjizi napisao rečenicu da odelo čini čoveka, ističući time klasne razlike u tadašnjem društvu. Danas, iako sadržaj našeg ormara ne oslikava nužno debljinu našeg novčanika, garderoba i dalje učestvuje u formiranju prvog utiska o ljudima koje srećemo.

Dok odelo pojedinca može da nas i prevari, stil odevanja jedne zajednice nikada ne vara. Naš izgled često zavisi od konteksta u kojem se nalazimo. Postoje gradovi gde je arhitektura, kao deo životnog okruženja, direktno povezana sa modnim stilom stanovnika. Jedan od njih je i Osaka, industrijski centar Japana i prvi japanski grad na mom azijskom putovanju.

Pročitajte još na Gradnja.rs:

Hanoj: Grad sa prefiksom „pre“ – prešaren, prebučan i prepun kontrasta

Aerodrom na vodi po projektu Renza Piana

U Japan sam stigla letom iz Šangaja. Posle dva sata blagih turbulencija iznad Istočno-kineskog mora, sletela sam na aerodrom Kansai u Osaki. Aerodrom Kansai, kojeg je projektovao Renzo Piano, izgrađen je na vodi.

Uprkos impresivnim tehničkim inovacijama u otpornosti objekta na prirodne nepogode, sletanje iznad vode nije nimalo prijatno iskustvo. Na pasoškoj kontroli, umesto ulaznog pečata, u pasoš mi je nalepljena dozvola za boravak ukrašena planinom Fuđi i trešnjinim cvetom. Dizajn nalepnice mi je već ukazao da se nalazim u jednoj posebnoj zemlji.

Osaka je još u svojoj ranoj istoriji bila trgovački centar koji se razvijao paralelno sa rastućim bogatstvom države. Krajem 19. i početkom 20. veka, kada Japan otvara svoja vrata za međunarodne odnose i zapadne uticaje, Osaka podleže brzoj industrijalizaciji.

Osaka je treći po veličini grad u Japanu; Foto: Jovana Jovičić

Urbanistička mapa grada izgledala je kao list školske sveske iz matematike, u kojoj su sive ortogonalne linije ulice, a kvadratići stambeni blokovi.

U Drugom svetskom ratu doživela je ublaženu sudbinu Tokija; bombardovanjem je uništeno i teško oštećeno više od 60 posto urbanog tkiva. Nakon završetka rata grad prolazi kroz proces obnove sa fokusom na modernizaciju industrije i infrastrukture.

Uticaj pažljivo planiranog urbanizma primetila sam već na aerodromu, kada sam otvorila Gugl mapu da bih videla gde mi je smeštaj. Urbanistička mapa grada izgledala je kao list školske sveske iz matematike, u kojoj su sive ortogonalne linije ulice, a kvadratići stambeni blokovi.

Pravolinijski sistem je prenet i na arhitekturu grada, gde dominira vertikalnost objekata. Zgrade su pravougaone, lišene fasadne dekoracije, sa naglaskom na funkcionalnost i jednostavnost. Krive linije i organske forme su izuzete iz prostora.

Čak su i automobili kockastog oblika: hauba se ne spušta ka tlu, nego se na metar od šoferšajbe pravolinijski završava, dok je gepek u visini krova automobila.

Narod koji se ne plaši crne boje

Pored dekoracija i krivih linija, prostor je lišen i boja. Nijanse sive preovlađuju i prepliću se sa braon tonovima. Međutim, rekla bih da je Japancima crna omiljena boja. Fasade su obojene crnom bojom, prekrivene crnim fasadnim oblogama ili obložene crnim keramičkim pločama i klinker opekom.

Jedan od najupečatljivijih objekata koje sam videla u Osaki je muzej umetnosti na ostrvu Nakonošima – ogromna crna kutija sa minimalnim staklenim površinama. Dok u mnogim zemljama ova boja isključivo simbolizuje smrt i tugu, u japanskoj tradicionalnoj umetnosti i kulturi ona ima dublju konotaciju. Ne plaše se crne boje, jer u njoj vide snagu, autoritet, eleganciju i poštovanje.

Dok mi u crnoj garderobi neretko i izgledamo kao da tugujemo, oni sijaju u njoj. Crna oštra kosa, kose oči, svetao ten bez bora i vitka figura su fizičke karakteristike Japanaca. Kada obuku crnu garderobu, koja krojem prati oblik tela, izgledaju poput manekena.

Hodala sam ulicama Osake kao autsajder u džinsu i sportskoj jakni i stalno se okretala za prolaznicima, nezavisno od njihovog pola i starosne dobi, oduševljavajući se njihovom lepotom, negom i urednošću. Jasnoća forme, praktičnost i elegancija utisnuti su u društvo, kako u modnom izražaju, tako i u prostoru.

U glavnim šoping i gastronomskim ulicama fasade se gotovo i ne vide od reklama na zgradama i prikačenih natpisa.

Tamni i prigušeni tonovi u centralnim kvartovima Namba i Dotonbori razbijeni su uličnim natpisima. Natpisi su predimenzionisani, drečavih boja i sa neonskim svetlosnim efektima. Mnogi restorani i prodavnice ističu svoju ponudu u obliku trodimenzionalnih figura. Na fasadama se mogu videti ogromni rakovi, hobotnice, porcije sušija i glava ljutog kuvara.

