Novi klasicizam u arhitekturi – dobrodošla nostalgija ili (kič) kost razdora?

Neogotika, barok ili renesansa sve se češće viđa na novim zgradama. Odakle ovaj pravac dolazi i zašto nam se (ne) sviđa?

Posle svake krize sledi obnova, a posle svake smele faze sledi neka konzervativna. Nije teško ovo primetiti i u modi, i u muzici, a ni u arhitekturi.

Sećate se Paundberija, gradića koji je građen u čistom britanskom stilu iz 18. i 19. veka, koje je finansirao Princ Čarls? Ova pojava je mnogo opsežnija od jednog sela. Ali jednako deli ljude – i laičku i stručnu javnost.

U pitanju je nešto što se dešava poslednjih 30 do 35 godina, a to je nova klasična arhitektura (ili neoneoklasicizam, ako ćemo tako, budući da smo već imali klasicizam početkom 19. veka i neoklasicizam između 19. i 20. veka), ili arhitektura restauracije.

Srodni članci na portalu Gradnja:

• Arhitektura Beograda: Zašto se ukusi struke i javnosti ne poklapaju
• Beogradska arhitektura u staklu – zašto je (ne)volimo

Ovaj stil izgleda kao da je iz vremeplova izvadio stare zgrade od pre vek i više.

Ovaj stil izgleda kao da je iz vremeplova izvadio stare zgrade od pre vek i više, ali je to zapravo vrlo organizovan pokret u arhitekturi koji nastavlja praksu klasične arhitekture. Ponekad se smatra modernim nastavkom neoklasične arhitekture, iako to nije sasvim tačno – u arhitekturi restauracije inspiracija se uzima i iz drugih stilova kao što je neogotika, barok, renesansa ili čak neki nezapadnjački stilovi.

Arhitekte ovog stila vole da se nazivaju postpostmodernistima ili da kažu da “postmoderno promišljaju klasicizam”, a tvrde i da su u savršenom skladu sa novom tradicionalnom arhitekturom – i jedni i drugi, naime, koriste nove materijale i savremene tehnike prilikom gradnje i “unutar zgrada”, da bi samo “ljuštura” bila – na tragu starih stilova.

Nostalgija za starim stvarima

Naravno, pokret je nastao u Britaniji, i to se stidljivo pomaljao tokom 50-ih i 60-ih godina 20. veka, kada je prvi sa projektovanjem zgrada podražavajući klasične stilove počeo Donald Mekmoran. Nasledio ga je Rejmond Erit, koji je nastavio da gradi u ovom stilu i tokom 70-ih, kada je to i dalje nepopularno.

A onda palicu preuzima Kvinlan Teri, koji mu prvo postaje učenik, zatim partner u arhitektonskom studiju, a na kraju i njegov naslednik. Teri je ubeđeni i zadrti paladijanac. On će u 80-ima, koje su poznate po novom romantizmu (setimo se kako su Spandau Ballet, recimo, vadili garderobe svojih deda za svoje spotove, a OMD svojih očeva) i nostalgiji za starim stvarima, početi bez stida i drsko da projektuje u ovom stilu.

U vreme kada novi talas osvaja top-liste, nekoliko mladih arhitekata u Evropi počelo je da dovodi u pitanje modernističke predloge u arhitekturi.

Francuski arhitekta Fransoa Spoeri je sa druge strane Lamanša prkosio modernizmu od 1960-ih pa nadalje, što je kasnije kulminiralo pokretom zvanim “Evropska urbana renesansa”, koji će procvetati 80-ih godina i kasnije.

U vreme kada novi talas osvaja top-liste, a u Londonu se u Klubu Blitz mladi oblače i šišaju kao da su izašli iz 1912. godine, nekoliko mladih arhitekata u Evropi počelo je da dovodi u pitanje modernističke predloge u arhitekturi i planiranju. Da bi se njihov glas čuo, Leon Krier (kasnije prominentan u projektovanju Paundberija) i Morice Kulo (vile u Ardelo-Plažu) su osnovali “Archives d’Architecture Moderne” u Briselu i počeli da objavljuju tekstove i suprotne projekte modernističkim predlozima u arhitekturi i planiranju. Naravno, tu se pojavljuje i Princ Čarls, sa oduševljenjem. I novcem.

