Novi urbanizam ili kako vratiti ljudskost savremenim gradovima

Jasno je šta članovi Arhitektonskog ustanka ne žele, i koga prozivaju, ali za šta se oni zalažu? Odgovaramo na to pitanje, ovaj put dajući naglasak na afirmativnom, a ne kritičkom delu.

Znate čuvenu priču da je “pank propao” zato što je jasno rekao protiv čega je, to je vrlo brzo i uraganski srušio, ali nije znao da kaže za šta jeste, posle rušenja starog?

I zaista, kao i svaki buntovnik i revolucionar, tako i “arhitektonski ustanik” mora da se zapita, “jeste da ne podnosim i žigošem promašaje u arhitekturi i urbanizmu, ali, možda previše pričamo o tome šta ne volimo, a premalo nagrada dajemo onome šta volimo?”.

I upravo u ovu priču ulaze proponenti Novog urbanizma, pokreta koji pokušava da pomiri staro i novo, i da u gradove uvede ponovo ljudskost, stavljajući u drugi plan dizajnerske i stilske svađe, a akcentuirajući “hodljivost” (moj prevod, možda nespretan, reči “walkability”) i “grad po meri čoveka”.

Pročitajte još na Gradnja.rs:

• Kratak vodič kroz kontroverzni koncept petnaestominutnih gradova

Predgrađa kao država u državi

Zapravo, „novi urbanizam“ je reakcija više na potpunu paralizu gradova koja se desila od uvođenja automobila i redukcije gradskog saobraćaja u SAD početkom 50-ih godina 20. veka nego što je to stilski pokret.

Ali, redefinisanje stila se sasvim lepo uklapa u Novi urbanizam – kolosalne, mamutske zgrade se uklapaju u „automobilski svet“, a one koje žele da vide Arhitektonski ustanici se lepo uklapaju u svet Novog urbanizma.

Naime, u Americi se posle Drugog svetskog rata desio tzv. „urban sprawl“, odnosno beskonačno širenje predgrađa koje, zbog specifičnog američkog sistema zoniranja, nema ništa osim stambenih jedinica (kuća, kao „američki san“).

Potpuno suprotno od evropskog, pa i (post)socijalističkog gledanja da se naselja „prošaraju“ komercijalnim sadržajima, ova naselja, već sada nazvana imenom „Suburbia“, kao „država u državi“, su isključivo dostupna automobilima – pešačenje je predaleko, a javnog prevoza nema.

Sa druge strane, razvijao se i urbani centar grada kao skup ogromnih solitera (kod nas i u socijalističkim naseljima, kao i u UK, Francuskoj (banlieu), Švedskoj itd, ili pak, bulevara sa beskonačnim parkinzima, staklenim zgradama za biznis i slično. „Hodljivost“ je svedena na nuli, interakcije ljudi su se svele na retke pešačke zone i tržne centre.

Novi urbanizam je reakcija više na paralizu gradova koja se desila uvođenjem automobila u gradove nego što je to stilski pokret.

Stoga je Novi urbanizam orijentisan na one projektantske prakse koje su bile dominantne do nagle i masovne upotrebe automobile, odnosno u periodu pre Drugog svetskog rata. On obuhvata deset osnovnih principa među kojima su tradicionalni razvoj susedstva i razvoj orijentisan na javni prevoz.

Cilj je da kvartovi imaju takvo zoniranje da postoji različita upotreba građevinskih jedinica (mešano stambena, kulturna i komercijalna), da se pešacima i biciklistima omogući ako ne da budu dominantni, a ono da budu ravnopravni sa automobilima i javnim prevozom kao tri stuba svakog kvarta.

Javni prostori moraju biti javno dostupni i fizički definisani, a arhitektonska rešenja moraju „slaviti“ lokalnu istoriju, poštovati lokalnu klimu (nema ravnih krovova u područjima sa puno padavina, koriste se tradicionalne tehnike protiv vlage u zidovima itd.), a poštuje se ekologija i energetska efikasnost.