U glavnim šoping i gastronomskim ulicama fasade se gotovo i ne vide od reklama na zgradama i prikačenih natpisa. U tim ulicama, kompletna spratnost objekta ima uglavnom poslovnu namenu. Udaljavajući se od njih, dominantna tipologija objekta postaje jasnija.

Pored poslovnih nebodera, koji su uglavnom poređani uz glavne saobraćajnice, dominiraju uske stambene zgrade u nizu, visoke u proseku od pet do deset spratova, sa komercijalnim sadržajem u prizemlju. Mimo hostela u kojem sam bila smeštena, nisam imala priliku da uđem ni u jedan japanski mikro-stan.

Dok jede, gost gleda ili u zid ili u pregradu, koja služi kao vizuelna barijera između gostiju koji sede za dva pulta, okrenuti jedni prema drugima.

Međutim, u prizemljima gde su smešteni komercijalni sadržaji, videla sam da je mala kvadratura maksimalno iskorišćena. Najveći utisak je na mene ostavio koncept restorana koji sam takav samo u Japanu videla.

Kako su zgrade uske, a prostori mali, prosečan restoran ima skromnu kvadraturu, koja odgovara kapacitetu do petnaestak gostiju. Prostor je estetski jednostavan, bez dekoracija i sa akcentom na prirodne materijale. U prednjem delu se nalazi prostor za sedenje, dok su u zadnjem delu smešteni kuhinja, pomoćne prostorije i sanitarni čvor.

Takođe, česta je pojava, naročito u suši barovima, da je kuhinja otvorenog tipa i da se hrana priprema ispred gosta. Sedenje gostiju je organizovano linijski: gosti sede jedni pored drugih za dugim, zajedničkim pultom.

Dugi pultovi montirani su na zidove ili su postavljeni u dve linije u sredini prostorije. Dok jede, gost gleda ili u zid ili u pregradu, koja služi kao vizuelna barijera između gostiju koji sede za dva pulta, okrenuti jedni prema drugima.

Fokus u japanskoj gastronomiji je isključivo kvalitet obroka, a dizajn prostora proizilazi iz praktičnosti.

Spontano započeti razgovor sa zgodnim Japacem je bilo nemoguće. Dok se evropski restorani, kafići i barovi trude da goste privuku i zadrže svojim enterijerom, fokus u japanskoj gastronomiji je isključivo kvalitet obroka, a dizajn prostora proizilazi iz praktičnosti.

Sigurna sam da pored praktičnosti u ograničenom prostoru, mentalitet Japanaca utiče na ovakav tip organizacije distanciranog sedenja u restoranima. Prosečno sedenje u restoranu traje onoliko koliko je potrebno da se pojede jedan obrok. Dužeg zadržavanja nema.

Još prvo veče u Osaki sam otišla u suši bar. Prostorija je bila uska i, po mojoj proceni, veličine do 30 kvadrata. Visoki pult bio je u obliku slova U, a oko njega su bile poređane drvene stolice sa naslonom.

Kišobran sam ubacila u držač prikačen na naslon stolice. Jaknu sam skinula i okačila na kuku ispod pulta. Ruksak sam stavila u rasklopivi držač pored moje stolice. Na pultu me je čekao vlažni peškirić za ruke.

Dok sam sedela, suši majstori u prostoru koji je formirao pult pripremali su porcije sašimija i sušija, a zatim su ih ređali na pokretnoj traci ispred pulta.

Dok sam sedela, suši majstori u prostoru koji je formirao pult pripremali su porcije sašimija i sušija, a zatim su ih ređali na pokretnoj traci ispred pulta. Pojela sam dvanaest porcija preukusne sirove ribe.

Prejela sam se toliko da sam morala otkopčati dugme na pantalonama. Konobarica je zapisala na papiriću broj porcija. Uzela sam papirić, oslobodila mesto za narednog gosta i otišla prema izlazu, gde je bila kasa. Obrok, koji ću dugo pamtiti, me je koštao 12 evra.

Verujem da konzumiranje ribe, ali pre svega izbalansirana ishrana u malim porcijama, fizička aktivnost, visok nivo lične higijene i geni utiču na dobar izgled Japanaca. Na njihov modni stil, ali i na bilo kog čoveka utiče interesovanje za modu, finansijske prilike, ali i sredina u kojoj se nalazimo.

Sve je prihvatljivo dok se ne sklizne u jednu stranu prema totalnom kiču ili u drugu prema potpunoj bezličnosti, kako u modi, tako, još značajnije, u arhitekturi.

Nadovezala bih se na Tvena: odelo čini čoveka, a mesto stanovanja njegovo odelo. Kultura, mentalitet, filozofija i ekonomski status jedne nacije formiraju zajednicu koja gradi prostor. Mi često nesvesno nosimo arhitekturu našeg mesta na sebi.

Italijani, koji imaju u nasleđu različite arhitektonske stilove prožete bogatim dekorom i bojama, ne nose tamne kombinacije bez detalja. Bar to nije prva asocijacija kada pomislimo na modni stil Italijana.

Slično, odrasli Japanci, čija je tradicionalna arhitektura zemljanih i prigušenih boja daleko svedenija i pročišćenija, retko nose jarke boje i nakinđureni nakit. Sve je prihvatljivo dok se ne sklizne u jednu stranu prema totalnom kiču ili u drugu prema potpunoj bezličnosti, kako u modi, tako, još značajnije, u arhitekturi.