Kritika moderne

U to vreme, nastaje postmodernistička arhitektura, čiji pobornici ne veruju u modernu, ali nisu ni neoklasičari – oni kritikuju modernu arhitekturu tako što ironičnu ponegde “udenu” element klasične arhitekture kao dekor, da bi iskritikovali percipiranu “sterilnost” moderne.

Tu su se isticali Čarls Mur, Robert Venturi i Majkl Grejvs. Kad je moderna počela da gubi bitku, u isto vreme kad je klasični rok ustupao mesto sintisajzerima i elektropopu i novom romantizmu, bilo je samo pitanje koliko će alternativa modernoj arhitekturi biti ponuđeno. A jedna od njih je bila i arhitektura restauracije. Uz Grejvsa, Tomas Bibi i Robert Stern su, osim što su “gurali” ovaj stil, kasnije postali i dobitnici prestižne “Driehaus” nagrade (Stern 2011, Grejvs 2012, Bibi 2013).

Tomas Gordon Smit, koji će 1979. dobiti Nagradu Rima, bio je veliki obožavatelj Čarlsa Mura, i objavio je uskoro i manifest svog pokreta “Klasična arhitektura – pravila i izum”, 1988, a kasnije je na Univerzitetu Notr Dam osnovao i katedru za ovaj stil, da bi se slične katedre otvorile na nekoliko američkih univerziteta, gde je pokret dobio zamah.

Novo, a izgleda kao staro

A šta ovi arhitekti žele? Nova klasična arhitektura je, po njima, “komplementarna arhitektura fokusirana na modus operandi koji naglašava svest o održivosti, cilj je stvaranje dugotrajnih, dobro izrađenih zgrada velikog kvaliteta, prilagođenih kontekstu i sa efikasnim korišćenjem prirodnih resursa, a to postiže balansiranjem ekonomskog domena sa dugoročnim arhitektonskim uređenjem koje je odgovornije za održivost u ekološkom domenu”. Zvuči kao bilo koji manifest arhitekata, ali ovde je zanimljivo da ove zgrade spolja liče na… pa, stare.

Među najeminentnijim zgradama ovog stila možemo nabrojati Richmond Riverside u Londonu (Kvinlan Teri, 1987.) – koja deluje kao kadar iz neke serije sa Epic Drama, Biblioteku Mejtlanda Robinsona (takođe Teri, 1992.), i još jedno delo istog projektanta, Brentvudsku katedralu (1991.). Čikago je dobio Biblioteku Harolda Vašingtona 1991. (HBRA Architects), a sjajan primer britanske arhitekture restauracije dao je studio Robert A. M. Stern Architects 1992. u Dardenu, a nezaobilazan je i Fort Vort sa svojom Bass Performance Hallom, rad Dejvida Švarca iz 1998. Naravno, tu je i Paundberi.

Ne prave se automobili kao što su se pravili 1956. ili 1922. samo sa novim motorima, pa zašto bi se pravile takve zgrade?

Kako smo ušli u 21. vek, dočekali su nas Mainz Plaza u Frankfurtu, sa reminescencijama nemačke arhitekture (Hans Kolhof, 2001), Muzej Medouz u Dalasu (HBRA Architects, 2001.), Šamerhorn Simfonijski Centar u Dalasu (Earl Swensson Associates,
David M. Schwarz Architects, Hastings Architecture Associates, 2006.), Hotel Ritz-Carlton u Moskvi iz 2007, rad Meerson Architectsa, i Kapela Sv. Tome Akvinskog iz 2009, rad Dankana Strouka u Venturi, Kalifornija. U bivšim sovjetskim republikama kao Kazahstan (Nur-Sultan, Opera, npr.) toga ima napretek.

Fejk arhitektura

Pa ipak, protivnici nazivaju ovaj pokret populističkim. Glavna rečenica kojom se ovaj stil napada je da je “fejk” i da se sada “ne prave automobili kao što su se pravili 1956. ili 1922. samo sa novim motorima, pa zašto bi se pravile takve zgrade?”.

Pobornici kažu da je modernizam “sterilan”, da je “promašio srca žitelja” i tome slično. Rasprava će se nastaviti.