Zaustaviti beskonačna širenja predgrađa

Cilj je i da se zaustavi beskonačna širenja predgrađa, da se ulice učine bezbednijima, da se stare „brownfield“ zgrade i prostori pretvore u kulturne centre („džentrifikacija“) i da se stanovništvo motiviše da pešači, koristi javni prevoz ili bicikl i da postoje fokalne tačke druženja i ukrštanja ljudi na „svako malo“.

Sve ovo koincidira sa idejama „petnaestominutnog grada“ i „dvadesetominutnog grada“ (Australija) gde bi sve trebalo biti na „dohvat noge“ u roku od 15 ili 20 minuta. Pešačenja, ne vožnje autom. a onda se tu pojavljuju i saveznici, tako da su Novi urbanizam smesta podržali i članovi kolektiva Arhitektonskog ustanka, neoklasičari, ali i postmodernisti.

Svako naselje mora da ima uočljiv centar

Sam Novi urbanizam ne smatra da je iko isključen iz projektovanja i dizajna, već da se može biti i neoklasičan, i postmoderran, i apolutno moderan, ako se poštuju ideje koje su prethodno izložene.

Ako ćemo poimence, pokret su 1991. osnovali arhitekti Piter Keltorp, Majkl Korbet, Andres Duani, Elizabet Mul, Elizabet Plater-Ziberk, Stefanos Polizoides i Danijel Solomon, 1991–1993. definisavši osnovne postulate, kada je svima u SAD već bilo preko glave i širenja predgrađa i diktata automobila.

Principi su bili sledeći: svako naselje mora da ima uočljiv centar. Ovo je često trg ili zeleni, a ponekad i prometni ugao ulice. Tranzitna stanica gradskog prevoza bi se nalazila u ovom centru. Većina stanova treba da se nalazi na pet minuta hoda od centra, u proseku oko ili 400 m od njega.

Postoje različiti tipovi stanova — obično kuće, kuće u nizu i stanovi — tako da mlađi i stariji ljudi, samci i porodice, siromašni i bogati mogu da nađu mesto za život, što je suprotno američkom principu zoniranja i Suburbije. Na ivici naselja nalaze se prodavnice i kancelarije dovoljno raznovrsnih tipova za nedeljne potrebe domaćinstva.

Parking i garažna vrata retko se nalaze na ulici – parking se nalazi iza zgrada, do kojih se obično dolazi uličicama.

U dvorištu svake kuće dozvoljena je mala pomoćna zgrada ili stan u garaži. Može se koristiti kao jedinica za iznajmljivanje ili mesto za rad (na primer, kancelarija ili zanatska radionica). Osnovna škola je dovoljno blizu da većina dece može hodati od kuće. Postoje mala igrališta dostupna svakom stanu – udaljena ne više od 150 m.

Ulice unutar susedstva čine povezanu mrežu, koja diverzifikuje saobraćaj obezbeđujući različite pešačke i automobilske putanje do bilo koje destinacije. Ulice su relativno uske i zasenjene drvoredima. Ovo usporava saobraćaj, stvarajući okruženje pogodno za pešake i bicikliste.

Zgrade u centru naselja su smeštene u blizini ulice, stvarajući dobro definisan spoljašnji okvir ulica. Parking i garažna vrata retko se nalaze na ulici – parking se nalazi iza zgrada, do kojih se obično dolazi uličicama.

Određena istaknuta mesta na kraju uličnih orijentira ili u centru naselja rezervisana su za građanske zgrade. Ona obezbeđuju lokacije za sastanke zajednice, obrazovanje i verske ili kulturne aktivnosti.

Po meri čoveka, a ne automobila

Kao pokret, Novi urbanizam je u SAD doživeo ozbiljan uspeh, stvarajući hrpu novih naselja i gradskih centara ili centara naselja, čime se arhitektura u SAD počela približavati onoj u Evropi, a samim tim i navike ljudi.

