Problemi nastaju kada jedan dobar projekat, ali star 30 godina, nastavlja da se realizuje, piše istoričar umetnosti Marko Stojanović u svom novom tekstu.
Poslednjih dana svedoci smo neverovatnih događaja koji su vezani za još nedovršenu česmu na raskrsnici ulica Cara Lazara, Vuka Karadžića i Gračaničke u Beogradu. Poslednja zvanična vest govori da je česmu kamenom oštetio nepoznati huligan. Kako je moguće da jedna česma izazove nečiji gnev, koji je kulminirao potpuno vandalskom reakcijom? Kome i zbog čega smeta ova česma i da li je ona autorsko delo ili plagijat?
Zamisao arhitekte Branislava Jovina bila je sastavni deo projekta po kojem bi Beograd dobio metro po evropskim standardima, a njegov uži centar bio pretvoren u pešačku zonu. Od toga nije bilo ništa…
Da bi se odgovorilo na ova pitanja, moramo se osvrnuti na bližu arhitektonsko-urbanističku prošlost Beograda. Popločavanje tog dela grada samo je nastavak pretvaranja njegovog najužeg jezgra u pešačku zonu, koje je izvedeno 1986-87. godine po projektu arhitekte Branislava Jovina. Genijalna zamisao možda našeg najvećeg urbaniste bila je sastavni deo projekta po kojem bi Beograd dobio metro po evropskim standardima, a njegov uži centar bio pretvoren u pešačku zonu. Sve je išlo dobro, dok grad/država nisu stopirale projekat jer nisu postojala neophodna sredstva za izgradnju metroa. Popločana je Knez Mihajlova i još nekoliko bočnih ulica, a izvedeno je nekoliko fontana na Trgu Republike i Delijska česma ispred Filozofskog fakulteta (autori Branislav Jovin i Aleksandar Deroko). Međutim, popločavanja okolnih ulica je delimično nastavljeno, a njegova velika etapa bila je popločavanje platoa ispred nove zgrade banke (autor Branislav Mitrović) u Rajićevoj ulici. Sve ovo bio je jedan veliki omaž Branislava Jovina njegovom slavnom prethodniku, prvom „indžiniru“ u kneževini Srbiji, Emilijanu Josimoviću i njegovom urbanističkom uredjenju „Varoši u šancu“ iz 1867. godine. Kao što je Josimović nekoliko osmanskih šančeva pretvorio u ulice (Obilićev, Topličin i Kosančićev venac), tako je Jovin želeo da neke od ovih ulica poploča i pretvori u pešačku zonu.
Nastavkom popločavanja ponovo biva aktuealna lokacija kod nekadašnjeg Crvenog pevca, ali arhitekta Jovin nije želeo da razradi novije rešenje, već je gotovo „plagirao“ trebinjsku česmu.
Problemi nastaju kada jedan dobar projekat, ali star 30 godina, nastavlja da se realizuje. Ideja gradskih čelnika nije više bila da organizuje jednom godišnje skupe konkurse, od kojih gotovo ni jedan u poslednjih 15 godina nije izveden, već da izvodi prvonagrađena rešenja sa već obavljenih konkursa. Slavija, Cvetni trg, Terazijska terasa i još neki projekti samo su deo ove zajedničke priče. Međutim, nije toliki problem kada se pristupi izvođenju jednog relativno novog projekta, ali kada se na svetlost dana pojavljuje projekat star tri decenije, veoma je izvesno da će, uz sve dokazane kvalitete, naići na negodovanje određenog dela javnosti.
Po idejnim crtežima iz 80-ih godina, arhitekta Jovin je na ovom mestu predvideo jednu česmu, naravno u duhu tadašnje romantičarske, postmoderne estetike, koja bi se na zanimljiv način uklopila u akademističko i secesijsko arhitektonsko okruženje. Kako do izvođenja nije došlo, arhitekta je svoje ideje česmi razrađivao u Herceg Novom (2001) i Trebinju (2002). Nastavkom popločavanja ponovo biva aktuealna lokacija kod nekadašnjeg „Crvenog pevca“, ali arhitekta Jovin nije želeo da razradi novije rešenje, već je gotovo „plagirao“ trebinjsku česmu. Ovo je legitimno pravo svakog autora (na primer, slikar Paja Jovanović je svoja dela plagirao u više desetina varijanti), a arhitekte mu pribegavaju iz nekoliko razloga: 1. kada im se jako dopadne neko rešenje, pa žele da ga ponove u još nekom projektu 2. kada investitor zatraži da se ponovi neko rešenje koje se njemu dopada i 3. kada arhitekta usled starosti/zamora ostaje bez inovacija i projektuje već korišćena rešenja.
Kakvo god da je mišljenje javnosti, nije primereno da se stavovi izražavaju nasiljem, odnosno kamenovanjem.
Pretpostavljamo da je ovde u pitanju prvi i treći razlog. Ne možemo zameriti arhitekti Jovinu što je ostario zajedno sa svojim projektom, ali mu možemo zameriti što je mogao da nas obraduje nešto inventivnijim rešenjem, u duhu vremena kada samo delo nastaje. Takođe, možemo zameriti i to što je za izvođenje upotrebljen potpuno neprimeren, izrazito beo kamen, koji u potpunosti odudara od okruženja. Možemo se nadati da će kamen vremenom dobiti izvesnu patinu, a do tada ćemo sve više gledati prolaznike koji se zaustavljaju i postavljaju pitanje od kojeg je česma materijala i da li je možda izvedena od plastike.
Stručna javnost je podeljena, ali i drugi građani Beograda imaju oprečna mišljenja. Jedni pozdravljaju nastavak popločavanja i uređenja centra grada, dok drugi misle da nova česma mnogo više podseća na nadgrobni spomenik i da joj nije mesto u tom prostoru u sadašnjem vremenu.
Kakvo god da je mišljenje javnosti, nije primereno da se stavovi izražavaju nasiljem, kao ovo koje je počinjeno u noći izmeću 2. i 3. aprila, ali možemo samo da pretpostavimo kakve će biti reakcije kada na vrh česme bude došla statua crvenog petlića, zamišljena kao uspomena na legendarnu kafanu koja se nekada nalazila u zgradi u pozadini česme. Da li će česma povratiti zaboravljeni duh „Crvenog pevca“ ili će se pojaviti kao zakasneli lament nad uveliko izgubljenom slikom starog Beograda?
Marko Stojanović, istoričar umetnosti
Foto: Bojana Zimonjić (MONDO), Slobodan Georgiev (Twitter)