Ovo je potpuno suprotno onome što se dešava u mnogim zemljama “ekonomija u usponu”, gde se grade enormni blokovi zgrada sa bulevarima, rezervisani za automobile, dok je put peške od stanice javnog prevoza do stana često veoma dugačak. Dubai je jedan od primera apsolutno suprotnog urbanog planiranja, ako isključimo veoma dobro projektovanu Dubai Marinu.

I gde su ovde Ustanici? Pa, oni su “uskočili u voz” ovih promena i ponudili su, zajedno sa neoklasičarima, projekte zgrada koji se oslanjaju na repliciranje ili podražavanje lokalnih arhitektonskih tradicija.

Ponekad je to manje uspešno, ponekad više, ponekad se smatra kičem ili veoma deli laičku i stručnu javnost (Parižanke), ali mogu da niknu i sasvim novi gradski centri kao Paundberi u UK, koga je aktivno podržao Kralj Čarls III (onomad još uvek princ), ili pak Brandefort u Holandiji, koji se zasniva i na neoklasičnoj arhitekturi i na dizajnu “zvezdaste tvrđave”.

Tu su i sasvim moderna naselja kao Barcode ili Akkerbrygge u Oslu, koji, uprkos veoma savremenom i minimalističkom dizajnu, imaju javne prostore, “hodljivi” su i otvoreni su za bicikliste i nalikuju po duhu, iako ne po formi, na gradove od pre Drugog svetskog rata, po meri čoveka, a ne automobila.

Kod nas je utešno videti da se makar delovi Beograda na vodi definišu delimično na ovaj način, kao i novoizgrađeni delovi Novog Beograda kod kule West 65.

Uostalom, takvi su bili i mnogi projekti u socijalizmu, pogledajmo samo Trg Vojvođanskih brigada u Sremskoj Mitrovici, koji ima formu klasičnog trga, okruženog brutalističkim zgradama i modernim dekoracijama kao što su svetiljke ili fontane.

Melburn je doneo plan da sprovede ideje “dvadesetominutnog grada” 2014. i dosad je to uspeo u naseljima Croydon South, Strathmore, i Sunshine West. Pokret se proširio na takva naselja kao što su Tornagrejn u Škotskoj, delove Singapura, Jakriborj u Švedskoj ili Kartanonkoski nedaleko od Helsinkija, kao i u nebrojeno mnogo američkih gradova, što je jednako revolucionarno za SAD kao i espreso kafa, hipsterska potkultura ili Fanta koja nije narandžasta.

Kod nas je utešno videti da se makar delovi Beograda na vodi definišu delimično na ovaj način (iako su prostori uglavnom stambeni i komercijalni), kao i novoizgrađeni delovi Novog Beograda kod kule West 65. Pa ipak, rešenja kod nas su nepotpuna i diktirana investitorskim urbanizmom.

Lažna nostalgija upakovana u nove zgrade

Postoji i opozicija ovom pokretu, ali je nemušta. Uglavnom ideološki liberali i libertarijanci govore da je reč o “društvenom inženjeringu” (čak je i Tramp govorio o “svetim predgrađima”), o maski investitora da zamene predgrađa “lažnom nostalgijom” upakovanom u nove zgrade, i pogađate koji je njihov omiljeni argument – sprečavanje slobodne preduzetničke inicijative. A videli smo do čega nas je dovela ta slobodna preduzetnička inicijativa.

Paradigme u svetu divergiraju. Negde se menjaju u smeru održivih gradova, okrenutih čoveku. Možda u “petnaestominutnom gradu”, gde postoje trgovi na razumnoj udaljenosti, i fokalne tačke lokalnih zajednica, i nećemo biti toliko opterećeni stilovima u gradnji. Možda je Novi urbanizam nešto oko čega se svi možemo okupiti i načiniti naše gradove ponovo takvima da se u njima može prijatno živeti.